Ekonomija

Spas je u investicionom ciklusu koji bi obuhvatio ceo strujni sektor sa naglaskom na nove proizvodne pogone i energetska skladišta. Možda je teže učiniti predkorak i osloboditi se zavaravajućeg uverenja da postojeće termalke i hidroenergane zadovoljavaju i više od domaćih potreba.

Srbija jeste decenijama bila izvoznik struje, ali danas je situacija bitno drugačija, a pretnju energetskog minusa može izbeći jedino krupnim i dobro osmišljenim ulaganjima.

Ekstremne vrućine i nezabeleženo nizak nivo Dunava samo su uvećali i probleme u energetskom sektoru učinili vidljivim i široj javnosti. To što je kriza istovremeno pogodila više „slabih tačaka“ srpske energetike obelodanilo je težinu situacije i sada bi trebalo da je svima jasno kako su nam potrebni novi, i to drugačiji od dosadašnjih, proizvođači električne energije.

Najočiglednija nedaća je naglo i neočekivano povećana dnevna letnja potrošnja, čak i iznad 100, pa i 105 miliona kilovata na dan. Decenijama nam je letnjeg dana bilo dovoljno od 75 do 82 miliona kilovata, a aktuelna potrošnja je samo desetak kilovata niža od potrošnje hladnijih zimskih dana kada grejanje potrebuje znatnu količinu energije.

Kako je dnevni proizvodni limit srpskih energana otprilike 85-90 miliona kilovata, jasno je da bogme već mesec dana ne mali deo struje kontinuirano uvozimo. Izrazito visoke temperature su ogolile nedovoljan kapacitet, ključnu slabost srpske energetike nastalu tokom decenija neulaganja.

Nizak nivo Dunava je takođe doprineo slabijem radu energana. Đerdap 1 radi sa jedva 25 odsto kapaciteta, ali vode nema ni za hlađenje proizvodnih pogona termalki u Kostolcu, dok je, srećom, nivo vode Save bio dovoljan za hlađenje energana u okolini Šapca.

Naravno, vode nije bilo ni za hlađenje nuklearki u Mađarskoj i Rumuniji, što je ne samo ceo region dovelo u situaciju velikog manjka struje, već i znatno otežalo lokalnu razmenu i uvoz električne energije. Cena struje na berzi je podivljala i povremeno je premašivala i 600 evra za megavat.

Dogodilo nam se ekstremno uvećanje potrošnje u trenutku kada je naglo pala, inače nedovoljna, domaća proizvodnja. Kako je cela Evropa trpela slične nedaće, spas je iznađen zahvaljujući dovoljnim količinama struje u pojedinim obližnjim državama, pre svega u Bugarskoj i Grčkoj. Pokazalo se da je naš prenosni i distributivni sistem, mada zastareo, sa osam tačaka za razmenu struje, veoma solidan za trgovinu energije sa susedima.

Istorijski nezabeležen nizak nivo Dunava je, takođe, putničku plovidbu rekom onemogućio, dok je teretnu sveo na petinu kapaciteta. Time je gotovo onemogućen dovoz rekom dizela, pošto 30 odsto potreba za ovim gorivom Srbija zadovoljava uvozom.

Prestao je i rečni transport uvoznog uglja kojim se poboljšava gorivo termalki „Nikola Tesla“. Tako je delom limitiran rad naših najvećih energana baš kada je potreba za energijom bila najizraženija.

Istovremeno na svetskom tržištu, kao posledica rata u Iranu, došlo je do povećanja cene nafte i još više gasa. Kako oba energenta uvozimo, poskupljenje je povećalo troškove energetskih preduzeća, dok je njihov transport do srpskih potrošača otežan i skuplji. Tako nas je, u već neugodnoj energetskoj situaciji, pogodio još i skok cena energenata na svetskom tržištu.

Upravo to što nas je istovremeno zadesilo ekstremno toplo vreme, rekordno nizak nivo Dunava, te rast cena energenata kao posledica rata u Iranu je rezultiralo teškom situacijom. Važnije je što se pokazalo da ono što je decenijama činilo osnov srpske energetike ubuduće neće moći.

Naš ugalj je sve slabijeg kvaliteta i nestaje. Bitno ograničava rad najvećih termalki, a ne pomaže ni uvoz kvalitetnijeg uglja i namešavanje.
Drugim rečima, kapacitet termalki „Nikola Tesla“ će se ubrzano smanjivati, a njima za 30 godina ističe vreme. Pokazalo se i da se i na Đerdap i klasične hidroenergane može krajnje ograničeno osloniti.

Posledice su jasne, trebalo bi graditi nove izvore energije i to, pošto će se potrošnja struje povećavati, izdašnijih kapaciteta nego što su postojeći. Morali bi biti i na drugo pogonsko gorivo, sasvim precizno na sunce, vetar i vodonik.

Od hidroelektrana treba se skoncentrisati na reverzibilne, pre svega na Bistricu i videti kakav bi efekat na životnu sredinu ostavio tako sporan projekat kakav je Đerdap 3. Ostaje pitanje izgradnje nuklearke.

Drugim rečima, aktuelna i preteća energetske kriza nam ukazuju da nisu potrebne samo nove energane, već i nov koncept srpske energetike dominantno zasnovan na upotrebi novih goriva, sunca i vetra, gasnih energana i hidroalki novog tipa.

Bitno je da se postojeći termalni kapaciteti koriste dokle god se ne izgrade odgovarajuće zamene, kao i da se oni koji mogu prebace na drugo gorivo. Ceo proces ne samo da će puno koštati, prve procene se kreću između 15 i 20 milijardi evra, već će i dugo trajati. Po stručnjacima i kada bismo počeli već naredne sezone, teško da bismo do 2040. završili polovinu potrebnog. Realnije bi bilo procenjivati kraj krupnog posla za sredinu veka ili, čak, 2060. godinu, kada bi, otprilike, došao i kraj rezervama uglja u Srbiji.

Nema spora da je pred srpskom energetikom vreme kolosalnog preokreta. Okončava se period tokom kog je izgradnjom termalki i hidroelektrana dugo bila dobar proizvođač i solidan isporučilac, pre svega u druge republike nekadašnje zajedničke države.

No, novo vreme napušta fosilne energente, zahteva nove energane i preferira upotrebe novih goriva. Na Srbiji je da manje islužene termalke prebaci na moderniji pogon, dok bi znatno veći deo električne energije ubuduće pristizao iz hidropogona i energana na sunce, vetar i gas.

Uspeh kolosalnih promena u energetici umnogome zavisi od redosleda poteza koje budu povlačile srpske vlasti, a jedan od većih izazova biće postići neophodnu fleksibilnost u korišćenju različitih pogona. Uloga raznolikih pogonskih elektrana jeste upravo u situacijama sličnim kakve je ovog leta zadesila Srbiju, kada su tri uzroka ukazala na tri (odvojene) slabosti srpske energetike.

Tri različita uzroka su na tri načina a istovremeno pogodila ovdašnju energetiku. Srbija se, bar za sada, spasava uvozom, a posledice istovremenog lošeg uticaja tri uzroka bile bi neuporedivo manje da je srpska energetika izgrađena od pogona na različite energente. Cilj velikog investicionog ciklusa morao bi biti i proizvodni segment učiniti što raznolikijim.

