Nakon ronjenja u sibirskom jezeru Labinkir (Labynkyr), pri temperaturi vode od 0,5 stepena Celzijusa, i „druženja“ sa kitovima ubicama u Barencovom moru, naša rekorderka u ronjenju Božana Ostojić sprema se za ronilački poduhvat u najhladnijem moru na planeti, arktičkom Belom moru. Ni početak ronilačke karijere joj nije bio manje uzbudljiv, kaže, budući da je morala da prođe i „vojnu obuku kao za napad na neprijateljske brodove“.
„Od najranijeg detinjstva bežala sam u vodu, pa mi se desilo i da upadnem u veliku bačvu sa vodom iz koje je otac morao da me spasava“, priseća se svojih „ronilačkih početaka“ Božana Ostojić, nosilac mnogih rekorda u ronjenju, instruktorka i članica izvršnog odbora Svetske ronilačke federacije (CMAS), članica Ruskog geografskog društva, učesnica brojnih naučnih ekspedicija po celom svetu, počev od Dunavske ekspedicije Žaka Kustoa i, uz sve to, vlasnica prodavnice ronilačke opreme i ronilačkog kluba „Calypso“ u Beogradu. Mada je već u osnovnoj školi ispoljila veliki talenat za atletiku i rukomet, ona bačva je, izgleda, nagovestila da će okušavanje i u ronjenju na kraju prerasti u profesionalnu i životnu strast.
U tome su joj, ističe, pomogli i tadašnji uslovi koji su, za razliku od današnje situacije, u velikoj meri podsticali mlade da se bave svim vrstama sporta. „Kada sam počinjala da se bavim ronjenjem, to je bilo mnogo lakše nego današnjim klincima. Svi smo mogli da se bavimo sportovima koje volimo jer tada se oko sporta nije vrtelo toliko novca, država je stimulisala takve aktivnosti, a i životni standard je bio viši. Moji prvi treninzi ronjenja bili su besplatni, ali je, zato, selekcija bila jako oštra – od pedeset dvoje polaznika, kurs je završilo samo nas osmoro. Povrh toga, morali ste da imate i dobar uspeh u školi, pa su treneri svraćali kod nastavnika da provere ocene. Na žalost, to je još jedan primer kako neke dobre stvari, koje su izgrađivane godinama, mogu da se uruše preko noći.“
BIF: Sa koliko godina ste počeli da trenirate i kako je izgledala ta obuka?
Božana Ostojić: Imala sam 16 godina – danas deca mogu da počnu sa 14 – i puno sreće da sam radila sa najboljim instruktorima iz Jugoslavije, koja je imala veoma dobru školu ronjenja, ali i ostatka sveta. Oprema nije bila sofisticirana kao danas, pa su i treninzi bili mnogo složeniji i naporniji. Već na početku sam morala da prođem i kroz „pravu vojnu obuku“, koja je trajala čak šest meseci.
BIF: Kako ste upoznali Žaka Kustoa i šta je na Vas ostavilo najveći utisak u radu sa njim?
B. Ostojić: Kusto je sa svojom Dunavskom ekspedicijom došao u Srbiju 1989. godine i, pošto je uvek praktikovao saradnju sa lokalnim stanovništvom, bila sam njegov kontakt preko Udruženja ronilaca Srbije. Ekspedicija je imala za cilj da utvrdi u kojoj meri je Dunav zagađen i uključivala je rad biologa, geologa, antropologa, ronilaca… Ronili smo po Dunavu i ostalim rekama Dunavskog sliva u zemlji. Bilo je veoma uzbudljivo, ali osećala sam i mnogo zavisti u okolini što sam u istraživačkom timu u koji je bilo jako teško ući, posebno ženama. Nakon dve godine, ekspedicija je prekinuta zbog uvođenja sankcija i tadašnjeg stanja u Srbiji. Ali Kusto me je zauvek zarazio svojim odnosom prema prirodi – još tada je upozoravao da će se budući ratovi u svetu voditi zbog vode, i da mi treba da služimo prirodi a ne ona nama, jer je ljudski organizam veoma osetljiv na zagađenje životne sredine.
BIF: Od tada ste učestvovali u nizu istraživačkih ekspedicija, od kojih su neke značajno pomerale granice ljudskih mogućnosti, kao prošlogodišnja na sibirskom jezeru Labiznkir. Po čemu se to iskustvo razlikovalo od drugih?
