Jedan mladi preduzetnik jedini je verovao de je nemoguće moguće i zahvaljujući njegovoj energiji i upornosti Amerika i Evropa su telegrafski spojene džinovskim kablom ispod okeana. Taj poduhvat je uspeo tek nakon nekoliko propalih pokušaja, koji su potopili brdo akcionarskog novca, a preduzimljivog inicijatora prognali u sramotu i prezir, odakle se vratio da ponovo pokuša i na kraju – uspe.
Epohalna godina na putu da svet postane selo u kome svi mogu da saznaju vesti u isto vreme, bila je 1837. kada je telegraf povezao evropske gradove. U tom trenutku komunikacijskog čuda niko nije pretpostavljao da će proći još cele dve decenije dok se ne pronađe način kako u „veliku tračaonicu“ uključiti zemlje koje su razdvojene morem. Sprovođenje struje kroz vodu bilo je nemoguće jer je usisavala električnu energiju, sve dok nije pronađeno sredstvo za potpunu izolaciju bakarnih i gvozdenih žica, što je omogućilo da se evropskoj telegrafskoj mreži, prvo, priključi Engleska i već se razmišljalo o daljem povezivanju Evrope s Egiptom i Indijom.
Ali jedan važan kontinent činio se nedostupnim: Amerika. Niko nije imao odgovor na pitanje kako da se jedna jedina žica sprovede preko Atlantskog ili Pacifičkog okeana i kako u tom vodenom beskraju postaviti usputne stanice? Tada još nije izmerena dubina niti je dovoljno istražena geološka struktura okeana, nije se moglo ni naslutiti da li žica postavljena na takvoj dubini može da izdrži pritisak tolike vodene mase. Ako i može, koji je to brod u stanju da ponese ogroman čelični teret na tako dugu rutu, ili kako napraviti dinamo koji će neprekidno slati struju na udaljenost koju su parobrodi prelazili tek za dve do tri nedelje? Ukratko, telegrafsko povezivanje s Amerikom delovalo je kao nemoguća misija.
Preduzimljivi sveštenički sin
Da bi bilo koje čudo moglo da se realizuje, prvi uslov je da neko veruje u to i kada niko drugi ne veruje. U ovom slučaju, čudotvorac je bio jedan američki preduzetnik, koji nije znao ništa o tehnici i možda je, baš zato, iskazao hrabrost tamo gde su stručnjaci oklevali. Sajers V. Fild, iako sveštenički sin, pokazao se rođenim za preduzetništvo i zahvaljujući nekolicini veoma uspešnih poslovnih poduhvata, vrlo mlad je stekao bogatsvo.
Kada je u Njujorku, slučajno, upoznao engleskog inženjera Gizborna, koji je tražio finansijere za uspostavljanje kabla između Njujorka i Njufaundlenda kako bi se skratilo vreme za primanje vesti s brodova, Fild je video mnogo dalje od toga: zašto ne bi, odmah, podvodnim kablom povezali i Njufaundlend s Irskom?
Mladi preduzetnik je već tokom te godine putovao više od trideset puta između dva kontinenta, povezao se sa svim stručnjacima iz te oblasti i, ujedno, vodio kampanje na oba kontinenta radi prikupljanja potrebnog novca. Njegova pokretačka energija zarazila je i najbogatije poslovne ljude u Londonu, Liverpulu i Mačesteru, koji su tokom svega nekoliko dana obezbedili 350.000 funti osnivačkog kapitala za kompaniju preko koje bi se realizovalo postavljanje i održavanje telegrafa između Evrope i Amerike.
Doduše, troškovi su bili i jedina stavka koja se mogla, barem, približno odrediti u tom fantastičnom poduhvatu. Kad je reč o tehničkom rešenju, nije postojao nijedan primer na koji bi inženjeri mogli da se ugledaju, uključujući i začkoljicu kako obezbediti dva broda, koja će s obe strane okeana poneti podjedank teret, sa mnoštvom pratećih plovila koja bi pomagala da se precizno održava zacrtani pravac i priskočila ako nešto krene naopako. Naravno, glavni problem je bio u samom kablu. Od te džinovske pupčane vrpce zahtevala su se fantastična svojstva. Ona je morala da izdrži bilo koji pritisak, da podnosi različite vrste opterećenja, da bude masivna i čvrsta, a istovremeno veoma sofisticirana da bi mogla da prenese i najslabiji električni talas na dve hialjde milja dugom putu između dva kontinenta. Kakav je to bio poduhvat, možda, najbolje ilustruje podatak da je u taj jedan kabl bilo potrebno upresti 13 puta više žice nego da se obujmi cela Zemlja.
