Većina ljudi svoju životnu sredinu doživljava i politički. Ali spoj „arhitekture“ i „politike“ u popularnoj imaginaciji priziva sliku totalitarnog vođe koji monumentalnim građevinama i avenijama obezbeđuje svoju večnost. A ako su diktatori pomalo i arhitekti, sledi da su i arhitekti pomalo diktatori. Oni će samo usput napraviti nešto i za građane.
Arhitektura i prostorno planiranje se mogu vrednovati po svojoj demokratičnosti, a postoje i strategije koje ih čine demokratičnijima. Očigledan način za to je uključivanje građana u proces planiranja. To je lako reći i teško sprovesti. Razlozi nisu samo praktične prirode, to jest kako da sve zainteresovane građane okupimo na istom mestu. Pre toga treba razjasniti ko su učesnici participativne demokratije.
U procesu planiranja treba da učestvuju svi kojih se odluka o gradnji tiče. Ali ko su oni (i ko ih bira)? Tu svakako spadaju stanari buduće zgrade ili „korisnici“, ali tu su i stanari susednih zgrada, stanovnici tog grada i te zemlje, a kada se radi o simbolički jakim mestima kao što su srušene kule blizanci u Njujorku, Ground Zero – možda pravo na odluku imaju svi ljudi sveta. Jedanaesti septembar je globalni događaj, ali da li to znači da svi treba da odlučujemo o tome šta da se izgradi na 16 jutara zemlje na Menhetnu?
Politička teorija ne daje odgovore na ova pitanja. Ne postoje opšti kriterijumi za utvrđivanje toga koga se nešto opravdano „tiče“. Ground Zero je godinama bio najslavnija građevinska parcela na svetu. Organizovane su vežbe participacije „Slušamo grad“, u kojima su u nizu moderiranih razgovora učestvovali mnogi Njujorčani. Ali rođaci žrtava terorističkih napada su smatrali, ne bez razloga, da njihovi glasovi treba da imaju veću težinu. Pitanja autoriteta i nadležnosti se ne rešavaju lako čak ni među izabranim zvaničnicima. Na primer, da li reč njujorškog gradonačelnika Michaela Bloomberga vredi više od reči guvernera države Njujork Georgea Patakija, koji je na kraju izabrao glavnog arhitektu projekta Daniela Libeskinda?
Sam Libeskind, koji je proces priprema za izgradnju novog Svetskog trgovinskog centra nazvao „najdemokratskijim na svetu“, daje još jedan kvalitet odnosu arhitekture i demokratije. Po njemu je od demokratičnosti odlučivanja o projektu još važnija demokratičnost krajnjeg proizvoda. Ovaj „narodni arhitekta“ je insistirao na tome da želi „prostor za ljude, a ne samo za korporacije“. Ali šta je „prostor za ljude“? Odgovor bi mogao biti: prostor u kome građani prepoznaju svoju državu (i same sebe) kao nosioce demokratskih vrednosti. Smatra se da posebni materijali simbolizuju određene vrednosti: staklo na primer označava „transparentnost“ (i demokratsku „odgovornost”), a grčke i rimske statue demokratske ideale iz prošlosti. Libeskind je izabrao i simboličnu visinu Kule slobode od 1776 stopa, u znak sećanja na godinu potpisivanja američke Deklaracije nezavisnosti (ovo je izgleda bila Patakijeva ideja).
Problem sa ovakvim predstavama demokratskih vrednosti je u tome što one nisu svima podjednako razumljive i dostupne. Neko treba da nevinom posmatraču objasni zašto je kula visoka baš 1776 stopa (a možda i to da je koplje provobitno trebalo da stoji na ivici krova kao odjek na baklju u ruci Statue slobode). Prosto neće svi razumeti dobronamerne pokušaje da se ova zgrada učini simboličnom. Ko se još seća da je Minoru Yamasaki, arhitekta originalnog Svetskog trgovinskog centra, smatrao da kule bliznakinje predstavljaju „čovekovu veru u humanost“ i „njegovu potrebu za dostojanstvom pojedinca“? Ovakve izjave nam otkrivaju pretenzije arhitekte, ali nemaju mnogo uticaja na politički doživljaj njihovog dela.
Ponekad dela podignuta u njenu slavu doslovno uskraćuju pristup demokratiji: lepo je što nemački građani vide svoje poslanike iz staklene kupole Normana Fostera na redizajniranoj zgradi parlamenta u Berlinu – kao vrhovni suveren, oni su simbolički uzdignuti iznad svojih predstavnika. (Zgrada parlamenta u Kanberi prati sličnu logiku.) Ali de facto, oni ostaju udaljeni gledaoci – ne mogu čak ni da čuju šta se govori u njihovo ime. Predstavljanje demokratije i pristup demokratskom procesu su dve različite stvari: „demokratska dekoracija” („Vidi staklo, to je demokratija.“) nas u ovom slučaju odvaja od prostora odvijanja demokratije.
