Dok su Indonezijom harali požari u ime palminog ulja, u državi sa kojom se ona takmiči za neslavnu titulu zemlje sa najvećom stopom deforestacije na svetu, Brazilu, dogodila se jedna od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji te zemlje. Nakon što su pukle dve brane u državi Minas Gerais početkom novembra milioni kubnih tona toksičnog otpadnog mulja iz rudnika gvozdene rude su dve nedelje putovali rekom Doce na više od 500 kilometara dugom putu prema ušću u Atlantski okean.
Volumen otpadnog ulja je zapanjujući, 60 miliona kubnih metara ili ekvivalent 25 hiljada punih olimpijskih bazena ili 187 naftnih tankera, navodi Reuters.
Najmanje 13 ljudi je poginulo, nekoliko desetina se smatra nestalima, stotine su izgubile dom, milioni ljudi koji žive uz obale reke Doce ostali su bez pitke vode, zaštićena šuma pretvara se u blatnu pustinju, tlo je zagađeno, usevi uništeni. Nepovratno su se promenili životi ribara, poljoprivrednika i urođeničkog naroda Krenak. Al Jazeera je objavila snimak ribara koji plaču dok vade mrtve ribe iz smeđe reke.
Marilene Ramos, predsednica federalne ekološke agencije kaže kako su uništene hiljade hektara zaštićenog područja i kako je u potpunosti uništena bioraznolikost uz obalu reke, prenosi Guardian.
Fotografija: Greenpeace Brazil
Nije reč o kratkotrajnom efektu već o nečemu što će ovo područje, veće od Hrvatske, osećati decenijama. „Svaki put kada padne kiša mulj će se spuštati prema okeanu. Ugrožen je ceo prehrambeni lanac jugoistočnog Brazila i neće se potpuno oporaviti barem još sto godina“, procenjuje André Ruschi, biolog iz instituta Estação Biologia Marinha Augusto Ruschi, prenosi Mongabay.
Takođe, cela svetska populacija ribe biće pogođena ovom katastrofom. Ušće reke Doce je jedno od najvažnijih mrestilišta ribe na svetu. Sve vrste velikih riba iz severne i južne hemisfere dolaze ovde da se razmnožavaju. Ugrožen je i prirodni rezervat Combois, jedno od poslednjih preostalih gnezdilišta ugrožene vrste kornjače, sedmopruge usminjače.
Ovo je samo poslednji napad na reku čije ime znači „slatka“, a koja je jedna od glavnih ruta koje povezuju mineralima bogatu državu Minas Gerais sa Atlantskim okeanom. Reuters piše kako je reka nekad bila uokvirena debelom prašumom naseljenom urođeničkim narodima, ali nakon decenija eksploatacije minerala, obale reke su danas gole, korito puno mulja, reka je postala sklona poplavama što ugrožava lokalne zajednice, nedavno pogođene i sušom.
Rudnici u sklopu kojih se nalaze i brane, pripadaju rudarskoj kompaniji Samarco, koja je opet u zajedničkom vlasništvu brazilske korporacije Vale i anglo-australijske korporacije BHP Billion. Korporacije nisu imale plan za ovakvu nesreću, lokalne zajednice nisu bile ni na koji način pripremljene. Predsednica države Dilma Rousseff je posetila područje tek nakon nedelju dana. Rousseff je tada uporedila katastrofu sa onom u Meksičkom zalivu, a za odgovornost za nesreću prozvala rudarske kompanije, međutim, nakon ove nesreće otkrivaju se brojni propusti u izdavanju dozvola i nadzoru rudarskih firmi koji se događaju sa odobrenjem vlasti. Tako je rizik od destabilizacije puknute brane bio vlastima poznat, ali su one svejedno odobrile podizanje visine brane 2013, dokazuje izveštaj Instituta Prístino.
Samarco je unajmio svog „nezavisnog“ procenitelja koji je u julu ove godine, manje od pola godina pre nego što je pukla brana, objavio kako je objekat siguran. Takođe, u državi Minas Gerais, površine poput dvadesetak Hrvatski, i celom Brazilu, kako se usporio rast BDP-a, tendencije su olakšavanje dobijanja dozvola za nove investicije poput rudnika. Vale je finansirao kampanju guvernera države Minas Gerais Fernanda Pimentala koji je predložio ubrzanje dozvola za rudnike, tvrdi Reuters.
Vale je inače bila državna kompanija do 1997. kada ju je neoliberalna vlada pod Cardosom prodala za 3,14 milijarde dolara, što je prema pisanju Jamesa Petrasa, bio mali deo njene vrednosti. Vale danas vredi više od 100 milijardi dolara, ali plaća jedan od najmanjih poreza na svetu. Kroz spajanja i preuzimanja preuzeli su gotovo sve brazilske rudnike gvožđa. Danas je najveći proizvođač gvožđa na svetu i drugi najveći proizvođač nikla.
