”Poboljšanje života ljudi u siromašnim zemljama”. To je cilj kompanije ćerke Svetske banke koja odobrava kredite mnogim preduzećima kako bi investirala u zemlje u razvoju. Od toga je profitirao ni manje ni više nego nemački diskontni lanac Lidl. Uz pomoć kredita Lidl se proširio u istočnoj Evropi, što bi trebalo da ide u korist i tamošnjim poljoprivrednicima i dobavljačima. Ali kako izgleda stvarnost otkrivaju novinari nemačke TV stanice ARD na primeru Lidlovog poslovanja u Rumuniji.
Ovaj medij naime tvrdi da trgovinski lanac tamo uništava lokalne poljoprivrednike. Njegovi novinari su posetili jednu pijacu u Bukureštu i utvrdili da su tezge prepune svežeg voća i povrća, koje je veoma jeftino ali opet jedva da ima kupaca. Šta više, mnoge tezge su prazne jer su seljaci prestali da dolaze. Ne isplati se. Nedaleko je trgovački centar i tamo je još jeftinije. Nitko ne pita odakle je to voće i povrće i kakvog je ukusa.
U Rumuniju je stiglo čitavo mnoštvo diskontera, ali Lidl i Kaufland iz nemačkog koncerna Schwarz Dienstleistung KG uspeli su da osvoje ovu zemlju. Širom Rumunije je otvoreno 186 trgovina i, što je pravi skandal, upozoravaju nemački novinari, to je ostvareno uz kredit International Finance Corporation IFC-a, zapravo finansijskog servisa Svetske banke za pomoć u razvoju.
Sve u svemu, nemački trgovački koncern je dobio kredit od ukupno 393 miliona dolara za proširenje svog poslovanja u Hrvatskoj, Srbiji, Poljskoj, Bugarskoj i, naravno, Rumuniji. Samo za Rumuniju je dobio 67 miliona američkih dolara. Komercijalni uslovi tog kredita nisu posebno povoljni, pogotovu ne u ovo doba izuzetno niskih kamata.
Ali je veoma važno nekoj kompaniji da dobije kredit IFC-a iz drugog razloga: to je jemstvo privatnim ulagačima da su taj projekat proverili stručnjaci Svetske banke i odobrili njegovo sprovođenje. A ko će od državnih službenika zemlje za koju je odobren taj kredit posumnjati u učinkovitost Svetske banke i njene sestrinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda? Zato im je bolje da izdaju sve potrebne dozvole što pre i da ne postavljaju suvišna pitanja.
Po statutima IFC-a, izdavanje kredita je direktno povezano i sa uslovima koje takav projekat mora da ispuni. On mora nuditi proizvod koji će moći da kupuje i siromašno stanovništvo, mora da utiče na povećanje broja lokalnih proizvođača i, kao treće, da otvori nove puteve distribucije za regionalne proizvođače hrane.
Kod prvog uslova, čini se da Lidl u Rumuniji zaista nudi nešto i najsiromašnijima. Ali on to čini na način tipičan za koncern koji se u međuvremenu proširio po čitavoj Evropi i postao jedan od najvećih diskontera na čitavom svetu. Tako se i u rumunskom Lidlu nude praziluk i salata iz Poljske, šampinjoni iz Mađarske, a glavice luka sa dalekog Novog Zelanda. Svega toga, naravno, ima u izobilju i kod rumunskih proizvođača. Lidl tek šturim saopštenjem novinarima ARD-a priznaje da 71 posto namirnica koje nudi na policama rumunskih trgovina ne dolazi iz Rumunije.
Svetska banka traži i ‘nove puteve distribucije za lokalne proizvođače hrane’. Bibiana Stanciolou je teškom mukom stvorila malu manufakturu tradicionalnog rumunskog džema od šljiva. Njeni proizvodi su se dobro prodavali i bilo ih je na policama rumunskih samoposluga sve dok joj nisu došli predstavnici Lidla. Tražili su od nje da proizvodi za njih, u većim količinama, ali pod znatno lošijim uslovima od onih u kojima radi kao samostalni proizvođač. Inače, pretili su joj ljudi iz Lidla da će stvoriti sopstveni rumunski džem od šljiva.
Bibiana Stanciolou je tek teškom mukom stekla i evropsku deklaraciju o svom proizvodu tako da je odbila tu ponudu. Lidl je zaista ubrzo lansirao svoj džem čak za trećinu jeftiniji od njenog. Kako to da postigne, prehrambeni koncern svakako zna. Treba samo pogledati popis sastojaka jednog takvog proizvoda i popis brojeva nakon slova ‘E’. To su dozvoljeni aditivi kojima se lako menjaju boja, ukus i konzistencija džema kako bi bio što ukusniji i bez najskupljeg sastojka: svežeg i kvalitetnog voća.
Rumunska proizvođačica džema je tvrdoglava i želi i dalje da proizvodi, iako joj prodaja opada. Ona koristi voće i sastojke samo domaćih proizvođača, dakle ono na što se obavezao i Lidl. Odakle su njegove šljive, to po evropskim propisima čak ne mora ni pisati na teglici.
Novinari uglednog njemačkog magazina Monitora zaključuju da zapravo postoje dva skandala. Prvi je to šta Lidl radi poljoprivrednicima zemalja u kojima počne da širi svoje filijale, ali drugi je još veći: kako je kompanija iz Neckarsulma uopšte mogla da dobije kredit Svetske banke?
U statutima IFC-a jasno piše da se krediti daju za projekte ‘malih i srednjih’ preduzeća koja ‘ne mogu da dobiju sredstva iz privatnih izvora’. Vlasnik Lidla, koncern Schwarz Dienstleistung KG, sa svojim nebrojenim filijalama teško se može ubrojiti u ‘malo i srednje preduzeće’. On već sledeće godine želi da ostvari promet od upravo 100 milijardi evra i nipošto nije jasno kako je mogao da objasni Svetskoj banci da ‘nema pristupa privatnom kapitalu’.
Zato se lako može dogoditi da će to još morati da objašnjavaju i članovi veća Svetske banke i IFC-a. Tamo težina odluke zavisi od uloga koji određena zemlja ima u kapitalu tako da su na prvom mestu Sjedinjene Američke Države, sledi Japan i nakon njih Nemačka.
Preuzeto sa TPortala