Moderne tehnologije nude nove mogućnosti za staro novinarsko pravilo da loša vest ima najbolju prođu u javnosti. Ipak, načini na koji se svedočanstva o tragedijama i nesrećama plasiraju u javnosti, mogu da imaju dijametralno različite posledice: da probude savest i podstaknu na humanistički aktivizam, budu okidač za nova nasilja, ili da se njima trguje kao robom koja obećava veću zaradu na medijskom tržištu.
Iako mediji izveštavaju već dve godine o hiljadama tragičnih smrti izbeglica iz ratom zahvaćenih područja u Africi i na Bliskom istoku, fotografija objavljena ovog septembra, na kojoj je prikazano telo utopljenog sirijskog dečaka Ajlana Kurdija na obali poznatog turskog letovališta Bodruma, izazvala je burniju reakciju javnosti nego sve prethodne vesti o utapanjima migranata nadomak Evrope, među kojima su bila i deca. Urednici medija koji su odlučili da obelodane ovo jezivo svedočanstvo ljudske patnje, uz fotografiju su objavili i prateći tekst sa objašnjenjima zašto su to uradili. I pored toga, na njih se sručila lavina optužbi za “senzacionalizam, voajerstvo, eksploataciju tuđe nesreće zarad komercijalnih interesa”, ali i za povredu dostojanstva deteta.
U odbrani uredničkog stava nisu pomogli ni argumenti da je autor fotografije, fotoreporter Kevin Karter 1994. godine dobio Pulicerovu nagradu za jednu od najpotresnijih fotografija ikada – izgladnele sudanske devojčice na samrti, pored koje lešinar čeka na njen kraj. Bolje nisu prošla ni podsećanja na čuvenu fotografiju iz 1968. godine, na kojoj vijetnamski general puca u glavu zatvoreniku iz redova Vijetkonga, koja je, takođe, dobila najprestižnije novinarske nagrade.
Ako se čovečanstvo već decenijama susreće sa dokumentovanim užasima rata i siromaštva, šta je u slučaju utopljenog sirijskog dečaka izazvalo tako masovnu i burnu osudu javnosti zbog objavljivanja fotografije?
Miroljub Radojković, profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka, smatra da je takva reakcija licemerna i služi za pravdanje uspavane savesti. “Objavljivanje fotografije osuđuju ljudi koji već godinama znaju za pogibije dece kao što je Ajlan i njihovih roditelja u pokušaju da se domognu utočišta u Evropi. Zbog čestih medijskih izveštaja o njihovim stradanjima, izgubilo se saosećanje za te ljude. Ovaj dokument o jednom nevinom stvorenju koje još nije ni počelo da živi, a već leži mrtvo na obali na kojoj se evropski turisti brčkaju i odmaraju, ogoleo je odnos Evrope prema migrantima. Žao mi je što je to tako, ali ovaj slučaj je potvrdio da jedna prava fotografija govori više od hiljadu reči. Njen efekat je bio mnogo veći od uticaja mnoštva tekstova i analiza na ovu temu, i zato podržavam njeno objavljivanje”.
Što gore, to bolje
Ali gde je granica između odgovornosti medija da svojim svedočenjem upozoravaju na posledice ljudske neodgovornosti i zloupotreba i medijske neodgovornosti i zloupotrebe ljudske tragedije radi zarade? Film Nightcrawler, prošlogodišnji kandidat za Oskara, upozorava kako podilažnje publici pomoću oprobanog recepta „što šokantnije to bolje“, u sve žešćoj medijskoj konkurenciji na tržištu opasno pomera granice između objektivnog izveštavanja o nesrećema i namernog kreiranja loših vesti, a njegov glavni junak čak počinje i sam da utiče na nesrećne događaje koje snima.
“Ono što se zove vest, pogotovu breaking news, po pravilu je uvek nešto loše. To je poznato svima koji se bave medijima: što tragičnija vest, to veći tiraž i gledanost. Tako je uvek bilo“, podseća Radojković, „samo što danas moderne tehnologije omogućavaju daleko brži pristup dešavanjima u svetu i zato ima sve više ovakvih medijskih sadržaja. To je, verovatno, i razlog što javnost postaje manje senzibilna na tragedije, ili rečeno svakodnevnim rečnikom – ogugla“.
