Stin Jakobsen, glavni ekonomista Sakso banke (Saxo Bank), komentariše kako bi se trebalo nositi sa ekonomskom ali i političkom krizom u koju je veći deo zapadnog sveta zapao, bez izgleda da će se uskoro iz nje izvući. Prenosimo njegov tekst u celini:
Upravo sam se vratio sa vrlo zanimljivog puta i provedenih nedelju dana u Atini i Parizu, dva glavna grada, koji se i sami suočavaju sa posledicama disfunkcionalne politike. Brojna putovanja su me odvela u preko 30 zemalja svake godine i jedno od najčešćih pitanja koje mi je postavljano je ovo:
„Kad bi bio predsednik šta bi uradio?“
Budući da nikad ne odustajem pred izazovom, tokom godina sam pokušavao da usavršim svoj „program“, i evo političkog plana predsednika Jakobsena.
Neću uraditi baš ništa za vreme mog mandata.
Doneću zakon da za svaki novi zakon koji Parlament donese, dva zakona moraju da budu ukinuta.
Nulti rast će biti cilj u javnom sektoru u narednih 10 godina – minimum
Investiranje u osnovno istraživanje i vojsku će se povećati za procenat rasta BDP-a.
A sada evo i objašnjenja zašto.
Ne raditi ništa
Postoje brojni dokazi da je program u kojem političari ne čine ništa najbolji lek za svaku ekonomiju. U Grčkoj i Francuskoj, politički sistem stoji na putu poslovanju i radnim mestima. U Belgiji, koja je bila bez vlade dve godine, svi makro pokazatelji su se zapravo poboljšali tokom tog perioda.
Ekonomiju pokreće njena mikro struktura. Ovde govorimo o malim preduzećima, ambicioznim nastavnicima i poslovnim ljudima koji pokušavaju da naprave bolje proizvode, ideje i sisteme. Ekonomija koja ne raste je jednostavno ekonomski sistem u kojem ima previše makro a premalo mikro pokazatelja.
Previše uticaja vlade, previše centralnih banaka, kao i ekonomista, a premalo studenata, malih i srednjih preduzeća, podsticaja i osnovnih istraživanja.
Ovog vikenda, The Economist je na naslovnoj strani objavio „Napad na slobodu govora“. Na to, bih vrlo brzo dodao „kao i na slobodnu trgovinu, slobodna tržišta i slobodno razmišljanje“.
Ako proučite svetsku istoriju, videćete da su jači privredni sistemi bili oni u kojima su suprotstavljene sile ograničavale jedna drugu. Nemogućnost sprovođenja makro ideja u ekonomiji je istorijski povezana sa superiornim rastom.
Ne radeći ništa celog mog mandata će omogućiti društvu da krene dalje i postane uznemireno spektaklom političara koji žude za pažnjom medija stalno tražeći pažnju iz pogrešnih razloga; političari slušaju sebe, umesto da postavljaju standard gde zemlja treba da bude za 10, 20, i 30 godina.
Jedan za dva zakona
Najveći problem za bilo koju zemlju je bavljenje vladinom administracijom i birokratijom. Kako bi imali pravni sistem koji funkcioniše i čija karakteristika je transparentnost, jednaka prava i pravičnost, pravosudni sistem treba pojednostaviti. Treba obezbediti osnovna prava, a pravni sistem koji funkcioniše bi trebalo da smanji ukupnu kompleksnost , a ne da je povećava.
Ustav SAD ostaje jedan od najneverovatnijih dokumenata ikada napisanih; stvorio je polaznu tačku za sve zemlje da ga slede. Opšte je poznato, da je Ustav SAD dugačak svega ukupno 4.543 reči – manje od mnogih mojih članaka! A dalje ostaje najstariji i najkraći pisani ustav bilo koje od većih vlada u svetu.
