Dok se priprema teren za početak političkih pregovora o budućnosti Sirije, na nebu iznad ove razorene zemlje vlada čudna gužva u kojoj sponzori sukobljenih strana nastoje da obezbede što bolje pozicije poigravajući se na rubu ozbiljne vojne konfrontacije, koja nikome nije u interesu. Na papiru, deluje kao zanimljiva partija šaha, ali ono što zabrinjava je činjenica da će posledice eventualnih pogrešnih poteza osetiti čitav svet, a ne samo zaneseni šahisti.
Među najvažnijim pitanjima koja se postavljaju u vezi ruskog vojnog angažovanja u Siriji je koliko dugo ono može da traje i da li Rusija može da ga priušti. Na prvi pogled, situacija je gotovo neodrživa: ruska ekonomija značajno trpi usled sankcija koje su joj zapadne zemlje uvele zbog sukoba u Ukrajini. Međunarodne finansijske institucije predviđaju da će BDP Rusije završiti 2015. godinu sa padom većim od 3 odsto. Bez obzira na to što je ovaj šok izazvan prvenstveno „ukrajinskim paketom“ sankcija i dramatičnim padom cene sirove nafte na svetskom tržištu, svaki dodatni vojni izdatak u takvoj situaciji predstavlja veliko opterećenje – pogotovo kada je u pitanju angažovanje na udaljenim teritorijama sa kojima Rusija nije kopneno povezana. Ruska vlada je, stoga, bila prinuđena da ukine mnoga budžetska davanja kako bi mogla da finansira vojne troškove najpre u Ukrajini, a potom i u Siriji.
Logično pitanje glasi: koliko dugo je Rusija u stanju da finansira svoje borbene operacije u Siriji? Najprostiji odgovor jeste da bi Rusija, svakako, želela da operacije što pre okonča, ali to ne znači da će se tek tako povući ukoliko se stvar bude neplanirano odužila. Sama činjenica da je Rusija odlučila da vojno stane iza režima sirijskog predsednika Bašara Al Asada, ukazuje na to da je Kremlj sebi postavio ozbiljne ciljeve u Siriji i da je spreman da za njihovo ostvarenje plati određenu (finansijsku) cenu.
Posmatrano iz strogo finansijskog ugla, Rusija trenutno sprovodi jednu od „ekonomičnijih“ vojnih intervencija koju je moderna istorija zabeležila. Prema proceni koju je IHS Jane’s u oktobru uradio za dnevnik Moscow Times, troškovi borbenih letova, ubojnih sredstava, logistike, infrastrukture i osoblja koje je angažovano u Siriji na dnevnom nivou koštaju Rusiju između 4 i 6 miliona dolara. Vojni budžet Ruske Federacije je u 2015. godini uvećan za gotovo 25 odsto i sada iznosi više od tri hiljade milijardi rubalja, odnosno 45 milijardi dolara.
Sa takvim sredstvima na raspolaganju, 400 miliona dolara koliko otprilike iznosi trenutni ceh vazdušnih operacija u Siriji deluje podnošljivo i – makar na kraći rok – održivo. Rusija je u Siriju poslala relativno mali broj aviona i helikoptera, koje je upotrebila gotovo do operativnog maksimuma i na taj način sa skromnom udarnom grupom postigla značajne rezultate. Rusija je, takođe, pokazala da poseduje dovoljne pomorske i vazdušne kapacitete za izvođenje vojnih operacija manjeg obima i ograničenog trajanja na udaljenim teritorijama.
Skrivene opasnosti
Međutim, osim direktnih troškova postoje i indirektni – a njihov obim se u kompleksnim krizama poput sirijske ne može uvek predvideti. Uzmimo za primer obaranje ruskog aviona od strane turskog vazduhoplovstva. Kako bi izbegli vojni odgovor i konfrontaciju sa NATO, Rusi su pribegli ekonomskim merama koje će, izvesno, pogoditi Tursku. Ali, u isto vreme, eliminacija njenih proizvoda i sirovina sa ruskog tržišta pojačaće inflatorni pritisak na rusku ekonomiju, kao što je već bio slučaj kada su uvedene kontramere protiv ekonomskih sankcija Evropske Unije.
