Preduzeća koja su prethodnih godina ušla u proces restrukturiranja bila su zaštićena od prinudne naplate poverilaca. To je napravilo problem mnogim dobavljačima, koji su zbog nemogućnosti namirenja potraživanja i sami završili u stečaju. Ni bankama nije svejedno, jer su se na listi za restrukturiranje našli uglavnom veliki sistemi koji su, po pravilu, uzimali velike kredite: dug doskora zaštićenih 97 preduzeća prema bankama iznosi više od 85 milijardi dinara ili skoro 750 miliona evra.
Kada u Srbiji neki kredit postane problematičan, to zauvek i ostane. Ova rečenica, koju je nedavno izgovorio šef kancelarije MMF u Srbiji Kim Daehaeng, najjednostavnije, ali i najtačnije, objašnjava situaciju u kojoj je trenutno „zaglibila“ srpska privreda. I srpske banke, zajedno sa njom. Dok centralna banka, u saradnji sa međunarodnim institucijama, pokušava da pronađe rešenje za smanjenje učešća nenaplativih zajmova, koji se kod privrede popeo na 23 odsto, skidanje zaštite od prinudne naplate poverilaca u bezdan bi moglo da povuče nekoliko desetina preduzeća u restrukturiranju. A njihovi ukupni dugovi mere se milijardama evra.
Podaci Agencije za privatizaciju pokazuju da su ukupne obaveze 97 preduzeća u restrukturiranju, koja su do 31. maja bila zaštićena od prinudne naplate – bez preduzeća sa teritorije Kosova i Metohije i onih koja su Akcionim planom Vlade Srbije početkom godine već određena za stečaj -31. decembra 2013.godine premašivale četiri milijarde evra (4.125.235.000 EUR).Od toga, državnim poveriocima ova preduzeća dugovala su oko 2,2 milijarde evra, a komercijalnim nešto više od 1,9 milijardi evra.Od uvođenja u proces restrukturiranja, ove firme su bile zaštićene od prinudne naplate poverilaca, što je napravilo problem mnogim dobavljačima, koji su zbog nemogućnosti namirenja potraživanja i sami završili u stečaju.
Sudbina u rukama poverilaca
Ni bankama nije svejedno, jer su se na listi za restrukturiranje našli uglavnom veliki sistemi koji su, po pravilu, uzimali velike kredite.
Ukupan dug ovih 97 preduzeća prema bankama iznosi više od 85 milijardi dinara (85.138.254.000 RSD), odnosno skoro 750 miliona evra, pokazuju podaci Agencije za privatizaciju. Od toga, obaveze prema komercijalnim bankama su oko 58 milijardi dinara ili oko 510 miliona evra, dok dug prema bankama u stečaju premašuje 27 milijardi dinara ili 238 miliona evra.
Problematični zajmovi dati preduzećima u restrukturiranju znatno opterećuju banke.„Opterećenje banaka po ovom osnovu nije zanemarljivo. Problem nemogućnosti da se izvrši otpis problematičnih potraživanja bez plaćanja poreza na otpis, kao i obaveza rezervacije sredstava za problematične kredite pri Narodnoj banci Srbije posebno dobija na značaju kada se uzme u obzir da se ne radi o kratkoročnim opterećenjima, već se, naprotiv, radi o nametima koji traju više godina“, ističe Vladimir Vesović , rukovodilac odeljenja za rešavanje plasmana sa povećanim rizikom i pravnu podršku Rajfajzen banke.
U zoni zaštićenih, odlukom Vlade Srbije, i nakon “crvenog” 31.maja, još godinu dana ostalo je, inače, 17 preduzeća, poput RTB Bora, Petrohemije, FAP-a, Galenike, PKB korporacije.., koje je država prepoznala kao kompanije od strateške važnosti. Isto važi i za firme čije se sedište, pretežna delatnost ili imovina nalazi na teritoriji Kosova i Metohije. Privremeno, još pet meseci, zaštićene su i firme čiji je oglas za prodaju objavljen do 31. maja, a takvih je ukupno 37.
Sudbina preostale 43 firme, praktično je u rukama poverilaca.Stečaj će biti najizvesnije rešenje za većinu njih, s obzirom da su im dugovi uglavnom veći od kapitala. Ipak, i bankari kao poverioci ističu da će svaki slučaj posmatrati individualno.
