Vlasnici stambenih kredita u švajcarskim francima koji su za obezbeđenje otplate tog kredita kupili riziko životno osiguranje sa evroklauzulom, po svoj prilici bi trebalo da nabave još jednu polisu osiguranja: zbog skoka vrednosti švajcarskog franka, ostatak duga je „nadrastao“ osiguranu sumu pa se u slučaju smrti osiguranika može desiti da porodica mora da otplaćuje razliku do punog iznosa preostalog kredita.
Zamislite, na primer, osobu koja je pre sedam, osam godina uzela stambeni kredit u švajcarcima od oko 70 hiljada švajcaraca, što je tada bilo oko 43 hiljade evra. Uprkos jasnim upozorenjima tadašnjeg guvernera Narodne banke na opasnosti koje ga mogu zadesiti, rekao je sebi „ma ovo je, ipak, bolje, kamata je manja“. A onda je za svaki slučaj otišao u osiguravajuću kuću i kupio polisu riziko životnog osiguranja sa opadajućom sumom, specijalno za ovakve prilike. Računica je bila ovakva: u slučaju da umre, polisa će pokriti ostatak duga, da deci ne natovari dodatni trošak na vrat. Pod stresom koji nemonovno prati svako uzimanje kredita i kupovinu stana, pola onoga što je čuo brzo je i zaboravio, uključujući i to u kojoj valuti mu je polisa.
Danas bi ostatak njegovog duga bio oko 60.000 švajcarskih franaka, ali bi zbog skoka te valute u odnosu na evro, prema računici Udruženja bankarskih klijenata „Efektiva“, to bilo oko 58.000 evra, dakle čitavih 15.000 evra razlike. Ako je polisa osiguranja u trenutku zaključenja bila obračunata u evrima – na iznos kredita obračunat u evrima – ukoliko bi vlasnik kredita umro, njegova porodica bi, uprkos polisi osiguranja, morala banci da isplati upravo toliku razliku!
Kada je svojevremeno otišao da osigura kredit, budući srećni vlasnik stana je uglavnom bio u prilici da polisu zaključi u evrima ili u dinarskoj protivvrednosti u odnosu na evro. Ne računajući na moguće opasnosti od skoka vrednosti švajcarskog franka, dobar deo osiguravajućih kuća je vrednost kredita preračunavao u evre i na taj iznos pravio polisu osiguranja, tako da su sada ti krediti osigurani na vrednost koja je, u međuvremenu, prilično promenjena.
U Wiener Städtische osiguranju kažu da imaju programe osiguranja samo u evrima, pa nije ni postojala mogućnost da se ugovori osiguranje života u švajcarskim francima, a i Uniqa osiguranju – da se kredit u CHF na dan podnošenja zahteva za osiguranje preračunava u evro i tako dobijena osigurana suma se obračunava kao osnovica obezbeđenja kredita.
U kompaniji Dunav osiguranje polise su se, pak, pravile isključivo u valuti u kojoj je bio i stambeni kredit. „Osiguranje samo za slučaj smrti korisnika kredita moguće je ugovoriti isključivo u valuti u kojoj je odobren kredit: naši klijenti nemaju mogućnost da biraju valutu, jer ova vrsta osiguranja prati plan otplate kredita, kako u valuti, tako i u trajanju otplate kredita i neotplaćenom dugu prema banci“, kažu u kompaniji Dunav osiguranje. „Osigurana suma je jednaka neotplaćenom delu kredita, čime se štite i interesi banke i interesi porodice osiguranika, jer će u slučaju smrti osiguranika sav preostali dug banci isplatiti osiguravajuće društvo“. Polisu životnog osiguranja u ovoj kompaniji moguće je ugovoriti i u evrima, i u švajcarskim francima, i u dolarima i u dinarima. Od ukupno oko 2.000 aktivnih založnih polisa riziko životnog osiguranja u banci koje Dunav osiguranje ima, 80 odsto je u evrima, 11 odsto u švajcarcima i devet odsto u dinarima.
Kako preduprediti nevolju?