Ukoliko bi tenzije između Rusije i Turske ozbiljno eskalirale i izmakle kontroli, na videlo bi izašla još jedna slaba tačka ruskog angažovanja u Siriji, a to su – linije snabdevanja. One se u velikoj meri oslanjaju na vazdušni prostor članica NATO u jugoistočnoj Evropi i, pre svega, na transport vojnih tereta brodovima kroz Bosfor i Dardanele i dalje, kroz Egejsko i Sredozemno More prema Siriji, što u praksi znači prolazak kroz koridore koje sa svih strana okružuje NATO.
Iako je korišćenje ovih ruta definisano međunarodnim konvencijama koje omogućuju čudne situacije – poput onih kada ruski pomorski konvoji prolaze kroz Istanbul noseći avio bombe koje će uskoro biti upotrebljene protiv turkmenskih milicija, a koje na severozapadu Sirije naoružava i kontroliše Turska – svaka ozbiljna konfrontacija Rusije sa NATO dovela bi do opasnosti da „realnost na terenu“ potisne pravnu težinu međunarodnih konvencija i dovede do presecanja ruskih linija snabdevanja u zoni domašaja NATO. To bi ostavilo ruske snage u Siriji zavisnim od avio mosta preko Kaspijskog Jezera, Irana i Iraka što bi njihovo dalje angažovanje stavilo u domen gotovo nemogućeg.
Na „prihodnoj strani“ ruske intervencije u Siriji nalazi se (za sada uspešno) testiranje modernizacije vojnih snaga, u koju je u prethodnim godinama uložen ogroman novac. Na prvi pogled, besmisleno trošenje skupih krstarećih raketa na ciljeve koji se mogu napasti daleko jeftinijim avio bombama, zapravo je demonstracija trenutnih mogućnosti ruske vojske potencijalnim neprijateljima. Nije zanemarljiv ni „borbeni atest“ koji će u Siriji dobiti neki ruski borbeni sistemi, na čiju prodaju inostranim kupcima ruska vojna industrija ozbiljno računa. Koliko god bilo neizvesno da li će i u kojoj meri ruska intervencija u Siriji uspeti da održi režim Bašara Al Asada, Rusija je tokom prethodna dva meseca pokazala da su njene investicije u reformu i modernizaciju vojske u prethodnim godinama značajno poboljšale sposobnost Rusije da se – do određenog nivoa – vojno angažuje bez većih posledica po sopstvene snage i resurse.
Regionalni saveznici
U Kremlju su, naravno, svesni činjenice da Rusija ne može suviše dugo da održi ovakav vojni tempo, budući da će u nekom trenutku on zapretiti da potpuno uruši već poljuljanu ekonomiju. Zbog toga je glavni cilj Rusije na terenu da što više ojača poziciju Bašaru Al Asadu uoči januarskih pregovora između njegove vlade i pobunjeničkih frakcija. Glavni politički cilj Kremlja je opstanak Asadovog režima (što ne mora nužno da uključi i samog Asada), odnosno očuvanje alavitske zone uticaja u Siriji, s tim da ta zona više ne bi obuhvatala celu zemlju, već bi bila podeljena sa Kurdima i Sunitima u skladu sa trenutnim stanjem na terenu.
Očuvanje pozicije Alavita je interes koji Rusija deli sa Iranom, čije trupe su, uz rusku avijaciju, praktično spasile Asadovu vojsku od kolapsa. Budući da Aleviti slede jednu verziju šiitskog islama, na njihovoj strani je – makar deklarativno – i šiitska većina u Iraku. Nasuprot ovom „šiitskom“ bloku, stoje najuticajnije sunitske zemlje na Bliskom Istoku: Saudijska Arabija, Katar, UAE i Jordan. Posebno značajnu ulogu ima Turska, a sve se odvija pod „političkim kišobranom“ SAD i njihovih saveznika. Suprotstavljeni interesi ova dva bloka odrediće tok januarskih pregovora o Siriji i imati presudan uticaj na njihov ishod.
