Dok se ekonomska istorija na velika vrata vraća u najprestižnije kurikulume širom sveta, u obrazovnom sistemu Srbije ta nauka više ne postoji. „To treba što pre ispraviti, jer se vodeći ekonomisti u potrazi za rešenjima aktuelnih problema oslanjaju upravo na istorijska istraživanja i analize, a ekonomski istoričari preuzimaju ključne pozicije u kreiranju globalne ekonomije“, kaže Vesna Aleksić, istoričarka iz Instituta ekonomskih nauka.
Bilo da je reč o korišćenju resursa, raspodeli bogatstva ili troškovima proizvodnje, o usponu i padu značajnih kompanija i banaka ili o rađanju institucija – sve je to polje interesovanja ekonomske istorije. Ranije pomalo u senci mlađe sestre kliometrije i zagušena statistikom, ekonomska istorija danas je ponovo interesantna svima, od studenata preko istraživača do „donosilaca odluka“. Sve ovo važi za „svet“, dok je u Srbiji situacija tradicionalno obrnuta. Vesna Aleksić, koja radi na Institutu ekonomskih nauka a po pozivu predaje na Fakultetu političkih nauka i Filozofskom fakultetu, već CV-jem svedoči o mestu ekonomske istorije u našem sistemu. „Ekonomska istorija se, nažalost, ne proučava ni na jednom od naših državnih ili privatnih univerziteta. Nestala je iz našeg obrazovnog sistema otprilike sa dolaskom tranzicije, a u poslednjih desetak godina bilo je neuspelih pokušaja, naročito među ekonomistima sa privatnih fakulteta, da se ovaj predmet ponovo uvede“. Naša sagovornica priznaje da nema objašnjenje za, kako kaže, nezainteresovanost domaće akademske zajednice da revitalizuje ovu naučnu disciplinu na svojim fakultetima. Upozorava da problem predstavlja i nedostatak stručnog i adekavatno obrazovanog kadra, pre svih magistara i doktora ekonomskih i istorijskih nauka koji redovno pišu knjige i objavljuju radove u zemlji i inostranstvu iz oblasti ekonomske istorije, a ne samo usputno, “kad se pojavi neki dobar projekat ili kada obeležavanje nekog velikog istorijskog događaja naprasno izrodi čitave konferencije na neku od tema iz oblasti ekonomske istorije, što opet rezultira radovima koji su u naučnom smislu potpuno neupotrebljivi“.
Kako da ne ponovimo stare greške
Kakve pozicije ekonomska istorija zauzima u razvijenijim obrazovnim sistemima govori iskustvo naše sagovornice tokom boravka na Univerzitetu Berkli, gde je 2007. poznati ekonomista Bari Ajhengrin tada predavao ekonomsku istoriju u okviru ekonomije, da bi već 2011. osnovao The Berkeley Economic History Laboratory koja ne može da se odbrani od zainteresovanih studenata. I to ne samo mladih ekonomista i istoričara, već i sociologa i psihologa. „Rekla bih da to govori o centralnom mestu koji ekonomija danas zauzima u svakodnevnom životu građana, bilo da je reč o SAD ili Srbiji“, kaže Vesna Aleksić. Ajhengrinovi studenti su možda načuli i da ekonomski istoričari danas mogu da se nadaju i dobrim radnim mestima po završetku školovanja – bivši šef FED-a Ben Bernanke i savetnica predsednika SAD Kristina Romer samo su neka od zvučnih imena kojima ekonomska istorija obiluje.
Upravo ta zvučna imena još od izbijanja aktuelne svetske ekonomsko-finansijske krize (naša sagovornica, inače, krizu koja je počela 2008. naziva Velikom recesijom, ističući da se u svetu ovaj naziv upotrebljava bi se razlikovala od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka) razmenjuju argumente koji su po svojoj suštini istorijski, a koji se tiču pitanja poput štednje ili potrošnje kao putu koji vodi iz krize, inflaciji i deflaciji kao ključnim izazovima ili visini zaposlenosti odnosno nezaposlenosti kao indikatorima potencijalnih političkih problema. Iako se ne čini da za sada uspešno pronalaze rešenja, slažu se oko toga da je bolje razumevanje ekonomske istorije moglo da predupredi nastanak krize 2008. godine. „Pri tome, globalni mehanizam uspostavljen posle Velike depresije još funkcioniše, uključujući i MMF i Svetsku banku, institucije koje su uspostavljene posle ekonomskog sloma tridesetih kako bi delovale preventivno ili makar ublažile udare novih kriza“.