Nakon nesreće Samarco je pristao da plati 250 miliona dolara za troškove čišćenja i odštete, kao i kaznu od 66 miliona dolara federalnoj ekološkoj agenciji IBAMA. Brazilska ministarka zaštite životne sredine najavila je dizanje tužbe za odštetu od 5,2 milijardi dolara od kompanije. Sveukupne štete će se međutim još dugo vremena procenjivati.
Predstavnici kompanije su priznali da i druge dve brane, Santarem i Germano, locirane u blizini kolapsiranih brana, nisu sigurne. Stabilnost Santarema je procenjena na niskih 37 posto, a Germano je u još gorem stanju, prenosi Mongabay.
Iako su iz Samarca prvih nekoliko nedelja negirali da je mulj toksičan, ovoga vikenda su priznali da mulj sadrži arsen i brojne druge materije koje su štetne za ljudsko zdravlje i druge oblike života.
Fotografija: Greenpeace Brazil
Brazil je jedna od zemalja koje su zaključane u ekstraktivne industrije. Naime, 20 do 25 posto izvoza im počiva na mineralima. Radi poređenja, čak je i hrvatska zavisnost od turizma, 19 odsto, manja od ovoga. Gvožđe je najvažniji izvozni mineral sa udelom od čak 85 posto. Najvećim delom se izvozi u Kinu. Nakon razdoblja intenzivnog rasta BDP-a, sa usporavanjem kineskog rasta i generalnim padom cena potrošne robe na svetskom tržištu uključujući i gvožđe, ekonomski rast Brazila je skrenuo u negativne brojke.
Petras ovaj tip ekonomije naziva agro-mineralnom ekstraktivnom ekonomijom, koja proizvodi neku vrste unutrašnje kolonizacije, u kojoj se gradovi razvijaju i postaju suučesnici u pljački svojih zajednica u unutrašnjosti.
U ovu priču se uklapaju činjenice o urođeničkim narodima Brazila kojima je Ustavom iz 1988. garantovana demarkacija njihovih teritorija, a proces je trebalo da bude završen do 1993. godine. Međutim, on i danas nije završen i 200 zahteva urođeničkih zajednica u fiokama čeka rešenje.Guardian javlja kako je pod predsedništvom Dilme Rousseff izdano najmanje demarkacijskih rešenja od 1988.
Istovremeno, samo će ogromni projekat gradnje kompleksa hidroelektrane Belo Monte u području Amazona značiti potapanje 400 kilometara kvadratnih šuma i iseljavanje 20 hiljada ljudi, među njima i brojnih pripadnika urođeničkih naroda.
U pozadini priče ostaje da zemljama koje su nekad bile kolonije, kasno uključenim u trku za ekonomskim rastom, i danas često ne preostaje ništa drugo nego da iscrpljuju sopstvene prirodne resurse tempom kojim priroda ne može nadoknađivati ni lečiti rane. Kao i kod palminog ulja, ekstraktivne industrije rastu kako bi zadovoljile potražnju za potrošnom robom na zapadu, ali i u rastućim ekonomijama.
Za razliku od katastrofe u Meksičkom zalivu, koja je pogodila zapadni svet, i ova kao i ona u Indoneziji ne dobija potrebnu pažnju svetskih medija. Kako su ove nedelje započeti UN-ovi klimatski pregovori u Parizu, poznati slogan klimatskih aktivista „Leave the oil in the soil, coal in the hole, tar sands in the land“, čini se trebalo bi proširiti.
Upravo je gvožđe uz naftu glavni pogonski pokretač industrijske civilizacije. Samo su dve brane iz jednog rudnika u stanju da učine veliku ekološku štetu. U državi Minas Gerais postoji 700 brana sa otpadima iz rudnika, a samo četiri inspektora. Takvih je brana i takvih rudnika na hiljade po celom svetu, najčešće u zemljama sa slabim vladama, korumpiranom vlašću gde su ekološki standardi slabi i ne primenjuju se.
Klimatske promene nisu jedini ekološki problem. Planetarnih granica su naučnici identifikovali devet. Jedna od njih je gubitak bioraznolikosti, a ta je granica već ušla u zonu nestabilnosti. Učinci iscrpljivanja svih ostalih planetarnih granica spojeni zajedno sa učincima klimatskih promena, ostaju izvan ljudskog dosega zamišljanja. To čini delovanje po pitanju klimatskih promena još hitnijim, ukoliko je veća hitnost uopšte moguća.
Izvor: H-Alter