Najnoviji Nacrt, sada već i Predlog zakona o porezu na dobit na papiru ukida višedecenijske poreske privilegije krupnog kapitala, ali u praksi radi suprotno. Daje investitorima prelazni rok do 2037. godine, dok efikasne kočnice za iznošenje profita odlaže sve do dana ulaska Srbije u EU.

Sa zakonskom stopom poreza na dobit pravnih lica od 15 odsto, Srbija se na papiru nalazi u zlatnoj sredini regiona Centralne i Istočne Evrope, niže od Češke (21%), Slovačke (24%) ili Poljske (19%), ali više od Mađarske (9%) ili Bugarske (10%).

Međutim, nominalna stopa malo govori o stvarnom poreskom opterećenju krupnog kapitala. Kod velikih investicionih projekata, efektivna stopa, ona koju kompanije stvarno plate, biva drastično niža zbog podsticaja i oslobođenja, pa za najveće igrače obaveza ponekad padne i na nulu. Podizanje nominalne stope bez reforme podsticaja zato ne bi pogodilo velike investitore sa razrađenim poreskim planiranjem, već domaća mala i srednja preduzeća bez pristupa tim mehanizmima.

Zakon o budžetu Republike Srbije predviđa da ukupni prihodi od poreza na dobit pravnih lica iznose oko 2,5 odsto BDP-a. Za poređenje, Evrostat beleži da prosečno učešće tekućih poreza na dohodak i dobit pravnih lica u BDP-u zemalja Evropske unije iznosi oko 3,7 odsto. Srbija, dakle, iz poreza na dobit ubira gotovo trećinu manje od evropskog proseka.

Drugi talas usledio je nakon 2015. godine, kada se poreska politika spojila sa državnim subvencijama kroz Zakon o ulaganjima, koji je uveo kategoriju „investicija od posebnog značaja”, preko pet miliona evra ili 500 novih radnih mesta (100 u nerazvijenim opštinama). Preko Razvojne agencije Srbije, uz novčane subvencije po radnom mestu, garantovana su i poreska oslobođenja, besplatno zemljište i infrastruktura. Kategorija „posebnog značaja” ukinuta je 2023, a opšti prag za manje investitore u nerazvijenim opštinama podignut sa 100.000 na 300.000 evra. Mehanizam za najveće investitore ostao je suštinski isti, samo prerušen. Zakon o slobodnim zonama dodatno omogućava uvoz opreme i sirovina bez carine i PDV-a.

Treći talas (2018–2021) doneo je podsticaje usmerene ka takozvanoj „ekonomiji znanja”, uvođenjem dvostrukog priznavanja rashoda za istraživanje i razvoj (član 22g), kao i IP Box režima (član 25b) gde se kvalifikovani prihod od licenciranja intelektualne svojine smanjuje za 80 odsto, čime se efektivna stopa spušta na svega 3 odsto. Iako nominalno namenjene domaćim startapovima, ove mere najviše koriste velike IT kompanije i razvojni centri stranih korporacija sa resursima za poresko planiranje.

Međutim, najnoviji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica donosi naizgled istorijski zaokret jer se član 50a potpuno briše iz zakona.

Ministarstvo finansija u obrazloženju navodi da Predlog usklađuje zakon sa pravilima EU o državnoj pomoći. Desetogodišnje potpuno oslobođenje kakvo propisuje član 50a upravo je selektivna, neograničena pogodnost koju ta pravila zabranjuju (OECD Pilar 2 i „dopunski porez” za velike grupacije uređuje poseban, odvojen zakon o globalnom minimalnom porezu). Država je time primorana da napusti taj režim. Ali, đavo leži u detaljima, tačnije u prelaznim odredbama Predloga.

Ukidanje člana 50a stupa na snagu tek 1. januara 2027. godine, ali Predlog zakona (član 22) izričito propisuje da će svi obveznici koji pravo na ovo poresko oslobođenje ostvare do 31. decembra 2027. godine, moći nesmetano da ga koriste i dalje, sve do isteka svog desetogodišnjeg roka. Poreskim obveznicima i stranim investitorima time je ostavljen vrlo dugačak „poslednji prozor” od preko godinu dana da formalizuju planirana ulaganja i osiguraju potpuno oslobođenje sve do 2037. godine.

Čak i kada kompanija ostvari oporezivu dobit, postoje razrađeni mehanizmi za njeno prelivanje pre nego što dopre do budžeta. Predlog zakona tu pravi dodatni paradoks. Dok se domaćim privrednicima od 2027. ukida niz podsticaja pod izgovorom usklađivanja sa EU, istovremeno se već sada uvodi potpuno oslobođenje za prihode od dividendi i udela u dobiti ostvarene iz država članica EU (član 25 Zakona, unet članom 1 Predloga).

Mimo ove nove pogodnosti za EU kapital, za sve ostale inostrane isplate važe domaći propisi koji nominalno predviđaju porez po odbitku od 20 odsto na isplatu dividendi i kamata nerezidentnim licima (25 odsto za jurisdikcije sa preferencijalnim poreskim sistemom, tzv. „ofšor” zone). Međutim, Srbija ima u primeni Ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja (UIDO) sa čak 64 države, koji, imajući primat nad domaćim zakonodavstvom, spuštaju te stope na 5 do 15 odsto za dividende, a na kamate i autorska prava ponegde i na nula do svega 10 odsto.

Dodatno, pre nego što se oporeziva dobit uopšte utvrdi, profit se često izvlači iz zemlje kroz sledeće mahinacije.

Transferne cene. Preko njih se roba i usluge među povezanim licima fakturišu po cenama koje usmeravaju profit u jurisdikcije sa nižim oporezivanjem.

Interkompanijski zajmovi. Time se dobit kćerke-firme u Srbiji umanjuje kroz visoke rashode kamata koje se plaćaju matici u inostranstvu.
Naknade za menadžment, konsalting i licencna prava. One predstavljaju dodatni način pražnjenja poreske osnovice u Srbiji.

Kombinacijom dva mehanizma, poreskog oslobođenja i podsticaja na jednoj strani, i minimiziranog poreza po odbitku na drugoj, kod pojedinih investicionih struktura može svesti ukupnu poresku obavezu na simboličan iznos. Srbija u tim slučajevima funkcioniše kao proizvodna platforma na kojoj se zaista stvara vrednost, dok se poreski prihodi od te vrednosti u najvećoj meri prelivaju van njenih granica.

Učinci ovakvog poreskog okvira jasno se vide u zvaničnim finansijskim izveštajima velikih kompanija. Na primer, kompanija Srbija Ziđin Koper je za 2023. godinu platila oko 11,5 miliona evra poreza na dobit, naspram 26,2 miliona evra koliko bi iznosio obračun po zakonskoj stopi, pa je efektivna stopa svega 6,5 odsto (umesto zakonskih 15%), zahvaljujući prenetim poreskim gubicima i iskorišćenim podsticajima. Sa druge strane, Ziđin Majning je (napomene uz finansijski izveštaj za 2025) mehanizmom iz člana 50a umanjila obračunati porez na dobit od 24,3 milijarde dinara za 10,85 odsto, spuštajući efektivnu stopu na 13,4 odsto, manje rasterećenje od Koperovih 6,5 odsto, ali i dalje daleko ispod zakonskog proseka, sve u skladu sa važećim propisima.