vesna aleksic
Nacionalna ekonomska istorija je, prema rečima Vesne Aleksić, takođe prepuna signala koji mogu da ukazuju na to zašto su nam ekonomija i politika danas takve kakve jesu i gde grešimo. „Ovakav nivo korupcije, nepotizma, nerazumevanja potreba nauke i kulture od strane ekonomsko-političke elite je nešto što se u našoj istoriji ciklično ponavlja. Isto se dešavalo u doba Kraljevine Srbije i Jugoslavije, na drugačiji način u pojedinim periodima SFRJ, a to što nam se dešava i danas je upravo zbog nedostatka kontinuiteta u istraživanju i pravilnom tumačenju ovakvih pojava i fenomena. Zbog toga nemamo ni mogućnost sećanja pa ne znamo da su nekadašnji negativni postupci naših finansijskih elita danas postali deo mentaliteta, toliko da određene radnje više i ne prepoznajemo kao pogrešne“, upozorava naša sagovornica.
Povratak u školske klupe?
Iako trenutno potpuno skrajnuta, ekonomska istorija ipak na svojoj strani ima bogato nasleđe iz prošlosti, arhive koje tek treba „pročešljati“ i stručnjake koji bi, uz podršku sistema, mogli da se posvete njenom izučavanju na kvalitetniji način.
„Mi imamo sjajne ekonomiste i istoričare srednje i mlađe generacije, naročito u Institutu ekonomskih nauka i Institutu za noviju istoriju Srbije, i sigurna sam da bi njihova međusobna saradnja mnogo doprinela boljem razumevanju onoga što nam se u ekonomskom i političkom smislu dešava danas“, uverena je Vesna Aleksić. Gde ima volje, ima i načina, pa bi trebalo razmatrati različite modele, od uvođenja predmeta ekonomske istorije na osnovnim studijama istorije i ekonomije, do kreiranja posebnih programa na master i doktorskim studijama. „Dobar način da se bar počne sa ozbiljnijim izučavanjem jeste kreiranje posebnih programa, projekata ili centara koji bi istovremeno okupljali zainteresovane istraživače i studente ekonomije, istorije, prava, sociologije pa čak i psihologije. To bi bila mesta gde bi mogli da slušaju predavanja domaćih i stranih predavača, da se povezuju sa kolegama iz drugih centara i razmenjuju stečena znanja, organizuju okrugle stolove i pokrenu sopstvene časopise. Ali, sve to mora da dobije institucionalnu podršku. Nje na žalost još nema“. Sagovornica B&F veruje da je danas u našem društvu nedopustivo nizak nivo poznavanja osnovnih ekonomskih pojmova i pojava, što je, kaže, posledica lošeg srednjoškolskog obrazovnog sistema gde decenijama unazad nema mesta za učenje osnova savremene ekonomije. Možda je, pita se, upravo tu logičan početak i izučavanja osnova ekonomske istorije.
Izvori nacionalne ekonomske istorije
Arhiv Srbije, biblioteka i arhiva Narodne banke kao i izdanja Republičkog zavoda za statistiku najdostupniji i najbogatiji su izvori za proučavanje nacionalne ekonomske istorije. Prema rečima Miroslava Zdravkovića, urednika portala makroekonomija.org i neumornog „kopača“ i analitičara istorijskih i statističkih podataka, najbogatije su arhive stvarane u periodu od 1884. do 1914. godine. „Podaci su gotovo neverovatno detaljni za današnje prilike, pa se tako u godišnjaku o spoljnoj trgovini iz 1911. može naći tačan broj pušaka i municije kupljenih u Turskoj (48.826 pušaka), da bi to oružje već sledeće godine u Balkanskom ratu bilo upotrebljeno protiv „zemlje uvoza“. Zdravković navodi da se iz arhiva mogu izvući i podaci o suficitu u razmeni sa Nemačkom tridesetih godina, u doba Velike depresije, a sam trenutno proučava nastanak moderne srpske države sa akcentom na kretanje stanovništva, doseljavanje i migracije zbog rata ili gladi.
Milica Rilak