Suprotno utisku koji se nameće širokoj javnosti da je organska hrana nesporno zdravija od one koja se konvencionalno proizvodi, naučna istraživanja dolaze do različitih, pa i potpuno suprotnih rezultata. Domaći stručnjaci u razgovoru za B&F ističu da u medicinskoj literaturi nema dovoljno dokaza da su organski proizvedene namirnice bezbednije i zdravije, te da ne treba slepo verovati marketingu u bilo kojoj vrsti proizvodnje.
Jedan od tipičnih primera kako mnoštvo informacija o nekoj problematici može biti kontraproduktivno jeste dugogodišnja praksa da se u kratkom vremenskom intervalu objavljuju rezultati naučnih istraživanja o zdravoj ishrani, koji su dijametralno različiti. Primera radi, jedan dan čitamo kako umereno konzumiranje kafe pogoduje našem zdravlju, već sutradan kako nipošto ne bismo smeli da koristimo ovaj napitak, a slična situacija je i sa mnogim drugim prehrambenim proizvodima.
Potrošači nisu pošteđeni konfuzije ni kada je reč o danas veoma popularnoj organskoj hrani. Tako istraživanje objavljeno u februaru ove godine u kembridžovom „Britanskom žurnalu ishrane“ (British Journal of Nutrition) ističe značajne prednosti organskih nad takozvanim konvencionalnim proizvodima. U istraživanju se tvrdi da organski proizvedeno meso i mleko sadrže 50% više omega-3 masnih kiselina od standardnih namirnica. Autori navode da su do ovakvih zaključaka došli poredeći rezultate 263 studije, koji dokazuju da konzumacija organski proizvedenog mleka smanjuje rizike od gojaznosti i kancerogenih bolesti, a upotreba organskog mesa redukuje mogućnost od obolevanja kardiovaskularnog sistema. Pomenute preporuke slede rezultate dobijene pre dve godine do kojih je došao isti tim stručnjaka, a to je da organski proizvedeno voće i povrće sadrže do 60% više antioksidanata nego konvencionalno.
Nasuprot navedenim ocenama, u studiji koju su pre četiri godine objavili istraživači Univerziteta Stanford, zaključuje se da nema dokaza kako je organska hrana zdravija od konvencionalne. Njeni autori pozivaju se, takođe, na rezultate oko 200 istraživanja koji upućuju da ne postoje razlike u hranljivosti, s tim što se napominje da je mogućnost prisustva pesticida za oko 30 odsto manja u organskoj, nego u konvencionalnoj hrani. U studiji se, međutim, ističe da mnoga naučna istraživanja o organski i konvencionalno proizvedenim namirnicama polaze od različitih kriterijuma i primenjuju drugačije metodologije, što može uticati i na objektivnost prilikom selekcije i obrade podataka.
Više reklame nego zdravlja
Na pitanje kome verovati u situaciji kada smo neprekidno izloženi protivurečnim informacijama o tome kakva je ishrana zdravija, Nebojša Momirović, profesor na Katedri za agrotehniku i agroekologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, odgovara: „Nikome. Namirnice su ili zdravstveno ispravne ili neispravne, bilo da su proizvedene organski ili na konvencionalan način“. U praksi se, čak, češće dešava da su zdravstveno neispravni organski proizvodi, zbog propusta u proizvodnji koji su posledica nedovoljnog znanja. Momirović podseća da se organska hrana, danas, retko proizvodi samo za porodicu ili užu zajednicu, već uglavnom za komercijalno tržište. Zbog toga se gaje velike količine, raznovrsne sorte, od kojih neke čak ni ne odgovaraju lokalnom podneblju. Proizvodnja organske hrane je postala unosna industrija, čiji je glavni sastojak reklama da je reč o drugačijim i kvalitetnijim proizvodima, pa se potrošači za njih često opredeljuju iz pomodarstva, a ne na osnovu poznavanja činjenica.
Takvu ocenu potvrđuje i istraživanje Laboratorije za hranu i brendove (Food and Brand Lab) američkog Kornel univerziteta, na uzorku od 115 potrošača kojima su istraživači ponudili jogurt, kolače i čips. Svaka od ove tri vrste hrane sadržala je po nekoliko proizvoda koji su svi izrađeni na konvencionalan način, ali su neki nosili etiketu „organski“. Ispostavilo se da je najveći broj ispitanika ocenio da su “organski” proizvodi ukusniji, te da su iskazali spremnost da za kolače i jogurt plate preko 23% višu cenu nego za obične proizvode ove vrste, jer su već po njihovom ukusu „osetili“ da imaju manje masti, a pri tom su hranljiviji.
