Da je situacija u Turskoj prerasla okvire “nemira” ili “sukoba” i da ulazi u definiciju pravog građanskog rata jasno sugeriše jučerašnja uredba tehničkog, neizabranog premijera kojom je svakom regionalnom guverneru omogućio da za potrebe čuvanja javnog reda i mira unutar zemlje mobiliše vojsku. Unutrašnje intervencije vojske u Turskoj nisu nikakva novost, pre svega zbog sukoba u Kurdistanu, na jugoistoku zemlje, gde ustanak s jedne i represalije s druge strane traju od sredine 1980-ih. No ovom uredbom se vojne intervencije protiv vlastitog stanovništva svode na standardnu administrativnu odluku lokalnog činovnika i to ne samo na kurdskim područjima, već u celoj zemlji.
Ova eskalacija nipošto nije bila neizbežna. Naime, Radnička stranka Kurdistana (PKK) je, nakon nekoliko neuspešnih jednostranih primirja i pokušaja traženja političkog rešenja, pre dve godine i službeno pristupila “procesu rešenja” odnosno pregovora o razoružavanju i reformi zemlje nakon čega se, u znak dobre volje, većim delom povukla iz Turske u kurdske krajeve u susednim zemljama. Stranka pravde i razvoja (AKP) je bila prva vladajuća stranka koja je davala skromne naznake spremnosti za neku vrstu procesa političkog rešenja, za koje je, osim međunarodnih saveznika, snažno navijala i lokalna nova buržoazija, kao stub potpore AKP-a i predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.
Izborni podbačaj – vojna eskalacija
No po svemu sudeći, rezon iza stidljive potpore turskog režima mirovnom procesu iščezao je zajedno sa apsolutnom većinom AKP-a u parlamentu. Naime, na junskim izborima, na kojima su očekivali uverljivu većinu i lako formiranje vlasti, AKP je po prvi put u 13 godina “ostao kratak”. Stranka koja je praktično od svog osnivanja uverljivo pobeđivala na svim izborima na kojima je učestvovala, izgubila je apsolutnu vlast i to dobrim delom zbog gubitka potpore na istoku zemlje i jačanja nove Narodne demokratske stranke (HDP), nastale iz saveza kurdskog pokreta i socijalističkih organizacija. Taj je poraz bio uvod u sasvim neočekivanu vojnu eskalaciju i intervencije turske vojske protiv kurdskog pokreta.
Službeno Erdoganovo obrazloženje za izazivanje rata bila je potreba da se “svi teroristi u zemlji razoružaju”. No PKK, dobrim delom angažovan u sukobima u Siriji i Iraku, sistemski je izbegavao oružane konflikte u Turskoj, nastojeći da onde ojača političke procese koji su mu išli u korist. Nakon jednostrane turske eskalacije, PKK se vratio oružanim aktivnostima i u Turskoj, što je preko stotinu turskih vojnika već stajalo života. Erdogan je tako po svemu sudeći namerno vojno izgubio ono što je politički već bio dobio! No njegove kalkulacije ionako nisu usmerene ka traženju mira, a kao što pokazuju civilne žrtve bombardiranja s obe strane tursko-iračke granice – brizi za zaštitu ljudskih života još manje.
Zločin protiv predsednika
Na kraju, njegova militarizacija se ni ne tiče samo, a možda ni primarno kurdskog pitanja. Naime, uz vojsku na istoku te policiju koja je proteklih meseci uhapsila gotovo hiljadu različitih opozicionih političkih aktivista na zapadu zemlje, sada brojnim turskim i kurdskim gradovima haraju i prorežimske batinaške grupe. Takve grupe koje se predstavljaju kao spontani “protesti” do sada su spalile preko stotinu ureda HDP-a, napale nepoznat broj ljudi i institucija, a nedavno su u dva navrata uništile i kancelarije dnevnog lista Hürriyet, jedne od vodećih novina u zemlji koja se, iako nije povezana sa vladajućom strankom, teško može smatrati sklonom kurdskom pokretu ili levici uopšte.
U međuvremenu raste broj istaknutih ličnosti koje su kažnjene zbog političkih “prekršaja”. Nakon što je nedavno predsednik najveće opozicione stranke kažnjen zbog “vređanja predsednika”, na optuženičkoj klupi uskoro će se naći i potpredsednik HDP-a i to zbog “vređanja nacije”. Sve ovo događa se svega mesec i po dana uoči izbora. A čak je i održavanje izbora u kurdskim krajevima na istoku zemlje došlo u pitanje, što zbog najava Erdogana da će se biračka mesta preseliti kako bi se “sprečili teroristički uticaji”, a što zbog činjenice da se u mnogim gradovima na tom području već ne odvija normalan život, a politička su prava sasvim ukinuta.
Četvrti puč?
Tako je grad Cizre već nedelju dana potpuno zatvoren od ostatka sveta dok u njemu traje “protivteroristička akcija” koja je prema policijskim izvorima već proizvela nekoliko desetina mrtvih. Stvarne se brojke (koje iznose organizacije za ljudska prava i mediji) procenjuju na nekoliko stotina. Situaciju u kojoj je Turska Republika zatočila 150.000 vlastitih građana i pretvorila ceo grad u zatvor opozicione stranke su već uporedile sa događajima u Gazi. No unutrašnja okupacija je po svemu sudeći vladajućoj stranci draža od potencijalnih političkih promena. Konačno, procesi demokratizacije su u turskoj savremenoj istoriji već tri puta zaustavljani vojnom intervencijom protiv vlastitog stanovništva (državni udari 1960., 1971. 1980.).
Izgleda da se Erdogan nada da bi njegov predizborni rat mogao nastaviti niz. No činjenica da se morao upustiti u tako drastične mere kako bi se održao na vlasti jasno pokazuje kako politički procesi u zemlji i regiji poslednjih godina polako, ali sigurno rade protiv njega.
Preuzeto sa Biltena