Ovakva praksa trebalo je da bude ograničena uvođenjem evropskih pravila protiv premeštanja dobiti (ATAD direktiva EU). Predlog zaista uvodi ova napredna pravila uključujući ograničenje priznavanja rashoda po osnovu kamata na maksimalno 30% EBITDA (član 62a), pravila za kontrolisana inostrana društva / CFC (čl. 62b–62v), pravila o izlaznom oporezivanju i hibridnim neusklađenostima.

Međutim, Predlog zakona u svojim prelaznim i završnim odredbama donosi ključnu klauzulu o odlaganju primene. Sva ova nova pravila protiv premeštanja dobiti stupaju na snagu tek na dan pristupanja Srbije Evropskoj uniji!

Dok nadležni ovo odlaganje pravdaju tehničkim razlozima, prvenstveno time da Srbija ne može efikasno primenjivati CFC pravila ili kontrolu hibridnih aranžmana bez punog pristupa evropskim mehanizmima za automatsku razmenu finansijskih podataka, krajnji ishod ostaje isti. Država formalno usvaja evropska pravila radi izveštaja i usklađivanja, ali njihovu primenu odlaže do članstva u EU. Do tada, umesto pravila 30% EBITDA, ostaje na snazi postojeće, blaže pravilo o utanjenoj kapitalizaciji.

Posledica ovakve dugogodišnje poreske politike jeste izražena strukturna asimetrija u punjenju budžeta Republike Srbije, koja se ovom izmenom zakona još dugo neće bitno promeniti.

Budući da porez na dobit pravnih lica donosi skromnih 2,5 odsto BDP-a, teret finansiranja javnih potreba: zdravstva, prosvete, infrastrukture i odbrane, prebačen je na potrošačke i dohodovne poreze koje plaćaju svi građani. Samo Porez na dodatu vrednost (PDV) donosi preko 1.000 milijardi dinara godišnje u budžet, akcize dodaju još stotine milijardi, pa zajedno sa porezom na dohodak građana i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, građani direktno ili indirektno finansiraju blizu dve trećine ukupnih budžetskih prihoda.

Svaki put kada građanin kupi hranu u prodavnici, natoči gorivo na pumpi ili primi mesečnu platu, on plati svoj porez odmah i u punom iznosu. Sa druge strane, krupni kapital uživa u širokoj lepezi zakonodavnih oslobođenja, a sada i prelaznih rokova.

Poreska konkurencija jeste činjenica savremene ekonomije, ali otvara pitanje granice između legitimnog privlačenja investicija i prekomernog odricanja od sopstvenih prihoda. Problem nije postojanje podsticaja, koji su prisutni svuda, već njihova selektivnost, trajanje, i da li država za izgubljeno dobija dovoljnu protivvrednost. To je pitanje na koje ovaj Predlog zakona, uprkos deklarativnom „ukidanju”, i dalje ne daje zadovoljavajući odgovor.

Dok će se pred javnošću nenadležna institucija ponovo pravdati dobro poznatom demagogijom o „očuvanju prijateljstva sa bratom Sijem“ i političke neophodnosti ustupaka krupnom kapitalu, u pozadini ovih dvostrukih aršina stoji surova poreska realnost. Za kineske i druge multinacionalne korporacije čuvaju se profit i stabilno poslovanje i osiguravaju decenijski prelazni rokovi sve do 2037. godine, dok se domaćim podsticajima od 1. januara 2027. naglo sužava prostor. Dok se poreski kredit za ulaganje u inovacionu delatnost (član 50j) potpuno briše, a pravo na poreski kredit za kapitalne dobitke ostvarene u inostranstvu (član 30a) ukida od 1. januara 2027. bez ikakvog prelaznog roka za domaće privrednike, oslobođenje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom (član 46) se formalno ne briše kako je bilo predviđeno Nacrtom, nego se Predlogom zakona gura u komplikovane kalupe državne pomoći čime se značajno otežava i birokratizuje njegova primena.

Srbija svesno učvršćuje status poreskog vazala krupnog kapitala, ostavljajući svojim građanima i maloj privredi samo jednu ulogu, da kroz PDV i akcize do poslednjeg dinara plate pun račun funkcionisanja države. Interesi krupnog kapitala Predlogom zakona ostaju netaknuti do ulaska Srbije u EU.

Poslovna slika Evropske unije u drugom kvartalu 2026. šalje dva upozoravajuća signala. Manje je novih kompanija, dok istovremeno raste broj onih koje završavaju u bankrotu.

Broj registracija preduzeća u EU smanjen je za 0,5 odsto u odnosu na prvi kvartal. Istovremeno, broj prijavljenih bankrota porastao je za 5,7 odsto, pokazuju najnoviji podaci Eurostata.

Ovi procenti možda na prvi pogled ne izgledaju dramatično. Međutim, njihovo istovremeno kretanje u suprotnim smerovima zaslužuje pažnju. Posebno kada se pogledaju sektori u kojima kompanije trenutno trpe najveći pritisak.

U pet od osam posmatranih sektora u drugom kvartalu zabeležen je pad registracija novih preduzeća.

Najveći pad imala je industrija – 3,6 odsto. Slede smeštaj i ugostiteljske usluge sa smanjenjem od 3,4 odsto. U obrazovanju i socijalnim uslugama broj registracija smanjen je za 3,2 odsto. Industrijski rezultat je posebno značajan.

Evropska industrija već posluje u okruženju koje karakterišu geopolitičke tenzije, poremećaji u međunarodnoj trgovini i promene trgovinskih politika. Upravo tim izazovima bavila se i Evropska komisija u analizi poslovnog ciklusa za drugi kvartal 2026. godine. U fokusu istraživanja bilo je pitanje kako se proizvođači iz EU prilagođavaju tenzijama i poremećajima na stranim tržištima.

Pad broja novih industrijskih kompanija zato može biti još jedan pokazatelj opreznijeg odnosa preduzetnika i investitora prema ovom sektoru.

Dok tradicionalni delovi ekonomije beleže slabije rezultate, jedan sektor ide u potpuno suprotnom smeru.

Broj novoregistrovanih kompanija u sektoru informisanja i komunikacija povećan je čak 8,8 odsto u odnosu na prethodni kvartal.

Rast je zabeležen i u građevinarstvu, ali znatno skromniji – jedan odsto. Finansijske usluge ostale su na istom nivou.

Ovakva razlika između sektora ukazuje na nastavak promene strukture evropskog preduzetništva. Kapital i nove poslovne inicijative sve lakše pronalaze prostor u delatnostima povezanim sa informacijama, komunikacijama i digitalnom ekonomijom.

Još značajniji deo najnovijih podataka odnosi se na kompanije koje nisu uspele da nastave poslovanje.