Još jedna potrošačka zabluda na koju profesor Momirović skreće pažnju jeste uverenje da se zdravo voće prepoznaje po tome što je sitno, nepravilnog oblika i deluje gotovo rustično. „Naprotiv, namirnice takvog izgleda najčešće su kontaminirane. Zašto bi namirnice koje su zdrave, nužno morale da izgledaju ružno? Takav način razmišljanja je podjednako nelogičan kao i kada bismo očekivali da zdravi ljudi ne mogu biti lepi“. Za potrošače su od izgleda mnogo bitniji drugi kriterijumi: kako je hrana proizvedena, da li je zdravstveno ispravna, kakav je sadržaj antioksidanata, šećera, kakva je njena hranljivost… Drugim rečima, jedini način da se potrošači zaštite jeste njihova edukacija, ističe Momirović, u koju bi intenzivnije trebalo da se uključe profesori, lekari i drugi stručnjaci, kao i nadležene društvene institucije.
Organsko nije aposlutno organsko
A šta misle lekari? Živojin Jonjev, načelnik odeljenja za koronarnu hirurgiju Instituta za KVB Vojvodine, Sremska Kamenica, smatra da organska hrana ima manje pesticida od klasične, ali podseća i da je čovek tokom evolucije razvio zaštitne, detoksifikacione mehanizme. Stoga, ako je toksičnost jedini razlog opredeljenja za organsku hranu, onda nema potrebe da sve namirnice u ishrani budu organskog porekla, već samo proizvodi koji tradicionalno imaju veći nivo hemijske kontaminacije od dozvoljene. To su mleko, jaja, puter, meso i mesne prerađevine, ali Jonjev napominje da njihova organska proizvodnja ima i nedostatke.
„Organski proizvedeno meso sadrži 95% do 100% organskog materijala bez sintetskih aditiva, derivata i antibiotika tokom uzgajanja životinja. Ali to ne sprečava spoljnu kontaminaciju hrane, pa je, zato, veći rizik od kvarljivosti i zagađenja. S druge strane, organska hrana ne sme da bude zračena, što se inače u konvencionalnom uzgajanju često koristi. U tom smislu je konvencionalna hrana mikrobiološki sigurnija od organske. Zaključak je da obe vrste hrane, svaka na svoj način, imaju podjednak rizik od kontaminacije“.
Većina analiza pokazuje da neke vrste voća i povrća, kao što je, na primer, banana, imaju izuzetno nisku stopu kontaminacije pesticidima i zato se mogu bezbedno konzumirati i kada nisu organskog porekla, za razliku od celera, spanaća, krompira, jagoda, jabuka ili grožđa, za koje se preporučuju organski proizvodi, pojašnjava Jonjev. Međutim, iako mnogi misle da u organskoj hrani nema pesticida, toksina, veštačkih boja, genetskih modifikacija i drugih hemijskih aditiva koji mogu dovesti do neravnoteže na ćelijskom nivou, a ona uzrokovati ozbiljnije poremećaje, između pet do 30% ovih supstanci prisutno je i u organskim proizvodima.
„Osim toga, istraživanja pokazuju da su nutritivna vrednost i sadržaj vitamina i minerala u organskoj hrani na sličnom nivou kao i u slučaju konvencionalno proizvedenih namirnica. To, naravno, ne znači da od organske hrane nema nikakve koristi. Ona sadrži manje pesticida i bakterija koje su rezistentne na antibiotike, a i njena proizvodnja ima povoljniji uticaj na životnu sredinu nego proizvodnja konvencionalne hrane“. Ali na tim prednostima ne mogu se zasnivati tvrdnje da organska hrana doprinosi zdravlju celog organizma, a još manje da je lekovita.
Uostalom, zaključuje Jonjev, u medicinskoj literaturi nema dovoljno dokaza da je organska hrana sigurnija ili zdravija od konvencionalne hrane, a ni ocene da je ukusnija nisu potkrepljene dokazima.