Namački sindikati upozoravaju vlasti da sve više zaposlenih koji rade prekovremeno to ne čine dobrovoljno, kao i da trećina njih nije plaćena za dodatne sate na poslu. Studija OECD pokazuje da je prekovremeni rad daleko zastupljeniji u manje razvijenim ekonomijama, a u nekima od njih je, maltene, postao način života. U Srbiji je teško precizno utvrditi koliko ljudi uopšte radi, a kamoli koliko njih ostaje duže na poslu, a prema domaćem zakonodavstvu to su dužni da učine „u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran“.
Trećina nemačkih stalno zaposlenih radnika ostaje na poslu prekovremeno, a svaka šesta osoba radi više od 48 časova svake nedelje, pokazalo je nedavno objavljeno istraživanje „Rad bez kraja – Koliko je rasprostranjen prekovremeni rad” (Arbeiten ohne Ende – Wie verbreitet sind überlange Arbeitszeiten?), koje je sprovela Nemačka unija sindikata (DGB). Iz odgovora ispitanika jasno je da mnogi od onih koji rade prekovremeno to ne čine dobrovoljno, ističe Aneli Butenbah (Annelie Buntenbach), članica predsedništva DGB-a.
Prema podacima do kojih je došla krovna organizacija sindikata, muškarci češće rade prekovremeno, odnosno prekovremeni rad duži od 45 sati nedeljno prijavilo je 37% muškaraca i 24% žena. Gotovo dve trećine onih koji redovno rade prekovremeno, žale se da zbog posla trpi njihov privatni život, pre svega porodica, ali i prijatelji. S druge strane, na iste probleme ukazuje daleko manji broj radnika (28%) koji na poslu provode zakonom propisanih od 35 do 44 sata nedeljno.
U izveštaju DGB upozorava se da preterani prekovremeni rad, osim privatnog života, ugrožava i zdravlje zaposlenih. „Kompanija kojoj je stalo do zdravlja svojih zaposlenih, mora im omogućiti neophodno vreme da se mentalno i fizički odmore od posla“, ističe se u studiji. Neka medicinska istraživanja, naime, vrlo direktno pokazuju da preterivanje u radu uzrokuje istrošenost organizma i hroničan umor, te da predstavlja dodatan rizik od srčanih oboljenja, čira na želcu i drugih stomačnih problema, depresije i još nekih bolesti, kao i da povećava opasnost od povrede na radnom mestu usled premora.
Zablude o robovanju u bankama
Holger Šefer (Holger Schäfer) sa Instituta za nemačku ekonomiju u Kelnu, u svom obraćanju javnosti pojasnio je da prekovremeni rad nije problem u celoj privredi, već je karakterističan za pojedine industrije, pre svega one u kojima je najizraženija konkurencija. Kako je zaključio DGB na osnovu nalaza na terenu, prekovremeni rad je najzastupljeniji i hotelskoj i ugostiteljskoj branši, gde čak 63% stalno zaposlenih radi duže nego što je propisano i radnim ugovorom i nemačkim Zakonom o radu. Sledi industrija saobraćaja, sa 54% radnika koji rade prekovremeno, i to najviše vozači, dok u finansijskom i sektoru usluga, koji često u javnosti perdstavljaju sinonim za danonoćni posao, duži rad prijavljuje 23% zaposlenih.
Što se tiče pozicije zaposlenih koji rade prekovremeno, najviše je onih u rangu srednjeg menadžmenta (44%), a svaki četvrti rukovodilac je priznao da radi i više od 48 sati nedeljno.
U Nemačkoj, inače, već više od 20 godina radi se jedan sat duže od propisanog radnog vremena – u proseku 46,7 sati nedeljno, a prema rečima stručnjaka, ovo nepisano pravilo nije se mnogo promenilo ni nakon ujedinjenja Nemačke. Neki analitičari smatraju da pojedinim zaposlenima odgovara da rade više, ako će zbog toga biti bolje plaćeni. Međutim, u studiji koju je objavio DGB, upozorava se da čak trećina onih koji rade prekovremeno nije plaćena za dodatne sate na poslu.