Bankroti su na nivou EU u drugom kvartalu povećani za 5,7 odsto u odnosu na prva tri meseca godine.

Rast je registrovan u pet od osam posmatranih sektora.

Najveći skok dogodio se u obrazovanju i socijalnim delatnostima. Broj bankrota u ovom segmentu povećan je čak 21,1 odsto.

Sledi transport sa rastom od 11,4 odsto. U finansijskim uslugama broj bankrota povećan je za 6,8 odsto.

Postoje, međutim, i sektori u kojima je situacija bila bolja. Bankroti u smeštaju i ugostiteljstvu smanjeni su za 2,6 odsto. U građevinarstvu je zabeležen pad od 1,7 odsto, a u trgovini 1,2 odsto.

Posebno je interesantno što podaci o bankrotima dolaze u trenutku kada evropska ekonomija pokazuje znake rasta.

Prema preliminarnoj proceni Eurostata objavljenoj krajem jula, bruto domaći proizvod u drugom kvartalu povećan je za 0,5 odsto u EU i 0,4 odsto u evrozoni u odnosu na prethodni kvartal. Na godišnjem nivou rast je iznosio 1,2 odsto u EU i jedan odsto u evrozoni.

To stvara naizgled neobičnu sliku. Ekonomija raste, a istovremeno raste i broj bankrota.

Međutim, ova dva trenda ne moraju biti kontradiktorna. Rast BDP-a ne znači da sve kompanije i svi sektori napreduju podjednako. Poslovanje pojedinačnih firmi zavisi od troškova, potražnje, pristupa finansiranju, konkurencije i sposobnosti da se prilagode promenama na tržištu.

Zbog toga agregatni ekonomski rast može da postoji istovremeno sa ozbiljnim problemima u pojedinim industrijama.

Najnovija statistika pokazuje da poslovno okruženje u Evropi postaje izrazito selektivno.

Nove kompanije najbrže nastaju u informacionom i komunikacionom sektoru. Sa druge strane, tradicionalna industrija beleži najveći pad novih registracija.

Istovremeno, rast bankrota od 5,7 odsto pokazuje da deo postojećih kompanija sve teže održava poslovanje.

Zato će naredni kvartali biti važni. Ako se rast bankrota nastavi uz istovremeno slabljenje broja novih kompanija, to bi bio ozbiljniji signal za evropsku privredu.

Za sada podaci više govore o snažnom restrukturiranju poslovne ekonomije nego o opštem povlačenju preduzetništva.

Ipak, razlika je važna: u drugom kvartalu EU je dobila nešto manje novih kompanija, a izgubila znatno više postojećih nego samo tri meseca ranije.

Vrednost tržišta nepokretnosti u Srbiji u drugom kvartalu ove godine iznosi je 2,2 milijarde evra, što je rast od 8,1 odsto u odnosu na isti period prethodne godine, objavio je danas Republički geodetski zavod (RGZ).

Sklopljeno je 30.495 kupoprodajnih ugovora, 5,4 odsto manje nego u drugom kvartalu 2025. godine.

Kako je navedeno, najveći udeo u ukupnoj vrednosti prometovanih nepokretnosti (62 odsto) zauzimaju stanovi sa 1,3 milijarde evra.

Za kuće je izdvojeno 175 miliona evra (8 odsto od ukupne vrednosti), za građevinsko zemljište 156 miliona evra (7 odsto), za poslovne prostore 119 miliona evra (6 odsto), za poljoprivredno zemljište 77 miliona evra (četiri odsto).

Za stanove je u Beogradu izdvojeno ukupno 742 miliona evra.

Kada je reč o načinu plaćanja, 15 odsto svih prometovanih nepokretnosti finansirano je putem kredita, koliko je zabeleženo i u drugom kvartalu prethodne godine. Najveći deo tog novca potrošen je na kupovinu stanova, (34 odsto ugovora), koliko i prethodne godine.

U drugom kvartalu ove godine broj ugovora o kupoprodaji nepokretnosti je smanjen u svim većim gradovima u odnosu na isti period prošle godine i to u Novom Sadu jedan odsto, zatim u Beogradu 1,7 odsto, dok je znatno izraženije smanjenje zabeleženo u Nišu 4,3 odsto i u Kragujevcu sedam odsto.

Na teritoriji gradske opštine Savski venac u Beogradu prodat je stan po najvišoj ceni od 1,6 miliona evra. Na teritoriji te opštine prodat je i stan po najvećoj ceni kvadrata od oko 9.300 evra.

Najskuplja kuća prodata na teritoriji beogradske opštine Voždovac za 1,4 miliona evra, a najskuplje garažno mesto plaćeno je 54 hiljade evra, na teritoriji beogradske opštine Stari grad.

Godinama je pitanje „Kolika ti je plata?“ važilo za nepristojno, dok su poslodavci, na razgovorima za posao, bez ustručavanja, postavljali upravo isto „sporno“ pitanje – „Koliko ste zarađivali kod prethodnog poslodavca?“.

Sada se ta pravila menjaju. Evropska unija je još 2023. usvojila Direktivu o transparentnosti plata, prema kojoj kompanije više neće moći da skrivaju način na koji određuju zarade, a mnoge će već pri prvom kontaktu sa kandidatom morati da otkriju koliko su spremne da plate za određeni posao.

Hoće li to automatski značiti da će pojedinačne zarade zaposlenih sada postati javna stvar? Ne baš. Direktiva praktično uskraćuje prostor za ono čuveno „tako smo procenili“.

Za nekoga ko radi u Nemačkoj, deo ove priče i nije naročita novost. Kako nam priča sagovornik koji godinama živi tamo, rasponi zarada za pojedine pozicije već su prilično dobro poznati. Na visinu plate, ističe on, utiču obrazovanje, iskustvo i konkretna pozicija. Prema njegovom iskustvu, gotovo sve kompanije primenjuju takav princip, pa zaposleni prilično lako mogu da procene koliko određeno radno mesto vredi na tržištu.

Iskustvo iz Belgije je drugačije. Sagovornik koji je nedavno tražio posao u toj zemlji kaže da nije primetio da se plate redovno navode u oglasima. Na takve informacije nailazio je uglavnom kod pojedinih državnih firmi.

Evropska unija odlučila je da uvede minimum pravila, te je Direktiva stupila na snagu u june ove godine, nakon što je državama članicama ostavljen rok od tri godine da je pretoče u svoje zakone. Ipak, početak primene nije značio da je Evropa preko noći dobila jedinstven sistem plata. Do isteka roka samo su Italija, Slovačka i Litvanija u potpunosti uskladile svoje propise, dok su druge države članice tek delimično uvele nova pravila ili njihovu primenu planiraju kasnije.

Jedan od glavnih razloga za uvođenje ovih pravila jeste i smanjenje razlike u zaradama između muškaraca i žena. Prema podacima Eurostata koje navode evropski sindikati, žene u EU u proseku zarađuju oko 11 odsto manje po satu od muškaraca. Direktiva bi trebalo da doprinese smanjenju tih razlika tako što će poslodavcima otežati da neopravdano različito plaćaju zaposlene za isti ili rad jednake vrednosti.

