Poslednja tri ciklusa zatezanja monetarne politike američkih Federalnih rezervi desila su se između 1994. i 1995. godine kada je referentna kamatna stopa Fed-a uvećana za 300 baznih poena, do 6%, od 1999. do 2000. kada je uvećana sa 4,75% na 6,50% i od 2004. do 2006. kada je referentna kamata porasla na 5,25%. Tokom meseca nakon prvog povećanja, kurs dolara se uvećao za 2,29%, a zlato je izgubilo 3,35% vrednosti.
Veliki broj investitora sanja o novoj fazi kvantitativnog popuštanja ili barem o tome da Fed odloži prvo povećanje kamatne stope do 2016. godine. Dva su osnovna argumenta koji podržavaju status kvo:
Američka privreda nije dovoljno jaka da bi se povećavale kamatne stope.
Niko ne može da porekne da se američka privreda nije još uvek vratila na nivo pre 2007. godine. Pritisci na primanja, stopa učešća radne snage koja je pala za 440 baznih poena u odnosu na onu pre krize i slabiji privredni rast nego tokom poslednjih faza oporavka, kada su SAD bile u stanju da ostvare 4%, ako ne i 5% rasta BDP-a, su glavni pokazatelji koji potvrđuju tezu da je privreda SAD spora i krhka. Kao što pokazuje slabiji potencijalnog rasta BDP-a (2 % za period 2015-2025, u poređenju sa 3 % u periodu 2000-2007), SAD ulaze u jednu vrstu stagnacije privrede. To nije samo posledica uništenja proizvodnih kapaciteta kao posledica ekonomske krize iz 2007. godine. To je svetski fenomen. On odražava starenje stanovništva, smanjenje produktivnosti, kao i strukturne promene koje preoblikuju ekonomije („uberizacija“ tržišta rada, robotizacija industrije, inovacije ali ne i ali ne i revolucionarne inovacije). Monetarna politika nije u stanju da se nosi sa ovom situacijom. Ona je dostigla svoje granice i vreme je da budžetska politika preuzme primat.
Zatezanje monetarne politike uključuje rizik od nove krize u zemljama u razvoju.
Ovo bi bilo neizbežno. Sva četiri zatezanja u poslednje četiri decenije su se odrazila na tržišta zemalja u razvoju. Otkako je nastupila kriza u 2007. godini, dug zemalja u razvoju u dolarima naglo je porastao, i ima sve duže rokove dospeća. U 2014. godini ove zemlje su se zadužile za 100 milijardi dolara u narednih 10 godina. Status kvo Federalnih rezervi neće omogućiti smanjenje zaduženosti koje još nije počelo. Ovaj ciklus dugovanja se sigurno neće završiti bez bankrotstava i još jedne finansijske krize. Među najugroženijim zemljama su one koje nisu uspele da smanje svoju zavisnost od nafte u poslednjoj deceniji, kada su cene nafte značajno rasle. Nakon što je Kazahstan odustao od vezivanja kursa za dolar i devalvirao svoju valutu za 20%, mnoge zemlje u Africi, Maloj Aziji ina Arabijskom poluostrvu bi mogle biti primorane da postupe na isti način, što bi dovelo do još veće volatilnosti na deviznom tržištu. U svakom slučaju, neuspeh nekih zemalja (Južna Afrika, Brazil, Kina, Turska) ne bi trebalo da sakrije uspeh ili potencijal drugih (najpre Kolumbije, Indije , Perua, Filipina , ili čak Poljske). Za zemlje koje su sprovele potrebne strukturne reforme tokom poslednjih nekoliko godina postoji veća verovatnoća da se prilagode povećanju kamatnih stopa od strane Fed-a, koje će verovatno biti veoma postupno, za razliku od prethodnog ciklusa koji je počeo 2004. godine.