Nakon godinu dana priprema, 5. avgusta 1857. kreće se u realizaciju. Prvobitno je planirano da se dva broda, britanska „Nijagara“ i američki „Agamemnon“, svaki sa svojom polovinom kabla sretnu na unapred određenoj tački na sredini okeana, gde bi se izvršilo spajanje. Ali od tog plana se odustalo kao suviše rizičnog, pa je odlučeno da samo „Nijagara“ krene ka ciljanoj tački sa svojom polovinom kabla i položi ga, kako bi se isprobalo da li će prenos pod morem uopšte biti moguć. Signal je bio jasan sve do šestog dana puta, kada se kabl, neočekivano, otkinuo i povukao za sobom u okean višegodišnji trud i 100.000 funti akcijskog kapitala.
Vaskrsao iz progonstva
U opštem razočaranju, samo je Fild ostao nepoklobeljiv, uspevši da sledećeg leta organizuje novi poduhvat, sa usavršenim mašinama za spuštanje kabla. Ovoga puta dva broda kreću jedan drugom u susret, kao što je prvobitno zamišljeno, ali četvrtog dana putovanja na englesku „Nijagaru“ sručilo se takvo nevreme da je kapetan jedva uspeo da spase brod, dok je polovina kabla koju je nosio nepovratno nestala u moru. Akcionari u Londonu bili su očajni, jer su ove dve nesreće progutale polovinu akcijskog kapitala a da se poduhvat nije pomakao s mrtve tačke. Predesednik i potpredsednik kompanije podneli su ostavke, ali Fild, čak i u takvoj atmosferi, samo mesec dana kasnije uspeva da organizuje novi pokušaj, kada se, konačno, 28. jula 1858. brodovi sreću na do tada nedoistižnom odredištu. Ovoga puta kabl se uspešno spušta i spaja, a dva broda bez prestanka komuniciraju dok se udaljavaju svaki ka svom kontinentu, sve dok se američki ne usidri u Njufaundlendu, a britanski kraj irske obale. Tada se prvi put prenosi ljudska reč od kontinenta do kontinenta.
Nakon ove vesti, stanovnike s obe strane okeana preplavila je euforija. Svi poslovi su stali, na ulicama se slavi, a Fild je preko noći postao nacionalni heroj. Planirano je da prvu zvaničnu prekookeansku poruku uputi engleska kraljica, na koju će odgovoriti američki predsednik. Ali, nekoliko dana pre planirane svečanosti, inženjeri koji u Njufaundlendu kontrolišu prijem i otpremanje vesti, primećuju sve veće smetnje u protoku poruka, da bi na zakazani dan za komunikaciju „na najvišem nivou“, kabl otkazao i preko mora zavladao potpuni muk. Oduševljenje se, za čas, preokrenulo u ogorčenje. Sav bes se svalio na Filda, jer više niko nije verovao da dotadašnje poruke s druge strane okeana nisu bile puka nameštaljka. Dojučerašnji nacionalni heroj, sada je morao da se krije od javnosti kao ratni zločinac.
Izdajnički kabl ležao je beskorisno u moru šest godina. Ali, za to vreme, nauka o elektricitetu napredovala je divovskim koracima: dinamo mašine bivale su sve jače i preciznije, njihova primena sve raznovrsnija, a kablom kroz Sredozemno more Evropa se povezala s Afrikom. Suluda ideja o povezivanju Amerike i Evrope počinje da deluje mnogo realnije i čini se da jedino što nedostaje je neko, ko će s novom energijom podržati stari plan. Konačno, i taj neko se pojavljuje: isti onaj Sajers Fild, koji je vaskrsao iz nemog progonstva i zluradog prezira.
Ponovo mu polazi za rukom da u Londonu stare koncesije snabde novim kapitalom od 600.000 funti. Tada je u Engleskoj već bio sagrađen i džinovski brod „Great Eastern“, koji sa svojih 22.000 tona sam može da primi ceo ogroman tovar. Za pripremu ekspedicije trebalo je samo dva dana i 23. juna 1865. brod kreće, noseći novi kabl. Mada je prvi pokušaj, opet, propao, a nezasiti okean progutao još 600.000 funti, tehnika je već imala takav ugled u javnosti, da je drugi pokušaj izveden već 13. jula iste godine. Poduhvat je, konačno, uspeo: Stari i Novi svet ujedinjeni su u jedan, u kojem će tehnološka čuda ubrzo postati nešto što se podrazumeva. Ali i u tom svetu, opsednutom da nemoguće pretvori u moguće, ljudi poput Filda biće najveća retkost i čudo.
broj 122/23, decembar 2015/januar 2016