I dok kritičari upozoravaju na troškove, zagovornici novih pravila tvrde da je vreme da plata prestane da bude misterija i počne da bude pitanje jasnih pravila. Iako Srbija još nema obavezu primene evropskih pravila, stručnjaci upozoravaju da će promene, vrlo verovatno, stići i ovde. Kako?

Menadžerka ljudskih resursa Andrea Darabašić za Forbes Srbija ističe da Direktiva donosi nekoliko novina.

„Kandidat ima pravo da od potencijalnog poslodavca dobije informaciju o početnoj plati ili njenom rasponu, zasnovanom na objektivnim, rodno neutralnim kriterijumima i to pre intervjua. Ovde postoji česta pogrešna interpretacija. Direktiva ne zahteva da raspon plate bude javno objavljen. Poslodavac može tu informaciju da saopšti u objavljenom oglasu, ali može i da je podeli direktno sa kandidatom pre razgovora, oba načina su u skladu sa Direktivom. Ono što više nije dozvoljeno jeste da kandidat uđe u prvi krug intervjua ne znajući ništa o kompenzaciji.

Druga velika novina podrazumeva da poslodavac više ne sme da pita kandidata kolika mu je plata bila na prethodnim pozicijama. To je praksa koja je godinama perpetuirala nejednakosti, jer se nova ponuda ‘lepila’ za staru platu.

Treće, zaposleni dobijaju pravo na informaciju: mogu da zatraže i u roku od dva meseca dobiju pismenu informaciju o svom individualnom nivou plate i o prosečnim nivoima plata, razvrstanim po polu, za kategoriju zaposlenih koji obavljaju isti posao ili posao jednake vrednosti. Istovremeno se zabranjuju ugovorne klauzule o tajnosti plata, zaposleni ne sme biti sprečen da otkrije svoju platu.

Konačno, tu su izveštavanje o rodnom jazu u zaradama (poslodavci sa 250+ zaposlenih godišnje od juna 2027, sa 150–249 na tri godine, a sa 100–149 od 2031), zajednička procena plata kada neopravdani jaz u nekoj kategoriji pređe pet odsto i ne bude otklonjen u roku od šest meseci, kao i prebacivanje tereta dokazivanja na poslodavca koji nije ispunio obaveze transparentnosti“, navodi Andrea.

Formalno, ističe Andrea, cilj Direktive je jasan već iz njenog naziva. On podrazumeva jačanje primene principa jednake plate za jednak rad ili rad jednake vrednosti između muškaraca i žena.

„Naravno, ne mogu da govorim u ime Evropske komisije, ali moje mišljenje je da su ta dva cilja suštinski povezana i da ih ne treba veštački razdvajati. Kada imamo bolju transparentnost sistema, kada znamo kako se plate određuju, koji su kriterijumi napredovanja, kakvi su rasponi na tržištu i unutar sopstvene kompanije prirodno počinjemo, i pojedinačno i kolektivno, da težimo višim standardima, pravednijim nivoima i boljem pristupu informacijama. Transparentnost je mehanizam; jednakost je posledica. Direktiva cilja rodni jaz, ali će alati koje uvodi podići standarde fer određivanja zarada za sve zaposlene“, objašnjava Andrea.

Pojedinačne plate zaposlenih neće postati javne. Ako kompanija odluči da raspon zarade objavi već u oglasu, kandidat će videti okvir, od najnižeg do najvišeg iznosa, ali ne i platu konkretnog zaposlenog. Konačna zarada i dalje može da bude predmet pregovora, pa ne mora nužno odgovarati objavljenom rasponu.

Ono što se menja jeste dostupnost zbirnih podataka. Zaposleni će moći da dobiju informacije o prosečnim zaradama za svoju kategoriju posla, uključujući podatke razvrstane prema polu. To znači da će, na primer, zaposleni moći da proveri postoji li značajna razlika između prosečnih zarada muškaraca i žena na poslovima jednake vrednosti, ali neće dobiti spisak plata svojih kolega.

Kako objašnjava sagovornica, čak i u situacijama u kojima bi objavljivanje podataka moglo indirektno da otkrije platu konkretnog zaposlenog, postoje mehanizmi zaštite kojima se takav pristup ograničava.

„Imaćemo znatno bolju sliku o zaradama u svojoj kategoriji i na tržištu, ali ne i spisak plata kolega“, kaže ona.

Na naše pitanje da li i koliko će nova pravila promeniti evropsko tržište, sagovornica ističe, da hoće, ali ne dramatično. Bar ne preko noći.

„Ovde je korisno pogledati iskustvo SAD, gde su pojedine savezne države ranije uvele obavezu objavljivanja raspona. Tamo se pokazalo da regulativa sama po sebi nije napravila revoluciju. Rasponi su često bili toliko široki da su izgubili informativnu vrednost, a u njih su ubacivani bonusi, akcije i benefiti, pa je stvarna neto slika bila bitno drugačija. To je lekcija koju Evropa treba da nauči, vrednost transparentnosti zavisi od kvaliteta primene, ne od samog propisa“, navodi Andrea.

Andrea predviđa i da će nova pravila uticati i na domaće tržište. Iako Srbija nije članica EU i nema obavezu primene, ovaj uticaj će se osetiti iz tri razloga.

„Prvo, veliki deo kompanija koje posluju u Srbiji su međunarodne kompanije koje, kada implementiraju regulativu ovog tipa, po pravilu je sprovode grupno, u što više regiona, jer je jednostavnije održavati jedan standard nego dva. Drugo, pritisak javnosti i kandidata. Kada kandidati u regionu počnu da dobijaju rasponе plata kao standard, domaći poslodavci koji to ne rade postaće manje konkurentni za talente. I treće, Srbija je na evropskom putu, pa je usklađivanje radnog zakonodavstva pre pitanje ‘kada’ nego ‘da li’. Očekujem da će se praksa ovde širiti prvo dobrovoljno, kroz internacionalne kompanije i tržišnu utakmicu za kandidate, a tek kasnije kroz regulativu“, objašnjava ona.

Andrea smatra i da kompanije u Srbiji nisu toliko spremne za ovakav način određivanja i objavljivanja zarada iz dva razloga.

„Prvi je taj što svi razmišljamo u sopstvenom mehuru. Ako radite u korporativnom okruženju sa razvijenim procesima, standardizacijama i sistematizacijama, ovo deluje kao relativno lak zadatak. Ali znamo da veliki deo tržišta čine tradicionalne kompanije i startapi koji taj nivo strukture jednostavno nemaju. Njima će tranzicija biti znatno teža, jer ne kreću od prilagođavanja sistema, nego od njegove izgradnje“.

Drugi razlog tiče se kvantiteta. Kako ističe, i tamo gde procesi formalno postoje, u praksi i dalje vidimo mnogo napredovanja, promocija i pregovora o platama koji nisu strukturisani, nisu zasnovani na učinku niti na nepristrasnim evaluacijama, već na internim dogovorima.

„Upravo taj model ‘plata po dogovoru’, u svakom smislu te fraze najteže će preživeti transparentnost, jer se dogovor ne može objasniti objektivnim kriterijumima. Kompanije koje na vreme urede platne razrede, kriterijume napredovanja i evaluacije učinka dočekaće ove promene kao konkurentsku prednost. One koje to odlažu, dočekaće ih kao krizu“.