Međutim, verovatnoća povećanja kamatnih stopa u septembru je veća nego što se misli. Ne postoji savršen trenutak za zatezanje monetarne politike, ali nekoliko argumenata ide u prilog tome da je Fed u stanju da ovog meseca, ako tako želi, počne sa realizacijom. Navodimo četiri argumenta u prilog tome:
Fed je na putu da ostvari dvostruki mandat.
Sa stopom nezaposlenosti od 5,1%, američka privreda je veoma blizu pune zaposlenosti. Ona ulazi u sedmu godinu ekspanzije. Trenutni period rasta je već za 16 meseci duži od prosečnog perioda rasta od 1945. godine. Isto tako, što se tiče inflacije, Fed je skoro postigao svoj cilj i inflacija, izuzimajući naftu i energiju, je na nivou od 1,8%, blizu targetirane inflacije od 2%. Kada se uzme u obzir cena nafte, inflacija je u značajnom padu, ali ova gotovo deflatorna situacija je spoljni faktor na koji centralna banka ima mali uticaj, pa ne može biti jedini pokretač strategije američke monetarne politike.
Fed-u je jasno da postoji rizik stvaranja špekulativnih balona.
Iako prevencija špekulativnih balona zvanično ne spada u mandat Fed-a, ovu legitimnu opasnost pojačava finansijalizacija ekonomije. Ekonomska literatura s početka prošlog veka je već podvukla potrebu da centralne banke uključe cenu finansijske aktive i nekretnina kako bi se dobio sveobuhvatniji pregled stvarne inflacije. Nedavni špekulativni baloni na tržištu akcija i nekretnina u nekoliko industrijalizovanih zemalja potvrđuju ovu potrebu. U SAD se izgleda ponovo pojavljuje neumerenost koja su dovela do krize 2007. godine. Mnoge cene akcija su izgubile vezu sa bilansima kompanija, a oni koji kupuju svoju prvu nekretninu ponovo mogu da uzmu kredit na 97% cene imovine koju kupuju. Povratak na uobičajenu monetarnu politiku implicira očigledne opasnosti, ali bi prva prednost bila što bi se novcu ponovo dala „prava“ vrednost.
Uslovi kreditiranja će ostati fleksibilni.
Čak i ako smatramo da je koordinacija monetarnih politika između glavnih centralnih banaka samo iluzija, takva saradnja u izvesnoj meri zaista postoji. Ona se može videti u odluci švajcarske centralne banke da u januaru posle tri godine odustane od maksimalne vrednosti švajcarskog franka, svega nekoliko dana nakon što je Evropska centralna banka najavila svoj program kvantitativnog popuštanja. U slučaju da Fed podigne kamatne stope u septembru, globalno štampanje novca će se i dalje nastaviti. Monetarno zatezanje će se u Americi odvijati veoma postupno. Osim toga, ne očekuje se da će ECB povećavati kamatne stope pre kraja 2016. godine, a Banka Japana je uključena u sličan proces, koji se neće uskoro okončati.
Kredibilitet Fed-a od toga zavisi.
Povećanje kamatnih stopa u septembru se već mesecima očekuje, što je već od proleća dovelo do repozicioniranja portfolija u korist aktiva izraženih u dolarima. Bilo kakav korak unazad bi oslabio kredibilitet Fed-a, strategiju koju je uspostavio 2008. godine, i dalo podršku mišljenju da su previranja na tržištu ta koja presudno utiču na njegove odluke. Od slučaja sa švajcarskim frankom s početka 2015. godine, kredibilitet centralnih banaka je znatno poljuljan. Odlaganje povećanja kamatnih stopa bi moglo da zamagli poruku koju američka centralna banka šalje. Ukoliko se Fed ovog meseca bude odlučio za status kvo, možda zbog situacije sa Kinom, slabo je verovatno da se sa tim može čekati do kraja godine. Fed-u će uskoro ponestati dobrih argumenata da opravda eventualnu promenu strategije.
Kristofer Dembik, ekonomista, Sakso Bank