Dragan Zlatković je, nakon osvajanja prve nagrade za arhitekturu i inovativnost i treće za urbanizam na prestižnom svetskom takmičenju za projektovanje energetski efikasnog stambenog prostora „Solar Decathlon“ u Parizu 2014. godine, dobio ponude za posao u Singapuru, Koreji i Kini. Mada je nagradu osvojio kao član studentskog tima Escola Tecnica Superior d’Arquitectura del Valles iz Barselone, niti je ostao u Španiji, niti je krenuo za poslom u Aziju. Vratio se u Srbiju. Zašto? „Kada mi je jedan od organizatora takmičenja u Parizu rekao da sam prva osoba iz Srbije koja je na njemu učestvovala, shvatio sam da ne želim i da ostanem jedini i odlučio da se vratim i prenesem svoje znanje ovdašnjim studentima“, kaže ovaj mladi arhitekta, koji je svoj profesionalni put započeo školovanjem za informatičara.
Put Dragana Zlatkovića do osvajanja prestižne svetske nagrade za arhitekturu imao je mnogo zaobilaznica. Rođen u Kovinu, nakon završene elektrotehničke škole u Smederevu upisao je Visoku školu elektrotehnike i računarstva, a potom je školovanje nastavio u Italiji.
U Trstu je završio osnovne studije građevine i arhitekture i započeo magistarske, kada je saznao za renomirano svetsko takmičenje „Solar Decathlon“ za energetski efikasnu gradnju, koje okuplja najprestižnije tehničke fakultete u svetu, među njima i Escola Tecnica Superior d’Arquitectura del Valles iz Barselone. Odlučio je da preko razmene studenata na tom fakultetu nastavi školovanje, uspevši da u te svrhe obezbedi stipendiju italijanske vlade, kao i EU. Odmah je ušao u tim za projektovanje „pametne“ kuće, a nove kolege su mu kasnije priznale da im je delovao kao „čudak“, jer u Barselonu nije došao da se zabavlja kao većina studenata sa razmene, već da radi na projektu.
Bif: Kako je na Vas uticala još jedna promena mesta školovanja?
Dragan Zlatković: To mi je nakon odlaska iz malog mesta u Beograd, pa zatim u Trst, bio treći početak. Da problem bude veći, zbog studiranja na španskom fakultetu učio sam španski, da bih po dolasku u Barselonu shvatio da su na fakultetu predavanja uglavnom na katalonskom, pa sam zbog ispita i rada na projektu i taj jezik savladao. Bio sam svestan da sam dobio veliku životnu priliku, ali povremeno sam imao krize – jednom sam čak hteo da odustanem, ali me je moja porodica odgovorila, na čemu sam im sada veoma zahvalan.
Bif: Školovali ste se u tri države. U čemu je najveća razlika među obrazovnim sistemima?
D. Zlatković: U Srbiji je upadljivo odsustvo prakse. U Italiji, već na prvom času projektovanja profesor nas je odveo na destinaciju predviđenu za gradnju, da razgovaramo sa stručnjacima o tome šta i kako će se graditi. U Španiji je praktična nastava još zastupljenija, još tokom studiranja se rade projekti za stvarne potrebe, što zahteva izuzetno ozbiljan pristup i razmišljanje o najsitnijim detaljima. To je veoma dobar način učenja.
Solarna kuća na kojoj je Zlatković radio
BiF: Prema kriterijumima takmičenja, morali ste i da izgradite kuću koju ste projektovali. Kako je to izgledalo?
D. Zlatković: Prvo smo radili projektnu dokumentaciju, a u prvom krugu je od pedesatak prijavljenih projekata prošlo dvadeset, od kojih je svaki dobio inicijalni budžet od 100.000 evra. Nakon toga, svaki tim je morao da prikupi donacije i sponzorstva, uključujući i finansijsku pomoć svojih država. U slučaju Nemačke i Japana, te cifre su narasle i do milion evra. Naš projekat je ukupno koštao 300.000 evra, toliko su stajali materijal, transport, oprema, dizalice i drugo. Pošto smo isprojektovali kuću, imali smo deset dana da je sastavimo, što je veliki izazov za studente bez graditeljskog iskustva.
BiF: Da li ste imali bilo kakvu stručnu pomoć?
D. Zlatković: Jedina pomoć nam je bio vozač dizalice, dok smo sami vozili čak i viljuškare – za to je dvoje studenata prethodno prošlo obuku. Svi smo prošli obuku zaštite i bezbednosti na radu, jer usled neiskustva i brzine rada može doći do ozbiljnih povreda na gradilištu. Zato je za svaki tim bio zadužen jedan čovek koji je nadzirao bezbednost tokom celog procesa i u svim smenama – najčešće smo radili u dve, a ponekad i u noćnoj smeni. Organizatori su, takođe, obezbedili nadziranje na gradilištima, a sam proces gradnje je, ukratko, izgledao ovako: podigli smo zidove i napravili kostur kuće, a onda smo, kao šešir, na nju spustili krov.
