Kako izgleda život pod škrtim suncem? Reč je o naseljima, koja su „pastorčad“ prirodnog zakona da usled nagiba Zemljine ose, sunce isijava različitu količinu svetlosti i toplote na različitim geografskim širinama. Pojedine oblasti u Alpima, Rusiji, Kanadi i skandinavskim zemljama, veći deo zime potpuno su „zakinute“ za sunčevu svetlost ili je dobijaju kao „sledovanje na kašičicu“, svega nekoliko sati dnevno.
Sunce je u izbeglištvu čak 1.500 sati tokom zimskog perioda u najsevernijem norveškom gradu Hamerfestu, gde su trenutno, u nedostatku turista, hotelski kapaciteti ustupljeni najnovijem talasu migranata. Istovremeno, lokalni žitelji već duži period napuštaju ovaj gradić, pa je njihov broj sa 9.000 pao na 8.000 u posledenjih nekoliko godina. Mada je nezaposleno svega dva odsto radno sposobnog stanovništva, za one koji ostaju izbor poslova je veoma skučen. Praktično, celo naselje je uposleno samo na dva mesta: na ribarskim brodovima ili u fabrici Findus, koja proizvodi pohovane riblje štapiće.
U mestu nema bilo kakvih sadržaja za mlade, a oni koji žele da se školuju za neka druga zanimanja ili da studiraju, moraju da odu u druge gradove. Najveći broj se ne vraća, i pored poreskih olakšica koje država obezbeđuje za sve koji prihvate da žive tako daleko na severu. Stoga, gradonačelnik Hamerfestu traži od Osla dodatnu finansijsku pomoć, kako se ovo mesto, na kraju, ne bi pretvorilo u grad staraca.
Mada su pririodni uslovi slični, situacija u drugom norveškom gradu Tromse je potpuno drugačija. Ovo mesto od 65.000 stanovnika je centar severnog dela Norveške. Nalazi se 344 kilometra severno od polarnog kruga, u liniji sa Aljaskom. U periodu od 26. novembra do 21. januara u Tromseu uopšte nema sunca, pa mnogi nose cipele sa kramponima i narukvice koje svetle da bi bili vidljivi u mraku. Iako mesecima vlada noć, ljudi su ljubazni i opušteni.
Za to postoje dobri razlozi, a jedan od njih je i stopa nezaposlenosti od svega 1,4 odsto, ali i veliki broj mladih koji žive ili studiraju u ovom gradu. Samo u Univerzitetskoj klinici radi 3.000 ljudi. To je najvažnija bolnica u severnoj Norveškoj, koja ima pola miliona stanovnika. U gradu su smešteni i različliti instituti za polarna istraživanja, kao i najseverniji univerzitet na svetu sa oko 7.000 studenata.
Selo koje je vratilo sunce
Tokom dugih zimskih dana, u stalnoj senci su živeli i stanovnici norveškog gradića Rjukana, dok ih nije ogrejalo sunce zahvaljujući novim tehnologijama. Ova varoš, smeštena u dnu doline na 150 kilometara zapadno od Osla, nije imala ni tračak sunca od septembra do marta, kada su sunčevi zraci previše niski da bi se probili preko planinskog lanca na koji je grad naslonjen. Mada je Rjukan mesto sa razvijenom industrijom i turizmom, ni ono nije ostalo imuno na sve veće iseljavanje mladih, pa su gradske vlasti odlučile da sunčevu svetlost obezbede tehnološkim rešenjem.
Izgrađen je sistem sa tri džinovska ogledala, ukupne površine 51 kvadratni metar, postavljen na okolnim planinama na oko 450 metara visine. Ogledala kontroliše računar koji ih pomera u zavisnosti od položaja sunca, tako da grad uvek bude obasjan svetlošću. Solarne ploče, pak, obezbeđuju potrebnu energiju za automatsko pranje ogledala i njihovo daljinsko manipulisanje.
Ovaj projekat, koji je obezbedio sunčevu svetlost tokom zime za nešto manje od 4.000 stanovnika Rjukana, Norvežani su prekopirali od gradskih vlasti Viganele, mesta na severu Italije. Gradić se, takođe, nalazi na dnu duboke doline, okružene sa svih strana visokim planinama. To znači da svake godine tokom zimskih meseci, sunce zađe za planinu i tamo „ostane“ 83 dana. Tako je bilo sve do 2006. godine, kada je problem rešen zahvaljujući brilijantnoj ideji arhitekte Đakome Bokanija i dizajnu inženjera Emilia Barloka. Zajedno su osmislili i izgradili ogledalo veliko 40 kvadratnih metara, široko osam a visoko pet metara, koje je postavljeno na oko 870 metara iznad sela sa nešto manje od 200 stanovnika.