Senior HR konsultant i rukovodilac operacija u kompaniji Loop Božica Vujošević za Forbes Srbija ističe da će Direktiva promeniti tržište više nego što se na prvi pogled čini, budući da se kod nas najveći deo procesa zapošljavanja i dalje zasniva na asimetriji informacija. Kandidat ne zna budžet pozicije, a poslodavac vrlo rano sazna finansijska očekivanja kandidata.

„Direktiva zapravo izjednačava početnu poziciju obe strane. To neće dovesti samo do transparentnijih oglasa, već će naterati kompanije da mnogo preciznije definišu, nazovimo je, vrednost, svake pozicije. Mnogi poslodavci danas imaju raspon plata ‘u glavi’, ali ne i formalno definisane platne razrede zasnovane na odgovornostima, kompetencijama itd. Zbog toga mislim da će najveća promena biti unutar kompanija, a tek onda na samim oglasima. Suštinski, mislim da još uvek kao tržište nismo spremni na implementaciju ove Direktive u praksi. Ipak, uz konstantno informisanje i savete i smernice, iz dana u dan, možemo biti na korak bliže“, navodi Božica.

Prema njenim rečima, u proseku 20 odsto oglasa za posao sadrži informaciju o rangu zarade. Ti podaci u mnogome zavise i od sezone, ali i drugih faktora.

„Ovo je značajan napredak u odnosu na situaciju od pre samo pet godina. Tako da se krećemo u dobrom smeru. Sve više međunarodnih kompanija i regionalnih centara posluje po standardima svojih matičnih tržišta, pa transparentnost postaje deo employer branding strategije, a ne samo pitanje usklađenosti sa propisima“, objašnjava Božica.

Kako je istakla za Forbes Srbija, ne postoji univerzalno pravilo da će objavljivanje plate automatski povećati broj prijava za posao. Ono što istraživanja mnogo doslednije pokazuju jeste da transparentnost dovodi do boljeg podudaranja kandidata i poslodavaca.

„Generalno, dobro plaćene pozicije postaju privlačnije, slabije plaćene brže otkrivaju svoju realnu konkurentnost i često postaju manje privlačne, ali ono što je važno jeste da obe strane troše manje vremena na procese koji ionako ne bi rezultirali zaposlenjem. To znači manje odustajanja u kasnijim fazama procesa i manje izgubljenog vremena za obe strane. Prvi razlog zbog koga poslodavci ne objavljuju plate u oglasima je taj što nemaju uređene interne platne razrede i plaše se reakcija postojećih zaposlenih. Drugi je želja da pregovorima postignu što povoljniju poziciju. Treći razlog je tržišna konkurencija“, kaže Božica.

Kao Andrea i Božica smatra da će se ovaj trend preliti i na domaće tržište rada, čak i bez formalne zakonske obaveze. Razlog nije regulatorni, već tržišni. Kompanije koje posluju na više evropskih tržišta teško mogu imati potpuno različite HR standarde za Srbiju i ostatak Evrope.

„Godinama unazad znamo da međunarodne kompanije češće imaju jasno definisane platne razrede, jasnije kriterijume za napredovanje i strukturisanije politike određivanja plata. Domaće kompanije će se postepeno prilagođavati iz konkurentskih razloga. Kada kandidati počnu da upoređuju oglase u kojima odmah vide finansijski okvir sa onima u kojima ga nema, transparentniji poslodavci će imati prednost u privlačenju kvalifikovanih kandidata. Na duži rok, mislim da najveća vrednost ove Direktive nije u tome što će ljudi znati kolike su plate, već što će kompanije morati mnogo jasnije da odgovore na pitanje zašto je neka pozicija plaćena upravo toliko. To je suštinska razlika između transparentnosti i pukog objavljivanja brojeva“, zaključuje Božica.

Kada se priča sa oglasa i kancelarija prebaci u sudnicu, pravila postaju znatno ozbiljnija. Advokat za radna prava Dimitrije Stepanović iz advokatske kancelarije TSG advokati ukazuje da za poslodavce koji prekrše princip jednakog plaćanja mogu slediti naknada štete, nalozi za otklanjanje povrede, a u slučaju nepostupanja i uzastopne novčane sankcije. Konkretne vrste sankcija, međutim, određivaće države članice svojim zakonodavstvom.

„U slučaju da se dokaže da je poslodavac prekršio načelo jednake zarade, radnik bi imao pravo na potpunu naknadu štete ili restituciju štete“, objašnjava Stepanović.

Još jedna važna promena jeste to što Direktiva predviđa da se u određenim situacijama teret dokazivanja prebaci na poslodavca, koji će morati da pokaže da nije prekršio pravila o jednakom plaćanju i transparentnosti zarada. Ukoliko se ne postupi po nalogu suda ili nadležnog organa, mogu uslediti i uzastopne novčane sankcije.

Kada je reč o Srbiji, Stepanović podseća da osnovno pravilo već postoji u domaćem zakonodavstvu. Ustav i Zakon o radu garantuju zaposlenima jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti.

„U tom smislu, naše zakonodavstvo već sadrži osnovne principe na kojima počiva EU Direktiva o transparentnosti zarada. Međutim, EU Direktiva o transparentnosti zarada i dalje razrađuje ovaj princip i nameće čitav niz obaveza poslodavcima i pre i u toku zapošljavanja radnog angažovanja radnika“, kaže Stepanović.

Kao kandidat za članstvo u EU, Srbija će u procesu pristupanja morati da uskladi svoje radno zakonodavstvo sa evropskim pravilima.

Da se pitanje jednakih zarada već pojavljuje i pred domaćim sudovima, pokazuje i iskustvo iz prakse koje navodi Stepanović. Prema njegovim rečima, primetan je porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada radnicima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada.

„Ono što je primetno u sudskoj praksi u Republici Srbiji jeste porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada zaposlenima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada za taj rad“, zaključuje Stepanović.

Na srpskom tržištu nekretnina već godinama važi pravilo da su mali stanovi najskuplji.

Pritom je i njihova ponuda ograničena. U poslednje vreme, vlasnici najčešće postaju mladi koji kupuju prvi stan i imaju ograničen budžet.

Rešavanje stambenog pitanja velika je odluka za većinu stanovništva, zbog čega je važno izabrati kvalitetan i uknjižen stan. U Nišu je poslednjih godina sve veća potražnja za malim stanovima, do 40 kvadratnih metara.

– Takav stan ipak nudi neku sigurnost. Sutra se mnogo lakše proda i mnogo lakše izda, pogotovo ako je to jednoiposoban stan sa odvojenom spavaćom sobom. Cena ide i do 3.000 EUR po kvadratu – kaže Vladimir Živadinović, vlasnik agencije za nekretnine „Boks“ iz Niša.

Malih stanova nedostaje na tržištu širom Srbije, što se najviše vidi u Beogradu. U novogradnji se takvi stanovi najbrže prodaju.