Unija sindikata je, zato, pozvala nemačke vlasti da obezbede poštovanje zakona o radnim odnosima i da koriste kaznene instrumente kako bi poslodavci dobro razmislili pre nego što počnu da eksploatišu radnike.
Cvrčci i mravi
Nemački sindikati su, možda, najglasniji u borbi za radnička prava, ali prošlogodišnja studija OECD pokazuje da je u nekim zemljama prekovremni rad toliko prisutan da je, maltene, postao način života, kao, primera radi, u Turskoj, gde višak radnih sati na poslu provodi čak 41% ukupno zaposlenih. Prema ovoj studiji, na nivou svih OECD članica, više od 50 sati nedljeno radi 13% zaposlenih i to pretežno muškaraca, a nakon Turske najviše se prekovremeno radi u Meksiku i Izraelu. Nasuprot tome, u Holandiji ima samo 0,5% zaposlenih koji rade prekovremeno, a u Danskoj tek 2%, zbog, kako se navodi, „orijentisanosti ove zemlje ka porodičnim vrednostima“.
Iako se „radoholizam“ često izjadnačava sa najrazvijenijim ekonomijama i gotovo po pravilu prva asocjacija su Sjedinjene Države, prema američkom Birou za statistiku rada, u januaru ove godine u privatnom sektoru u SAD radilo se u proseku 34,6 sati nedeljno. Naravno, bilo je i onih koji su radili preko 40 časova u nedelji, najčešće u proizvodnom i rudarskom sektoru, ali i drugih koji su radili oko 30 časova nedeljno, na primer u zdravstvu ili obrazovanju.
Što se tiče Srbije, teško je pronaći precizne podatke o tome koliko ljudi uopšte radi, a kamoli koliko njih radi prekovremeno. Sindikati se žale da poslodavci, posebno strani, koje naša država subvencioniše zarad otvaranja radnih mesta, često primoravaju radnike da ostaju prekovremeno na poslu, i to neplaćeno, na šta oni pristaju iz straha od gubitka posla. Na to ministar rada i socijalne politike u izjavi RTS-u ističe da je takve tvrdnje teško dokazati: „Jedini način da to dokažete jesu izjave ljudi kojima nije plaćen prekovremeni rad, a koji su primorani da rade. Te izjave ne možete dobiti jer se ljudi iz razumljivih razloga plaše da će ostati bez posla“. Talože se anonimne prijave za neplaćen prekovremeni rad, ali kako izveštava ovaj medij – uvek nedsraje bar neki dokaz. A talože se i medijski tekstovi o zaposlenima koji u fabrikama rade po 12 sati dnevno, a za taj rad primaju minimalac.
Po našim zakonima, kao prekovremeni rad računa se svako prekoračenje utvrđenog radnog vremena, osim onog do koga je došlo preraspodelom radnog vremena. Kada se malo udubite možete zaključiti da su zaposleni dužni da rade prekovremeno „u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran“. To znači da poslodavci imaju odvezane ruke da iz raznih razloga zadržavaju na poslu svoje zaposlene, ali to zadržavanje ne sme trajati duže od četiri sata dnevno, ili ukupno osam sati tokom cele nedelje. Za poslodavce koji ne poštuju ovo ograničenje, predviđene su visoke novčane kazne.
Osim toga, ono što se često zaboravlja jeste činjenica da prekovremeni rad nije besplatan: ugovor o radu mora sadržati stavku o vrednosti radnog sata zaposlenog u slučaju prekovremenog rada, a poslodavac je obavezan da tu odredbu ugovora poštuje isplatom odgovarajuće naknade, jednom mesečno, uz isplatu redovne plate.
Svaki zaposleni, kako u državnim firmama tako i kod privatnika, na osnovu prekovremenog rada ima pravo na uvećanje zarade za najmanje 26% od osnovice plate. Ukoliko to ne plaća, zaposleni mogu da se obrate inspekciji rada, koja je nadležna za ovaj problem.
Bojana Maričić
mart 2016, broj 125.