Na početku, veliki problem je bio pronaći pravo mesto gde treba postaviti ogledalo, ali su ovaj posao odlično odradili fizičari. Ogledalo je postavljeno na brdu nasuprot sunca, kako bi reflektovalo sunčeve zrake direktno na seoski trg, na kojem se odigrava celokupni društveni život u ovom mestu. Instalacija, u koju je uloženo oko 130.000 evra, savršeno radi već gotovo celu deceniju, a ubrzo nakon njenog postavljanja, Viganela je postala turistička atrakcija, reklamirana kao „selo koje je napravilo sunce“. To je omogućilo loklanim stanovnicima da bolje iskoriste prirodne i istorijske prednosti svog mesta u turističkoj ponudi i doprinelo rastu novih poslova.
Nebeski paradoksi i zemaljske navike
U mestima u kojima sunce izostaje mesecima, ekonomske i demografske posledice su samo deo problema. Naime, takav nebeski ritam u mnogome menja i zemaljske navike, uobičajene među ostatkom stanovništva koje živi na sunčanijoj strani planete. Neki od simptoma su nedostatak osećaja za vreme i dezorijentacija, pa su kašnjenja na posao uobičajena, a odsustvovanja česta. Dugi periodi bez sunčeve svetlosti mogu izazvati letargiju i depersiju, te loklano stanovništvo pribegava pojedinim odbrambenim receptima koji posetiocima sa strane mogu delovati čudno, pa i ekstremno, poput izražene neumerenosti u konzumiranju alkohola.
Primera radi, dok Finci pokušavaju da odagnaju sumorno raspoloženje provodeći vreme u veštačkim tropskim parkovima, Norvežani imaju sopstvene strategije za borbu protiv mraka i depresije. U već pomenutom univerzitetskom centru Tromse, na sve strane blešte svetla i reklame koje upućuju na zabavu, tako da bi posetioci, da nije izuzetno niskih temperatura, lako mogli da pomisle kako su završili u Las Vegasu. U brojnim kafićima i restoranima, koji su otvoreni preko cele noći, na stolovima neprekidno gore sveće. Topli izvori svetlosti različitih oblika postavljeni su i ispred ulaza u bioskope i privatne kuće.
Procenjuje se da u Finskoj, gde sunca nema tokom nekoliko zimskih meseci, oko 400.000 ljudi uzima antidepresive, kod dva odsto stanovništva evidentirana je ozbiljna zimska depresija, a kod 30 odsto postoje nagoveštaji razvoja depresije. Međutim, u Finskoj i Norveškoj zajedno, prepisuje se manje antidepresiva po osobi nego u Velikoj Britaniji, u kojoj je i stopa samoubistava veća nego što je to slučaj u Norveškoj i Švedskoj. Naučnici su saglasni da prirodne pojave poput polarnih noći bitno utiču na ljudsko zdravlje, raspoloženje, pa čak i formiranje specifičnog mentaliteta. Ali novije uporedne analize o učestalosti depresije među evropskim stanovništvom ukazuju da su tipične predstave o Skandinavcima kao natprosečno sklonim takvim raspoloženjima, više zasnovane na stereotipima nego na činjenicama.
Nauka sve više ističe i značaj genetike u prilagođavanju ekstremnim prirodnim uslovima. Zanimljivo je nedavno naučno istraživanje, sprovedeno među stanovnicima nasjevernijih ostrva Norveške, koje naseljavaju Norvežani i Rusi. Rezultati su pokazali da Rusi znatno češće pokazuju simptome depresije od Norvežana. U analizi dobijenih rezultata, naučnici navode da je veća sklonost Rusa lošem raspoloženju posledica činjenice da su se njihovi preci doselili iz južnih krajeva i teže se prilagodil polarnim ulovima života, za razliku od Norvežana, čiji preci su ta područja naseljavali vekovima. Da bi preživeli, morali su da budu veoma aktivni, ne samo fizički, već i da uposle um u traženju najboljih rešenja i da se ne prepuste očaju.
Religijska zbrka
Višemesečni mrak na samom severu Skandinavije predstavlja i religiozni problem, posebno muslimanima, imajući u vidu da njihove molitve prate kretanje sunca. Teško je snaći se i tokom ramazana, kada je konzumiranje hrane i pića između zore i sumraka zabranjeno. Zato većina muslimanskih vernika koji žive na ovakvim prostorima, moraju da prate uputstva vaktija iz najbližih gradova sa uobičajenim prirodnim ritmom.
Vladimir Adonov