– Manja kvadratura je pogodna za investiciju, ali imamo i veliki priliv ljudi koji dolaze u Beograd. Na našem poslednjem projektu, oko 90 % kupaca bilo je van Beograda – navodi Uroš Đaković, investitor kompanije „Blok propertis“.

Mirjana Todorović iz beogradske agencije za nekretnine „Europolis“ kaže da kupci lakše izdvajaju između 90.000 i 130.000 EUR za manji stan nego 300.000 ili više evra za porodični stan.

Zbog toga su manji stanovi posebno privlačni onima koji prvi put rešavaju stambeno pitanje.

– Mali stanovi su najtraženiji i investitori ih vrlo rado grade, međutim, oni nemaju potpunu slobodu kada je broj stambenih jedinica u pitanju. Broj stambenih jedinica ograničen je urbanističkim uslovima, uslovima projekta i raznim drugim normativima koji postavljaju jasne granice investitoru šta može da izgradi – ukazuje Todorovićeva.

U agenciji navode da trenutno imaju oko 270 garsonjera u ponudi. Interesovanje je veliko, pa se stanovi sa realnom cenom prodaju veoma brzo, dok se oni sa višom cenom duže zadržavaju u oglasima.

Aleksandra Mihajlović sa sajta za nekretnine „4zida“ navodi da bi investitori trebalo da grade više manjih stanova, ne samo garsonjera, već i jednoiposobnih, površine od 40 do 50 kvadrata.

To je struktura koju kupci najčešće traže i mogu da priušte.

– Imamo primer u oglasima da u istoj ulici i istoj zgradi garsonjera od 25 kvadrata košta 75.000 EUR, a stan od 60 kvadrata 175.000 EUR. Ako posmatramo ukupnu cenu, veći stan je, naravno, skuplji, ali kada gledamo cenu kvadrata, kod garsonjere je oko 3.000 evra, dok je kod većeg stana oko 2.900 EUR – kaže Mihajlovićeva.

Ona naglašava da to pokazuje da potražnja diktira cenu kvadrata – dodaje Mihajlovićeva.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji se godišnje odobri i gradi između 30.000 i 35.000 novih stanova.

Prosečna površina je oko 60 m2 Samo tokom maja ove godine prijavljena je izgradnja oko 3.500 stanova, prosečne površine oko 70 kvadrata.

Garsonjere čine svega 5 do 8% ukupne novogradnje.

Država je prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije. Ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila ponos Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća  ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond?

Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Energoprojekt je osnovan 1951. godine u okviru tadašnjeg Ministarstva energetike za delatnost projektovanja energetskih objekata. Tokom prve dve decenije poslovanja kompanija se ubrzano razvijala, pri čemu je proširila poslovanje i izvan domaćih granica i otvorila brojna predstavništva u inostranstvu. Osamdesetih godina Energoprojekt se svrstavao među najveće konsalting, inženjering i izvođačke kompanije u svetu.

U skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, Energoprojekt je 6. septembra 1998. godine transformisao svoju vlasničku strukturu, odnosno promenio pravni oblik organizovanja iz društvenog preduzeća u akcionarsko društvo. Tada je veliki broj zaposlenih i nekada zaposlenih (penzioneri) u Energoprojektu upisao akcije ove kompanije po povoljnim uslovima, na osnovu radnog staža.

Država je tada zadržala udeo od 33,89% kako bi mogla uspešno da kontroliše poslovanje ovog preduzeća.

Akcijama Energoprojekt Holdinga trguje se na Beogradskoj berzi od 2001. godine. Kompanija je među prvima izašla na A listing (današnji Prime listing), 19. jula 2007. godine. Pored Energoprojekta, na ovom segmentu tržišta tada su se nalazile samo još dva preduzeća: Tigar a.d. Pirot i Sojaprotein a.d. Bečej.

Zahvaljujući dobrom korporativnom upravljanju i odličnim rezultatima poslovanja u zemlji i inostranstvu, Energoprojekt Holding je dugo vremena predstavljao ponos Beogradske berze. Danas, sistem Energoprojekt uspešno posluje u oko 15 zemalja širom sveta.

Međutim, uprkos dobrom poslovanju preduzeća, država je nakon 75 godina definitivno izašla iz vlasničke strukture ove velike i važne kompanije.

Izvor: sajt kompanije

Povezana lica, Napred Razvoj, Montinvest, Jopag, GP Napred i Dobroslav Bojović su tokom vremena prećutno povećavala svoje učešće i krenula u proces preuzimanja Energoprojekt Holdinga. Kada su zajedničkim delovanjem ova lica uveliko prevazišla kontrolni prag od 25% običnih akcija sa prvom glasa pomenute kompanije, Komisija za hartije od vrednosti je umesto prvobitnog oduzimanja prava glasa po osnovu tako stečenih akcija, odobrila neprijateljsku ponudu za preuzimanje.

Nakon okončanja postupka preuzimanja Energoprojekt Holdinga – koji je prema mnogima bio sporan – uspostavljena je nova vlasnička struktura, pri čemu su povezana lica povećala učešće na 55,61%. Pravno posmatrano, prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 8), lice je obavezno da objavi ponudu za preuzimanje kada neposredno ili posredno, samostalno ili zajednički delujući, stekne akcije s pravom glasa ciljnog društva, tako da zajedno sa akcijama koje je već steklo, pređe prag od 25% akcija s pravom glasa ciljnog društva (kontrolni prag).

Takođe, od trenutka nastanka obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje do isteka roka važenja ponude, ponuđač i lica koja sa njim zajednički deluju ne smeju steći akcije s pravom glasa ciljnog društva (čl. 36). Pored toga, kada su predmet preuzimanja osiguravajuća društva, ponuđač istovremeno sa podnošenjem zahteva za odobrenje objavljivanja ponude Komisiji, mora podneti i zahtev za saglasnost Narodne banke Srbije (čl. 15), što je u slučaju preuzimanja Energoprojekt Holdinga bilo neophodno, s obzirom da se Energoprojekt Garant bavio poslovima osiguranja.

Dakle, Napred Razvoj je sa povezanim licima postao većinski vlasnik Energoprojekt Holdinga a.d. 2017. godine. Međutim, Upravni sud je 26. jula 2026. godine usvojio tužbu bivšeg menadžmenta, odnosno poništio je rešenje Komisije za hartije od vrednosti kojim je pre devet godina odobrena neprijateljska ponuda za preuzimanje ove kompanije.

Kao što je već napomenuto, kod sporne neprijateljske ponude izostala je saglasnost NBS, jer se tada ćerka firma Energoprojekta, Energoprojekt Garant, bavila osiguranjem. Pored toga, sporno je i pravo glasa po osnovu stečenih akcija pre sprovođenja neprijateljskog preuzimanja.

Prema važećem Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 37), ponuđač, odnosno sticalac i lica koja deluju zajednički sa ponuđačem ne mogu ostvariti pravo glasa iz svih stečenih akcija ciljnog društva u slučaju kad nakon nastupanja obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje (dostizanje kontrolnog praga od 25%) u zakonskom roku ne podnesu zahtev za odobrenje objavljivanja ponude za preuzimanje.

