Kao i milioni drugih, opsesivno sam pratio vesti iz Pariza, ostavio sve poslove i fokusirao se na taj užas. Upravo to je reakcija koju teroristi žele. Ali izgleda do to nije svima jasno. Uzmite kao primer izjavu Džeba Buša „da je to organizovani pokušaj da se uništi zapadna civilizacija“. To nije tačno. To je organizovani pokušaj da se poseje panika, što nije sasvim isto. Komentari koji zamagljuju ovu razliku čine da teroristi izgledaju jačima nego što jesu i pomažu ciljevima džihadista.
Pogledajte Francusku. To je zemlja sa svojim problemima – ko ih nema – ali je to zdrava, legitimna demokratija. Njen vojni budžet je manji od američkog, ali ona ima jaku vojsku i resurse da je učini još moćnijom (francuska ekonomija je oko 20 puta veća od sirijske). Islamska država nikada neće pokoriti Francusku. Nema načina da ISIS uništi zapadnu civilizaciju.
Šta je onda bio cilj pariskih napada? Nasumično ubijanje ljudi po restoranima i koncertnim salama je strategija koja razotkriva suštinsku slabost počinilaca. Ovi napadi neće uspostaviti kalifat u Parizu. Njihov cilj je širenje straha, zbog čega ih i nazivamo terorističkim, i nikako ne bi trebalo da ih udostojimo rečju rat.
Sada je važno da savladamo svoj osećaj užasa. Najveća opasnost od terorizma nisu sami napadi, već naš odgovor na njih. Veoma je važno da sada donesemo prave odluke. Bilo bi pogrešno ako bi sada Francuska i druge demokratije odustale od borbe protiv Islamske države nadajući se da će ih džihadisti ostaviti na miru. Znam da mnogi misle da je zapadni imperijalizam uzrok svog zla na svetu i da bi sve bilo u redu kada bismo prestali da se mešamo u poslove ostatka planete. Ali u stvarnom svetu, političari i vlade u principu ne izlaze u susret zahtevima terorista.
U SAD je većina prigovora zbog popustljivosti prema terorizmu usmerena prema liberalima, koje konzervatici optužuju za pomirljivu retoriku. U stvari, najgore bi bilo da zemlje koje su mete terorizma pokušaju da po svaku cenu postignu potpunu bezbednost uz eliminaciju svake zamislive pretnje. To bi neizbežno pogoršalo stvari, jer mi živimo u velikom i komplikovanom svetu, u kojem čak ni supersile ne mogu sve da dovedu u red. Donald Ramsfeld je 9/11 rekao svojim saradnicima: „Povežite sve što imate sa ovim napadima, bez obzira da li te veze postoje ili ne“, i predložio da se to iskoristi kao izgovor za invaziju na Irak. Posledica je bio katastrofalni rat koji je ojačao terorizam i pripremio teren za uspon ISIS-a.
Sa stanovišta sile, to je bila dobra procena. Terorizam može da se iskoristi u političke svrhe, na primer kao opravdanje za mali korisni rat. I zaista, spremnost da se ubijaju nevini civili neće umanjiti američku moć – ali će značajno doprineti povećanju broja terorista.
Terorizam je samo jedna od opasnosti u ovom svetu i ne bi trebalo da nam skrene pažnju sa ostalih važnih pitanja. Konzervativci moraju da shvate: predsednik Obama je u pravu kada klimatske promene opisuje kao najveću pretnju sa kojom se suočavamo. Terorizam ne može i neće uništiti našu civilizaciju, ali globalno zagrevanje može i hoće.
Kako onda da odgovorimo na terorizam? Pre zločina u Parizu, odgovor zapada je uključivao mešavinu mera policijske države, raznih predostrožnosti i vojnih akcija. Sa svakom od njih smo nešto izgubili: privatnost zbog nadzora, slobodu kretanja zbog bezbednosti, ogroman novac i rizike prekomorskih ratova zbog suzbijanja terorizma. I svima je bilo jasno da to nije dovoljno i da će se kad tad dogoditi novi teroristički napad.
Pariz je možda donekle promenio tu računicu, naročito kada je reč o evropskom odnosu prema izbeglicama, teškom pitanju u koje je sada uneta ogromna doza straha. Dobićemo i analize zašto nije sprečena do te mere složena teroristička operacija. Ali svi se sećamo izjava da će 9/11 promeniti sve. Pa nije – niti će to učiniti ovi zločini. Da sumiram: cilj terorista je širenje straha, jer samo to mogu, a najvažnije što naša društva treba da učine je – da se tom strahu ne prepuste.
Pol Krugman