BiF: Po čemu se vaša kuća izdvojila od konkurentskih?
D. Zlatković: Ona je bila potpuno samoodrživa. Napajala se preko solarnih panela, bila je automatizovana, odnosno projektovana tako da racionalno koristi resurse i ispunila je mnoge zahteve žirija. Kontrolisanje kuće je trajalo mesec dana, merila se temperatura, vlažnost vazduha, generalna energetska efikasnost i slično. Osim toga, svaki dan su nam davali zadatke, na primer, u sedam ujutru su donosili pet kilograma veša za mašinsko pranje. Tako se proverava koliko električne energije imate i u trenucima kada nemate mogućnost proizvodnje energije. Osim toga, dobijali smo zadatke da spremimo večeru za druge timove i slične aktivnosti.
BiF: Kako ste postigli traženu energetsku efikasnost?
D. Zlatković: Kuća je imala duplu fasadu od polikarbonata, a između tekstilnu membranu. Ako bi sunce postalo prejako, kuća bi registrovala da je spoljni zid previše topao i spustila bi membranu, te bi topao vazduh počeo da cirkuliše i izlazi kroz otvore. Tako bismo sprečavali preterano zagrevanje objekta. Što se tiče dogrevanja, napravili smo sistem pomoću kojeg topla voda cirkuliše ispod poda i na taj način ga zagreva noću, a preko njega i prostorije. S obzirom da je projekat rađen na osnovu klime u Španiji, zagrevanje i hlađenje osmišljeni su za tamošnju temperaturu.
Spoljni izgled kuće
BiF: Da li bi kuća mogla imati komercijalnu upotrebu u Španiji?
D. Zlatković: Ovaj projekat je i urađen na osnovu zahteva tržišta u toj zemlji, koja je imala građevinski bum, ali kada je taj „balon“ pukao, mnogi su ostali bez stanova. Zato je naša ideja bila da ponudimo kuću koja ne iziskuje velike troškove, jer se snabdeva energijom iz sopstvenih izvora. Posle takmičenja ustupili smo kuću jednoj opštini u Barseloni u kojoj smo, prethodno, uradili istraživanje javnog mnjenja i zaključili da joj je potrebna neka vrsta kolektivnog centra. Tako će naša kuća nastaviti život u tom kraju, u nju će ljudi moći da dođu kako bi oprali odeću, organizovali sastanke i različite aktivnosti. Ona, takođe, može da se preuredi za različite namene, na primer, da služi kao smeštaj za one koje su pogodile posledice elementarnih nepogoda, ili kao privremena ambulanta, upravna zgrada…
BiF: Da li je za uspeh na takmičenju zaslužan i način promocije vaše kuće u javnosti?
D. Zlatković: Verovatno. Nakon završetka gradnje, kuće su tokom mesec dana bile otvorene za posetioce i kroz njih je prošlo oko 400.000 ljudi. Mnogi timovi nisu dozvoljavali posetiocima da bilo šta koriste, ali mi smo želeli da istaknemo upotrebnu vrednost ovog objekta i naši gosti su svuda imali pristup; neki su čak igrali košarku, deca su crtala, vozila bicikle, ljuljala se – jer imamo i ljuljaške – i nisu htela da idu svojoj kući. Dok su drugi gledali kako da uštede što više energije, mi smo pravili žurke – u našem frižideru su se stalno hladila piva i mohito kokteli. Jer, ceo koncept ove kuće je zasnovan na kolektivizmu.
BiF: Da li ste nakon takmičenja dobili i neku komercijalnu ponudu?
D. Zlatković: Dobili smo ponudu iz Afrike, iz Togoa konkretno, da projektujemo školu. Ovakav tip objekta je inače dobar za tople predele. Deo tima je već odlazio na razgovore i da ispita mogućnosti, ali videćemo šta će biti sa tim.
BiF: Zašto ste, nakon toliko uloženog truda da se prilagodite životu u inostranstvu, odlučili da se vratite u Srbiju?
D. Zlatković: Kada mi je jedan od organizatora takmičenja u Parizu rekao da sam prva osoba iz Srbije koja je na njemu učestvovala, shvatio sam da ne želim i da ostanem jedini i, uprkos poslovnim ponudama iz Singapura, Koreje i Kine, odlučio sam da se vratim u Srbiju i da prenesem svoje znanje. Sada pokušavam da oformim tim studenata sa naših fakulteta za sledeće takmičenje „Solar Decathlon“ koje će se 2018. održati u Dubaiju, u saradnji sa Međunarodnim Alumni Centrom za prenos znanja i razvoj iz inostranstva ka Srbiji, a koji je i strateški partner Privredne komore Srbije u sektoru edukacije. Tamo će, osim studenata, fakulteta i stručnjaka iz oblasti istraživanja, priliku za promociju imati i sama privreda.