Prema analizi organizacije Transnational Institute, u predlogu Evropske komisije o novom sistemu sudova za ulaganja (Investment Court System, ICS) nije tačna tvrdnja Komisije da će ove institucije štititi pravo vlada da u svojoj regulaciji zadrže ključne predmete od društvene važnosti koji se tiču na primer javnog zdravstva ili zaštite životne sredine. Analizom pet najkontroverznijih arbitražnih sporova u proteklih nekoliko godina, TNI je zaključio da bi slučajevi u kojima korporacije tuže države zbog narušavanja korporativnih interesa i dalje bili mogući. Šta više, CSI je tek ponovno brendiranje spornog mehanizma ISDS (Investor-State Dispute Settlement, ISDS) koji je trebalo da bude uključen u sporni trgovinski sporazum TTIP što je pak izazvalo brojne proteste širom Evrope.
Ovi mehanizmi sporni su jer omogućavaju korporacijama, odnosno investitorima, potraživanje “legitimnih očekivanja” što je mutan termin kojim se država dovodi u poziciju da može biti tužena za bilo koju izjavu državnog zvaničnika, a koja prema mišljenju investitora umanjuje mogućnost realizacije ulaganja. To korporacijama omogućava pokretanje procesa za naknadu izgubljenog budućeg profita. Jedini izuzetak koji investicioni sudovi predviđaju, a što ograničava investitora u potraživanju naknade za buduću izgubljenu dobit odnosi se na slučajeve vezane za državne potpore, ali ne i na ostale javne interese, poput zaštite životne sredine, ili zdravstvenog sistema, što pokazuje da Komisija nije zaista planirala da promeni sporni ISDS mehanizam, niti da zaštiti javne interese pred korporativnim.
Osim toga, arbitri u ovim procesima uopšte ne bi niti bili nezavisni javni suci, već privatni “izricatelji presuda” koji deluju na osnovu sopstvenog profitnog interesa, pa su evropske sudije zaključile, piše TNI, da ni novopredloženi mehanizam ne zadovoljava minimalne sudske standarde zadate sudačkom Magna Cartom i ostalim relevantnim dokumentima o autonomiji sudačke prakse.
Problematično je takođe što predlog EK postavlja državama brojna ograničenja prava na regulaciju zaštite javnih interesa, poput npr. procesa tereta dokaza koji bi ležao na državama, umesto na korporacijama. To znači da ako korporacija tvrdi da je neki zakon, poput onog o zaštiti životne sredine za nju diskriminatoran, arbitraran, preteran, ili nezakonit, ona ne mora dokazivati svoje tvrdnje, već država mora dokazati da se radi o nužnom, nediskriminatornom i zakonitom cilju. Pozicija države u ovakvom slučaju je znatno teža od pozicije korporacije kojoj se omogućava da iznese optužbe bez iznošenja tereta dokaza.
Da se radi o stvarnim, a ne apstraktnim, praksama pokazuje spomenutih pet primera (Phillip Morris protiv Urugvaja; TransCanada protiv SAD-a; Lone Pine protiv Kanade; Vattenfall protiv Nemačke i Bilcon protiv Kanade) koje je TNI analizirao prema pravilima novog CSI-ja, i zaključio da novi predlog Komisije nije suštinski promenio odredbe postojećeg spornog mehanizma i da je EK zapravo ignorisala jasnu poruku stanovnika Evrope koja se brojnim protestima usprotivila ovakvoj demontaži temeljnih državnih funkcija.
Izvor: Bilten