Zato se stalno traže novi, još šokantniji događaji, koji će kroz veći tiraž ili gledanost, uvećati i prihode. Radojković dodaje da je takav pristup posebno uočljiv u televizijskoj produkciji. „Što je veća gledanost nekog sadržaja, to je veći prihod od oglašavanja. Ali način funkcionisanja televizija se postepeno menja. Moderna tehnologija gledaocima dopušta da izbegavaju reklame na razne načine – od premotavanja, pa do videa na zahtev. Osim toga, veliki deo mlađe publike televiziju je zamenio internetom. U takvoj situaciji, poslovna politika ne ostavlja mnogo mesta za kompromise. Zato, trenutno, imamo tri rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom“.
Večite polemike da li preovlađujuća (ne)kultura podstiče sve veću medijsku tabloidizaciju, ili medijsko potenciranje „niskih strasti“ kumuje tabloidizaciji kulture, Radojković kratko komentariše ovako: „Kada bi većina zaista uživala u prenosu koncerta klasične muzike, gledanost RTS 3 kanala ne bi bila na nivou statističke greške. Umesto koncerta, ta većina želi da gleda šta radi Maca Diskrecija”. Ali, publika će se zasitititi i takvog sadržaja, pa čim se to odrazi na prihode, završiće se i „era“ rijaliti emisija, uveren je Radojković.
Šta će ih zameniti i dokle su mediji spremni da idu radi privlačenja publike? Teško da bilo ko može sa sigurnošću da prognozira odgovor, smatra Radojković, ali podseća na ideju režisera Olivera Stouna da ćemo u budućnosti, možda, na televiziji gledati pogubljenja uživo. Ovo, međutim, ne bi bila novost. Tri američke televizije su još 1987. godine odlučile da emituju snimak samoubistva pensilvanijskog ministra finansija Ar Bad Dvajera, koje je počinio na konferenciji za novinare nakon što je sud potvrdio optužbe protiv njega za reketiranje i krivokletstvo. I to nije bio izuzetak u novijoj istoriji američke televizije kada su u pitanju emitovanja ubistava i samoubistava „sa lica mesta“.
Supermeni domaćih tabloida
U domaćim tabloidima, ljudske tragedije, naročito porodične, zajedno sa političkim i estradnim šundom su na vrhu liste „zahvalnih“ tema za rasprodaju tiraža. Sama tragedija, međutim, više nije dovoljna za takvu viziju i misiju u društvu u kojem je nesreća postala deo svakodnevne rutine. Radi „prodrmavanja“ čitalaca, pribegava se holivudskom scenariju za blokbastere: svemogući pojedinac, u ovom slučaju novinar, sam protiv svih odmah otkriva i javno proglašava krivca, uspostavlja psihijatrijske dijagnoze i raspliće tamnu pozadinu slučaja kroz sve krvavije, perverznije i šokantnije detalje, zahvalan što je srpski jezik toliko bogat psovkama i izrazima za sve nijanse vulgarnosti. Kad ponestane mašte i tragični događaj iscrpi svoj potencijal za zaradu, „kritička novinarska oštrica“ ga pušta niz vodu zajedno sa žrtvama i okreće se novom izazovu.
Na žalost, ovakvo „izveštavanje“ o ljudskim nesrećama proizvodi dodatne teške posledice po žrtve tragedije i njihove najbliže. Način na koji tabloidi tretiraju ovakve teme krši mnoge etičke standarde, ističe Radojković, ali problem je što se ne nalazi pravi odgovor kako urediti medijsku sferu a da se istovremeno odbrani sloboda medija i efikasno sankcionišu zloupotrebe. Novčane kazne prema njegovom mišljenju nisu odgovarajuće sredstvo, pogotovo što uvek postoji rizik da se politički zloupotrebe u gušenju medijske kritike, kao što smo se osvedočili devedesetih godina. „Najefikasnija kazna za takvu vrstu sadržaja je da izgubi značajan deo publike, čemu mogu doprineti ozbiljni mediji, upornim demantovanjem neistina koje se namerno plasiraju“, smatra Radojković.
Uverenje da će internet, konačno, omogućiti da se ukine svaka cenzura i manipulacija informacijama, pokazalo se kao opasna iluzija, ne samo zbog mnoštva netačnih činjenica, već i što se pod maskom najdemokratskijeg medija koriste mnogi mehanizmi za perfidnu manipulaciju javnošću. Radojković ocenujuje da je to nova šansa za ozbiljno i kvalitetno novinarstvo. „Ljudi će se zasititi poluinformacija sa interneta i umoriti od potrebe da sami proveravaju istinitost svake informacije koju pročitaju“. Zato, dodaje, na ceni će ponovo biti mediji kojima može da se veruje i novinari koji će svojim radom zaslužiti takvo poverenje.