U Portugaliji je loše, ali ne tako loše kao pre par godina. Isto se može reći za evropsku ekonomiju u celini. Recimo da su to dobre vesti. Loša je to što je 8 godina posle onoga što je trebalo da bude privremena finansijska kriza – ekonomska slabost u Evropi primetna, bez znakova promene nabolje. To bi trebalo da zabrine Evropu, a i nas ostale.
Prvo još malo o dobrim vestima. Evrozona, grupa od 19 zemalja koje su usvojile zajedničku valutu evro, ostvarila je pristojan rast u prvom kvartalu ove godine. U stvari, taj rast je veći od onog u SAD. Evropska ekonomija konačno izgleda nešto bolje nego pre finansijske krize, dok je nezaposlenost opala sa 12% u 2013. na sadašnjih nešto preko 10%.
Ali problem je u tome što ovo zovemo dobrim vestima. U SAD se opravdano žalimo na sporiji oporavak, pri čemu je naša ekonomija 10% uvećana u odnosu na onu pre krize, a nezaposlenost nam je ponovo ispod 5%. Kao što sam rekao, ne nazire se kraj evropskoj ekonomskoj slabosti. Pogledajmo šta kažu finansijska tržišta.
Kada su dugoročne kamate na sigurna ulaganja veoma niske, to je znak da investitori ne veruju u brzi oporavak. Nemačke petogodišnje obveznice ostvaruju prinos od -0,3%, a u stvari su prinosi negativni na osmogodišnji period. Šta nam govore ove izuzetno niske kamate? Nedavno je Narayana Kocherlakota, bivši predsednik ogranka Federalnih rezervi iz Miniapolisa, povukao izvanrednu analogiju. Odgovarajući kritičarima jeftinog novca koji odbacuju niske kamatne stope kao „veštački stvorene“, jer ekonomije ne bi trebalo da drže kamate ovako nisko – uporedio je niske kamatne stope sa inekcijama insulina za dijabetičare. One možda imaju negativne nuspojave, ali su neophodne radi kontrole simptoma hronične bolesti.
U slučaju Evrope hronična bolest je dugotrajna slabost potrošnje, koja dalje izaziva deflaciju čak i kada, kao sada, imamo dobar period. Insulinska inekcija jeftinog novca pomaže u borbi sa ovom slabošću, iako je ne leči. Ali iako su monetarne inekcije ublažile evropske nedaće – pretrnem svaki put kad pomislim šta bi se desilo da je izostala odlučna reakcija predsednika Evropske centralne banke Mario Draghija – one nas nisu približile ozdravljenju evropske ekonomije. Uprkos naporima ECB, inflacija u Evropi je daleko ispod zacrtanih 2 odsto. I nezaposlenost u većini evropskih zemalja, uključujući i moju trenutnu portugalsku lokaciju, još uvek je na nivou koji nanosi veliku humanitarnu, društvenu i političku štetu. I u Španiji, koja se ističe kao primer uspeha, nezaposlenost među mladima još uvek je 45%.
Evropa je nespremna za novi šok. Prepostavimo da se grčka kriza ponovo zaoštri, ili da Britanija izglasa izlazak iz Evropske unije, ili da dođe do sloma kineske ekonomije. Šta bi evropski političari mogli ili trebalo da urade kako bi ublažili ekonomske potrese koje bi ovi događaji izazvali? Izgleda da niko od njih nema pojma.
Ali lek za evropsku hroničnu bolest je dobro poznat: velika javna potrošnja, naročito u Nemačkoj, ali i Francuskoj, koja je u mnogo boljoj fiskalnoj kondiciji nego što su njeni lideri spremni da priznaju. Postoje velike potrebe za infrastrukturnim ulaganjima, dok investitori prosto mole vlade da im uzmu novac. Da li sam spomenuo da su realne desetogodišnje kamatne stope na obveznice zaštićene od inflacije -0,8%?
Postoji osnovano uverenje da bi se veća potrošnja u evropskom središtu pozitivno odrazila i na evropsku periferiju. Ali izgleda da povlačenje pravih poteza politički ne dolazi u obzir. Bez ikakvog nagoveštaja promene kursa, nemački političari neprestano kritikuju ECB, jedinu veliku evropsku instituciju koja priznaje realnost.
Poseta Evropi vas čini ponosnim na to što ste Amerikanac. Jeste, jedna od dve najveće partije će nominovati opasnog naduvenka za predsednika, već duže vreme je jasno da je Republikanska partija na putu bez povratka, ali izgleda da Tramp ipak neće ući u Belu kuću. Sveukupna ekonomska i politička situacija u SAD uliva preko potrebnu nadu. Voleo bih da i Evropa pronađe izlaz iz svoje teške situacije. Svetu je potrebno više zdravih demokratija. Ali je trenutno veoma teško biti optimista.
Pol Krugman
The New York Times
Preuzeto sa Peščanika