Pomenuta odluka Upravnog suda najverovatnije ne može uticati na već sklopljene transakcije i vlasničku strukturu, ali se svakako mora postaviti pitanje odgovornosti. Međutim, umesto utvrđivanja odgovornosti, država je posle samo nekoliko dana od ove sudske odluke istim licima prodala svoj kontrolni udeo u Energoprojekt Holdingu (33,89%), i to po tri puta nižoj ceni u odnosu na cenu iz 2017. godine.

Kupovinom ovih dodatnih akcija, Napred Razvoj i povezana lica su stekla učešće iznad 90%, što im prema važećem regulatornom okviru omogućava prinudni otkup preostalih akcija (Zakon o privrednim društvima, čl. 515). Preciznije rečeno, povezana lica trenutno poseduju 90,2% akcija, pa im je svakako u velikom interesu da prinudno otkupe i preostalih 9,8% akcija. Prinudnim otkupom preostalih 1.060.273 akcija po ceni od 452,25 dinara po komadu, kompanija bi stekla uslove za povlačenje sa tržišta Beogradske berze.

Skupština akcionara Energoprojekt Holdinga je 30. jula upravo donela odluku o pokretanju procesa prinudnog otkupa preostalih akcija, koja je odmah, već 3. avgusta, evidentirana i u Agenciji za privredne registre (APR). Ipak, možda malo i iznenađujuće, Komisija za hartije od vrednosti je reagovala i 14. avgusta privremeno obustavila proces prinudnog otkupa preostalih akcija. Iz tog razloga, trenutno je obustavljena evidencija promena u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti po osnovu prinudnog otkupa akcija u ovoj kompaniji.

Međutim, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Komisija za hartije od vrednosti kao donosilac  spornog rešenja o neprijateljskom preuzimanju, ali i kao najviše regulatorno telo na tržištu kapitala, primila presudu Upravnog suda još 27. jula, od kada joj teče i zakonski rok od 30 dana da preduzme odgovarajuće korake.

Kao posledica neprijateljskog preuzimanja Energoprojekt Holdinga, u narednom periodu je usledio pad obima trgovanja i pad tržišne cene akcija ove kompanije. Usled toga,  Beogradska berza je 19.12.2022. donela odluku da akcije Energoprojekta ukloni sa Listing-a, odnosno da ih prebaci na Open Market.

Ovoj odluci prethodila je odluka Nadzornog odbora Energoprojekt Holdinga doneta 22. novembra, koja praktično predstavlja zahtev Beogradskoj berzi za delistiranje akcija iz sledećih razloga: utvrđeno je da Free Float factor  (FFc) iznosi svega 12,57%. FFc pokazuje koliko se akcija nalazi u slobodnom prometu. Pored toga, konstatovano je da je značajno smanjen obim trgovine i promet akcijama ovog izdavaoca. Na kraju, naravno, navedeno je da su zakonski propisi koji se odnose na rokove izveštavanja za kompanije sa Listing-a znatno stroži nego za firme koje se nalaze na Open Market-u.

Dakle, kao direktna posledica sprovedene neprijateljske ponude za preuzimanje Energoprojekt Holdinga, ova kompanija je nakon 15 godina provedenih na Listing-u sklonjena sa ovog segmenta tržišta. Takođe, realno je očekivati i da će nakon 25 godina provedenih na Beogradskoj berzi u skorijoj budućnosti u potpunosti nestati sa berze, jer će izgubiti status javnog akcionarskog društva.

Primer je kompanija Sojaprotein, koja se  najpre 2018. godine prebacila na Open Market, da bi se naredne godine, nakon prinudnog otkupa preostalih akcija, povukla i sa ovog segmenta tržišta i prešla u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.).

Činjenica da je država prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu, i to samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije, nedvosmisleno ukazuje da trenutnu vlast javna akcionarska društva i akcionarstvo uopšte ne interesuju.

Iako je sasvim sigurno da ovo nije prvi slučaj nepoštenog preuzimanja akcionarskih društava u Srbiji, bilo je logično očekivati da je stupanjem na snagu Zakona o tržištu kapitala takvim zloupotrebama na domaćem tržištu kapitala došao kraj.

Dodatno, ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila na najkvalitetnijem segmentu tržišta Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća  ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond? Pritom, u slučaju prodaje akcija koje poseduje Akcionarski fond, ne postoji ni čvrsta obaveza objavljivanja ponude za preuzimanje tih kompanija (Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, čl. 8).

Kada se svim ovim dešavanjima dodaju nelistiranje Telekoma na berzi, upisivanje države kao jedinog akcionara EPS-a, trenutna situacija sa NIS-om i skoriji prelazak javnih preduzeća (Pošta, Putevi Srbije i Srbijašume) u društva sa ograničenom odgovornošću umesto u akcionarska društva, može se zaključiti da za ozbiljniji razvoj akcionarstva u Srbiji i nema neke nade.

Na kraju, treba biti iskren i priznati da je model razvoja akcionarstva po osnovu  upisa/raspodele besplatnih akcija kompanija u praksi doneo više štete nego koristi, o čemu svedoče brojni primeri njihovih kasnijih preuzimanja.

Cena akcija Energoprojekta od kada se ova kompanija nalazi na berzi do danas kretala se u rasponu od 151 dinara (13.08.2003) do čak 3.400 dinara (17.04.2007). Na početku, tokom 2001, 2002 i 2003. godine, trgovina akcijama Energoprojekta se obavljala veoma retko i to po ceni u rasponu od 151 do 300 dinara po akciji. Od 2004. godine počelo se intenzivnije trgovati ovim akcijama, pri čemu je ostvarivan kontinuirani porast cene.

Međutim, tokom svetske finansijske krize ova kompanija je pretrpela veliki pad tržišne vrednosti. Od aprila 2007. do marta 2008. godine akcije Energoprojekt Holdinga su izgubile polovinu tržišne vrednosti, odnosno ostvaren je pad sa rekordnih 3.400 dinara na oko 1.700 dinara. Tokom 2008. godine nastavljen je dalji pad vrednosti, pa su na kraju te godine akcije vredele samo 554 dinara.

Blagi porast tržišne vrednosti akcija u narednom periodu prekinula je dužnička kriza u evrozoni, koja je izazvala povlačenje investitora sa srpskog tržišta kapitala. Shodno tome, krajem 2011. godine akcije Energoprojekta vredele su samo 360 dinara. Naredne godine, akcije su najviše vredele 619 dinara, ali su do 2017. godine akcije zabeležile kontinuirani i blagi porast.

Tokom 2017. godine, cena na zatvaranju trgovanja akcijama Energoprojekta kretala se u rasponu od 1.000 do 1.506 dinara. Te godine realizovana je i sporna neprijateljska ponuda za preuzimanje Energoprojekt Holdinga po ceni 1.501 dinara po akciji. Od tada je došlo do značajnog i kontinuiranog pada tržišne vrednosti ove kompanije. Tokom 2022. godine, cena na zatvaranju trgovanja ovim akcijama kretala se u rasponu od 260 do 370 dinara, a u periodu 2023-2026. godina, cena na zatvaranju kretala se u rasponu od 300 do 600 dinara.