Kada se snaga „ruskog bloka“ stavi pod lupu, uočljive su mnoge slabe tačke. Iran se tek sprema da izađe iz obruča međunarodnih sankcija i tamošnje vlasti, svakako, nisu previše voljne za podizanje sirijske krize na nivo konfrontacije sa Zapadom. Irak je razvalina koja teškom mukom uspeva da se, makar na papiru, održi u jednom komadu, dok u praksi Kurdi na severu zemlje de facto funkcionišu kao zasebna država, a veliki delovi sunitskih teritorija su pod kontrolom Islamske Države. Šiitska većina će, svakako, nastojati da koordiniše svoje poteze sa Iranom i Rusijom ali će, u isto vreme, imati i sopstvene probleme koje će morati da rešava.
Najveću snagu ovom rusko-šiitskom savezu zapravo daje čvrsta rešenost vlasti u Teheranu da čitav prostor između Libana i Irana posmatraju kao jedinstvenu zonu svog interesa, za koju su spremni da se bore svim sredstvima, počev od ubacivanja pešadijskih jedinica koje su preko potrebne Bašaru Al Asadu i njegovoj vojsci.
Zapadna veza
Rusija, budući svesna sopstvenih ograničenja u Siriji, nastoji da iskoristi svaku mogućnost da umanji razlike između svojih i zapadnih pozicija, kako bi se stvorio prostor za pronalaženje ozbiljnog i održivog političkog rešenja. Nakon terorističkog napada u Parizu, koji je u velikoj meri promenio odnos zapadnog javnog mnjenja spram Islamske Države kao novog simbola islamskog ekstremizma, ukazao se prostor za približavanje ruskog i francuskog stanovištva. Rezultat toga je izjava francuskog ministra spoljnih poslova da „nije neophodno da Bašar Al Asad odmah ode“.
Iako se ta izjava sada „pokriva“ decidnim izjavama drugih zapadnih zvaničnika, ona može da pomogne u predstojećim pregovorima. Ranije ovog meseca, Vladimir Putin je u jednom obraćanju javnosti izjavio da je ruska avijacija pružila vazdušnu podršku nekim pobunjeničkim grupama (koje podržava i oprema Zapad), tokom njihovih borbi protiv jedinica Islamske Države. Ovakvih pokušaja približavanja stavova izvesno će biti još, kako se bude približavao datum početka pregovora.
Iako je odlučila da u geopolitičkom smislu povuče neke „crvene linije“, Rusiji je ako ne savezništvo, a onda makar normalizacija odnosa sa Zapadom preko potrebna. Ruska ekonomija i vojna industrija daleko su još od mogućnosti da istovremeno iznesu nekoliko ozbiljnih vojnih angažovanja, a da to ne dovede do drastičnih posledica. Rusija se u rasponu od godinu dana našla na liniji konfrontacije sa Zapadom najpre u Ukrajini, a zatim u Siriji. Bez obzira na to što u Siriji postoji makar jedan zajednički neprijatelj preko kojeg se ruski i zapadni stavovi mogu približiti, Rusija mora da traži način za kompromis i u Ukrajini, gde joj je sagovornik (Evropska Unija) upravo produžio paket ekonomskih sankcija najmanje za još osam meseci. To, takođe, stavlja Rusiju u poziciju da joj je bliža opcija ostvarivanju nekih minimalnih interesa u Siriji, nego insistiranje na nekoj velikoj političkoj pobedi nad Zapadom – za šta nema ni vremena ni novca.
S druge strane, Zapad je svestan kako limita u ruskoj strategiji, tako i pomenutih „crvenih linija“. Zato će nastojati da rusku poziciju pogura što bliže „crvenoj zoni“, ali tako da se u tu zonu ne uđe, jer je to zona ozbiljne vojne konfrontacije koja nikome nije u interesu. Na papiru, deluje kao zanimljiva partija šaha, ali ono što zabrinjava je činjenica da će posledice eventualnih pogrešnih poteza osetiti čitav svet, a ne samo zaneseni šahisti.
Milan Kokorić
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.