Vladimir Vesović kaže za B&F da negativne posledice dosadašnje zabrane prinudne naplate od preduzeća u restrukturiranju nisu malobrojne. „Imovina koja je instrument obezbeđenja obaveza prema poveriocima protokom vremena po pravilu gubi na vrednosti, čime se smanjuje verovatnoća poverilaca da će uspeti da naplate celokupno potraživanje. Dalje, zbog neizvesnosti kada i u kojoj meri će biti moguće sprovesti postupak prinudne naplate ovih potraživanja, otežava se i kreiranje budućih poslovnih projekcija i planova. Naime, nemogućnost naplate potraživanja umanjuje finansijske kapacitete banaka koje bi dalje plasirale u zdrav deo privrede i na taj način se podstakli jačanje poslovnog ambijenta i privredni razvoj“.
Pod lupom – pojedinačno
Prema Vesovićevim rečima, pokretanje prinudne naplate sada, posle „pada zaštite“ od poverilaca, neće ići po automatizmu.
„Naša namera je da se na osnovu analize poslovanja svakog pojedinačnog klijenta u restrukturiranju, odredi odgovarajuća strategija rešavanja problematičnog kredita. Takva strategija može biti usmerena ili u pravcu reprogramiranja obaveza ili u pravcu iniciranja prinudnih postupaka radi namirenja potraživanja“, navodi Vladimir Vesović.
„Smatramo da bi saradnja u rešavanju problema ovih privrednih subjekata trebalo da bude mnogo veća. Dogovorno rešavanje i zajednički pristup bi svakako doprineli boljem sagledavanju mogućnosti privrednog subjekta u restrukturiranju da izmiri svoje obaveze i dodatno poboljšali šanse za nastavak poslovanja kod subjekata gde postoje realne mogućnosti da do toga dođe primenom različitih mera, kao što su pronalaženje strateškog partnera, reprogram obaveza, otpis dela potraživanja, prodaja neposlovne imovine, zajednička prodaja imovine ili pravnog lica i slično. Iako su banke do sada nemali broj puta izražavale spremnost da se aktivno uključe u rešavanje ovog pitanja koje opterećuje celu privredu, do toga za sada nije došlo u zadovoljavajućoj meri“, ocenjuje Vesović.
I Igor Macura, izvršni direktor za rad sa privredom Sosijete ženeral banke, smatra da bi pozitivan signal za poverioce bilo njihovo uključivanje u dijalog o rešenjima za preduzeća u restruktuiranju, što u dosadašnjoj praksi nije imalo dovoljnu primenu.
„U ovom trenutku, banke čine ono što mogu, odnosno pokušavaju da sa samim dužnicima ostvare saradnju, eventualno pronađu rešenje prihvatljivo za obe strane, u očekivanju predloga Agencije za privatizaciju i nadležnog ministarstva. Veliki deo preduzeća u restruktuiranju prvog dana juna ostao je bez tog vida zaštite, pa će poverioci, uključujući i banke, imati mogućnost da krenu u naplatu svojih potraživanja, pri čemu nema generalnog rešenja za sve dužnike iz ove kategorije. Treba imati u vidu da je svako preduzeće, da bi uopšte ušlo u restruktuiranje, moralo da poseduje zdravo poslovanje koje može da doprinese njegovom oporavku i da obezbedi njegov opstanak na tržištu. Banke poverioci će procenjivati svako pojedinačno preduzeće, a njihove aktivnosti će se razlikovati od slučaja do slučaja. Konkretni koraci zavisiće, najvećim delom, od kapaciteta datog preduzeća za prevazilaženje trenutne situacije“, objašnjava Macura.
Nema vremena za gubljenje
„Javni dug Srbije porastao je za 30 odsto upravo zbog zaduženosti preduzeća u restrukturiranju“, navodi Marko Mitrović, savetnik u Evropskoj banci za obnovu i razvoj i autor knjige „Kako restrukturirati kompaniju“.
Mitrović ističe da su preduzeća, koja ovih dana odlaze u stečaj, samo formalno bila u restrukturiranju. „Postupak restrukturiranja treba da traje od šest do 12 meseci, a u ovim firmama je trajao godinama. Preduzeća su funkcionisala na potpuno isti način, kao i pre tog postupka, a očekivala su da im država ili neko drugi plati račune. Bilo bi mnogo bolji potez da se za preostalih 17 kompanija iskoristi model poput onoga u ‘Železari’; da se preblemi prevaziđu ili bar iskoriste delovi tih firmi za koje bi postojalo interesovanje.
Prema Mitrovićevom mišljenju, najgora opcija bi bila da godina dana protekne uludo i da se ne uradi ništa. Što duže traje proces restrukturiranja, a da se promene ne započinju, vrednost pada i šteta za ova preduzeća je neminovno – veća.
Daniela Ilić,
Tekst je objavljen u specijalnoj godišnjoj ediciji Finansije TOP 2014/15