B. Ostojić: Prošlogodišnja ekspedicija sa Ruskim geografskim društvom do najhladnije tačke na Zemljinoj površini bila je, zaista, ekstremna. Od Jakutska pa do jezera Labinkir vozili smo se čuvenim Kamazima preko Transibirske magistrale četiri dana i još četiri dana uz pomoć GPS kroz šumu, gde smo propadali kroz led, zapadali u sneg, sekli drveće da prođemo. Spoljašnja temperatura vazduha je bila -68°C, a temperatura vode +0,5°C. Kada sam u takvim uslovima prala kosu otopljenim snegom, čak su me i Rusi gledali u čudu. Na Labinkir sam išla kao delegat CMAS, da potvrdim planirano obaranje rekorda u ronjenju, ali sam zahtevala da i ja ronim sa njima. Ponela sam iz Beograda specijalnu opremu za takve uslove – Aqualung-ovo „suvo odelo“ u koje ne ulazi voda i pododelo koje je opremljeno posebnim grejačima. Nikada nisam ronila u toliko hladnoj vodi, ali pošto su Rusi ronili sa običnim maskama, koje jedva da štite pola lica – tako sam i ja sa njima u toj ledenoj vodi. Posle prvih nekoliko minuta neopisive hladnoće, počnete postepeno da se navikavate, pa smo pod vodom ostali čak 58 minuta, što je izbezumilo ostale članove ekipe.
U Barencovom moru u julu ove godine je bilo drugačije – nije bilo leda, ali je vidljivost bila jako slaba, a struje veoma jake. Osim toga, problem su nam predstavljale meduze, od najmanjih do onih veoma velikih, kao i prisustvo kitova orki u moru, koji su veoma opasni – kako Rusi kažu krvoločni – i napadaju sve što im je nepoznato, pa nismo mogli da ronimo kada bi ih sonar na brodu prepoznao u našoj blizini. U Barencovom moru sam zaronila 111 metara, a moja najveća zabeležena dubina je 127,8 metara.
BiF: Uspeli ste da uđete i u Ginisovu knjigu rekorda…
B. Ostojić: Da, sa francuskim timom koji je u Meksiku istraživao najveći podvodni sistem na svetu, ukupne dužine 92 kilometra. Ronjenje u pećinama je najopasnija ronilačka aktivnost, jer ne postoji mogućnost vertikalnog izrona ukoliko se desi nešto nepredviđeno, a pritom smo ronili u neistraženim teritorijama. Učestvovala sam i u istraživanju pećinskog sistema Crne Gore. Nakon takvih iskustava, obično ronjenje više nije dovoljno zanimljivo, pa se spremam za novu ekspediciju u februaru naredne godine, opet sa Ruskim geografskim društvom. Planiramo da ronimo u najhladnijem moru na planeti, arktičkom Belom moru, čija temperatura iznosi -4°C.
BIF: Kako biste ljudima koji nemaju takva iskustva objasnili toliku strast prema velikim dubinama, uprkos rizicima?
B. Ostojić: Ja sam pre svega morski ronilac, i po slatkoj vodi retko ronim, što ne znači da ona nema svojih osobenosti – svaka voda ima specifičnu floru i faunu, ali more je mnogo bogatije. U vodi osećate veliku slobodu kretanja, kao da lebdite u prostoru. Za razliku od slike koju mnogi imaju, podvodni svet nije svet tišine. Tiše je nego na površini jer nema saobraćaja i gradske buke, ali voda prenosi razne zvukove, poput riba koje jedu korale ili naše disanje. Ronjenje, međutim, ne treba previše romantizovati, jer to stvara pogrešne predstave koje uz nedostatak isksutva mogu biti veoma opasne – posebno za mlade ljude željene avnture, koji su skloni da ljubav prema ovom sportu pobrkaju sa nekom vrstom egzibicionizma. Neznanje, neiskustvo i nedisciplina su tri ključna faktora koj uvek dovode do nezgoda u nepredviđenim situacijama.
BIF: Da li i pored velikog iskustva, postoje trenuci kada osećate strah pod vodom?
B. Ostojić: Upravo zbog mog ogromnog iskustva ne osećam nikakav strah. Kao i u svemu drugom, strah prilikom ronjenja se javlja kada nemate dovoljno informacija, znanja i iskustva. S druge strane, morate dobro da planirate svaki zaron, kao i opremu, jer dosta zavisite od njenog kvaliteta. Kada govorimo o strahu, to je i pitanje kako se odnosite prema životu. Većina ljudi se plaši nepoznatog, ali takav strah nikada nisam osećala jer sam po prirodi veoma radoznala.
BIF: Kako posle svega što ste doživeli gledate na buduće generacije ronilaca u Srbiji?
B. Ostojić: Talenata sigurno ima, ali vremena su se promenila, pa klinci sada sede pred kompjuterom, dok su ranije ganjali loptu po dvorištu. Takođe, i vrednosti u društvu moraju da budu postavljene na pravi način – svi hoće uspeh preko noći, a da bi se postizali i obarali rekordi potrebno je mnogo vremena, rada i truda.