Do ukupnog broja evro-osiguranika kredita u švajcarcima nije lako doći jer osiguravajuće kuće nemaju obavezu da evidentiraju u kojoj valuti je osigurani kredit. Ukupan broj vlasnika kredita u švajcarskim francima je, prema podacima „Efektive“, oko 21.000. Vlasnici kredita u švajcarcima koji imaju riziko životno osiguranje sa opadajućom sumom, čija je svrha pokriće ovog kredita, valjalo bi što pre da provere na koju valutu je obračunata polisa osiguranja, i da se jave osiguravajućoj kući kako bi predupredili potencijalnu nevolju.
Iako je iscrpljenim platišama ovakvih kredita svaki evro kao kost u grlu, ukoliko žele da svoju porodicu zaštite od rizika da doplaćuju razliku kao u slučaju na početku priče – rešenje je u tome da naprave još jednu polisu osiguranja koja bi glasila upravo na visinu pomenute razlike u ostatku duga, ili da prave novu polisu umesto stare, kojom bi se osigurao ceo preostali iznos.
U Uniqa osiguranju kažu da se može ugovoriti još jedna, dodatna polisa klasičnog riziko osiguranja koja bi obezbedila dodatno pokriće za ostatak duga, a cena nove polise računala bi se tako što bi se razlika u dugu preračunala u evre i to bi bila osnovica za visinu premije, koja bi mogla da se plaća ili u evrima, ili u dinarima uz valutnu klauzulu, trajnim nalogom ili na neki drugi način.
U kompaniji Wiener Städtische osiguranje predlažu klijentima da raskinu postojeću, i da ugovore potpuno novu polisu osiguranja života, na osiguranu sumu koja bi bila jednaka sadašnjem stanju ostatka duga kredita. Ostatak duga trebalo bi, kažu, da obračuna banka u kojoj je uzet kredit, a klijent bi sa tim obračunom trebalo da dođe u osiguravajuću kuću kako bi napravio novu polisu. Oni, ipak, smatraju da bi najbolje bilo ako bi se ugovor sa bankom promenio u evre, kako bi se izbegao rizik od ponovne promene odnosa evra i švajcarskog franka – tako bi polisa osiguranja zasigurno pokrila ostatak duga u slučaju smrti vlasnika kredita, bez razlike koju bi nasledila porodica.
Doplata osiguranja ne bi bila basnoslovna, a zavisila bi od dužine trajanja kredita, iznosa kredita, kamatne stope i starosti osiguranika. Evo jednog primera koji su nam naveli u Uniqa osiguranju: ako je razlika u osiguranoj sumi 10.000 evra, i ako kredit traje još 10 godina a osiguranik je star 40 godina – mesečna premija osiguranja za kredit sa kamatom od pet odsto bi iznosila 3,12 evra.
Ništa protivzakonito
U trenutnoj situaciji, ako se i dogodi osigurani slučaj – smrt korisnika kredita, pa njegova porodica shvati da uprkos osiguranju mora da vraća banci deo kredita, nema pravnih osnova da se od bilo koga traži obeštećenje. Rečju, nije bilo zakonskih ograničenja u tome koju će valutu osiguravajuće kuće izabrati prilikom izrade polise osiguranja.
“Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ne postavljaju bilo kakva ograničenja u pogledu valute novčane obaveze – akcenat je na informisanju i predugovornoj obaveštenosti korisnika finansijske usluge”, kaže za „Biznis i finansije“ Aleksandar Zavišić, advokat i investicioni savetnik. On objašnjava kako su krediti koji glase na strane valute odobreni u dinarskoj protivvrednosti, pa na taj dinarski iznos osiguravajuće kuće mogu da ugovaraju polise sa evro valutnom klauzulom. U tom slučaju, praktično i nema evroklauzule na švajcarski franak, već na dinarski iznos prethodno određen na osnovu vrednosti švajcarske valute u datom trenutku. “Pokazalo se da je takva konstrukcija izuzetno rizična zbog kumulativnog efekta devalvacije dinara u odnosu na evro i evra u odnosu na franak, jer unazad sedam godina švajcarski franak je sa oko 50 dospeo na oko 110 dinara i to je izvor problema”, kaže Zavišić.
Lela Saković
broj 121, oktobar 2015.