Preostaju nam dva, možda manje očigledna ali koherentna načina za razumevanje odnosa arhitekture i demokratije. Jedan se svodi na demokratski imperativ da arhitekti ne treba da rade za autoritarne režime. Naravno, oni ne moraju da preuzmu odgovornost za kontekst svojih dela. Mogu da kažu da su njihove građevine politički subverzivne i da ljudi menjaju značenja i najtotalitarnijih zdanja. U nacističkim građevinama u Berlinu danas su kancelarije liberalne demokratske vlade. One su i podsetnik građana na totalitarnu prošlost. Moglo bi se reći da ako je ideal demokratije kolektivna autonomija, onda je taj proces važniji od komada stakla (ovde) i aluzije na herojske Očeve osnivače (tamo).
Ali prevelika popustljivost u proceni političkog statusa klijenata previđa da su „star-hitekti“ koji prodaju svoje ime (ili brend) autoritarnim režimima u Centalnoj Aziji – setimo se kultnih građevina Zahe Hadida i Normana Fostera u Kazahstanu i Azerbejdžanu – u direktnoj službi strateških ciljeva tih režima. Naftni diktatori poput Ilhama Alijeva žude za kulturnim prestižom i međunarodnim priznanjem, a starhitekti im isporučuju oba, dakle podupiru legitimitet vlada, koje im sa svoje strane daju slobodu da grade (ruše i premeštaju), koju nemaju u svojim zemljama. Libeskind, koji odbija da radi za despote i njihove „homogene sisteme“, s pravom insistira na tome da je nemoguće razdvojiti „formalnu geometriju od konteksta, to jest naručilaca i moralnosti tih država“.
Ali koji „moral“ nudi demokratija? On svakako nije upisan u kamenu, jer demokratija ne propisuje politička značenja, ali to ne znači da se građevine u demokratiji podižu nasumično. Demokratska arhitektura pruža prostor (javni i privatni) u kojem se građani slobodno okupljaju, debatuju i protestuju. Nedavni politički događaji kao arapsko proleće ili prevrati na jugu Evrope, pokazali su da je čak i u doba interneta i društvenih mreža realni fizički prostor i dalje važan. Demokratska arhitektura pravi mesto za ono što politolog John Parkinson naziva „demokratski performans“, pri čemu je građanima ostavljeno da uobliče svoje političke poruke.
Šta to konkretno znači? Parlamenti treba da imaju velike, otvorene prostore u kojima ljudi mogu da se okupe i iskažu svoj stav (to se ponekad orvelovski naziva „ovlašćeni skupštinski prostor“). Parkinson naglašava da ti prostori ne treba da budu previše udobni: klupe i zelenilo bi privlačili turiste, a ovde se radi o „javnosti sa ciljem“. To nije isto što i „narod“ – koji se kao celina nikada i ne pojavljuje u demokratiji niti može biti potpuno nesporno predstavljen. Kao što je pokojni francuski politički teoretičar Claude Lefort govorio, logika predstavljanja u demokratiji je različita od one u monarhiji: kralj predstavlja teritoriju bez ostatka, dok je mesto moći u demokratiji uvek prazno i osporavano. Ono što narod (nikad Narod) ipak može je da kao u Americi izvede Marš na Vašington. Učiniti vidljivim delove naroda, posebno one isključene ili zaboravljene – deo je demokratske funkcije javnog prostora. Zato avenije treba da budu čiste i prostrane: da bi ljudi mogli da marširaju i okupe se u prestonici.
Parlamenti, dakle, nikada bez ostatka ne predstavljaju „narod“, ali to ne čine ni građani okupljeni u javnom prostoru. Nemački politolog Philip Manow ukazao je na to da odraz predstavničkih zgrada na površini vode dobro simbolizuje fluidnu, nestalnu prirodu demokratskog predstavljanja: ni skupštine ni okupljeni građani nikad ne predstavljaju narod bez ostatka; oni su prolazni a povremeno i delegitimizuju jedni druge. Vizuelnim, a po mogućnosti i produktivnim predstavljanjem te dinamike, arhitektura i urbano planiranje istovremeno simbolički predstavljaju demokratiju i pružaju joj konkretan prostor delovanja.
Neko može da primeti da ovaj argument svodi arhitekturu na oblikovanje zvaničnih mesta, umesto isticanju demokratije kao svakodnevne prakse (ne maršira se na Vašington svakog dana). Najuverljiviji odgovor – pragmatički, ne filozofski odbranjiv – jeste da generalno, kao što je na primer tvrdio Giancarlo de Carlo, građani treba da učestvuju u procesu planiranja, pri čemu je najbolje merilo za odabir relevantnog dela javnosti i dalje princip teritorijalnosti. Prosto rečeno: komšija je prima facie zainteresovan i ima pravo na reč. Kada su u pitanju veliki projekti, na primer preuzimanje sirotinjskih delova grada od srednje klase – uključuje se (i po potrebi protestuje) demokratska javnost u celini. Politike planiranja stvaraju urbane obrasce koji, kao i pri raspodeli bogatstva, postavljaju fundamentalna normativna pitanja o kolektivnom samoodređenju. O njima se ne može odlučivati lokalno. Takva su, na primer, pitanja o pravdi i stepenima različitosti, koja moraju biti predmet najšire moguće rasprave u političkoj zajednici. Onda ni ostale probleme neće rešavati politička teorija, već stvarni glasovi građana.