Konačno, u javnoj politici treba uspostaviti pravilo da sve odredbe ili članovi uključeni u propise i statute treba da sadrže klauzulu po kojoj će prestati važe osim ako se ne donese nova odredba po kojoj se važenje produžava. Za moje čitaoce sklonije istoriji, ovaj princip seže sve do Rimske republike, gde je mogućnost Senata da ubire posebne poreze i koristi trupe bila ograničena vremenom i obimom.
Nulti rast u javnom sektoru
Ne verujem u dalekosežne intervencije na samu prirodu i postavku društva, ali mi je apsolutno jasno da su demokratija i rast ugroženi kada više od 50 procenata populacije ima koristi od priliva državnih prihoda. Čini se potpuno razumljivim za tu grupu što ne traže promenu te okolnosti, čak iako takva situacija predstavlja ukupni problem neto gubitka za sve – uključujući primaoce priliva!
Nedostatak političkog pokreta kojem prisustvujemo tokom ove finansijske krize je relativno nebitan u odnosu na gubitak bogatstva. Demokratija je u svojoj najslabijoj tački kada u društvu dođe do zastoja i stalni glasovi „protiv promene“ postaju norma.
U cilju smanjenja ovog problema, javni sektor i svi povezani prilivi prihoda moraju da padnu ispod 40 procenata – najmanje. Predlažem indeksiranje nominalnih nivoa troškova kao „Index 100“ od sada pa nadalje svaka ušteda će ostati u sistemu, čineći ga produktivnijim.
Suprotstavljene snage demografije (veći troškovi) i digitalizacije (znatno niži troškovi i unapređena mogućnost nepristrasne procene prihoda i troškova) će opet omogućiti bolji proizvod.
Osnovna istraživanja i oružane snage
Obe oblasti treba da rastu kao procenat BDP-a. Osnovno istraživanje zbog toga što danas imamo najnižu produktivnost BDP-a ikada i znamo iz proučavanja da su produktivnost i osnovno istraživanje uzajamno povezani. Što je veće osnovno istraživanje i prosečno obrazovanje populacije, više je inovacija, produktivnosti i nivoa zaposlenosti (što opet smanjuje socijalne troškove).
Najbogatije zemlje sveta imaju jednu zajedničku stvar – obrazovanje iznad nivoa proseka. Švedska, Norveška, Danska, Holandija, Singapur, Nemačka, Austrija, Kanada… su sve zemlje koje dobro funkcionišu kada je reč o obrazovanju, a njihovo bogatstvo nije slučajno.
Kada je reč o vojsci? Ovo može zvučati kao iznenađenje, ali jaka vojska je neophodna iz nekoliko razloga, a najvažniji je da kada imate jaku vojsku manje je verovatno da ćete ikada imati priliku da je upotrebite.
Ne postoji ništa što može snažnije da odvrati od konflikta nego potencijal moći suprotstavljene strane. Vojna potrošnja takođe dolazi sa visokim nivoom tehnologije i inovacija u vezi sa njom. Na kraju, tu je i najproduktivniji razlog: vojska i dalje ostaje jedna od najboljih poligona obuke za mlade ljude, a uči ih da su disciplina i timski rad od neprocenjive vrednosti kako za vojsku tako i za identitet zemlje.
Na kraju, dozvolite mi da naglasim da se nikada neću bilo gde i bilo kada kandidovati za funkciju predsednika, osim u svetu u kome konsenzus stanovništva vlada na izborima, referendumima a pogotovo među najverovatnijim pobednicima svih izbora u javnom sektoru tokom naredne dve godine, a mislim da je važno da se ima uvid u to kako društvo evoluira tokom vremena…
Naša je težnja da postanemo bolji, da što više naučimo i da se okrenemo ka višim ciljevima kojim ćemo održati trend rasta.
Smatram da se sve svodi na jednostavnost, ili da iskoristim jednu savremenu reč, na „transparentnost“. Kao ljudska bića nismo obučeni da pamtimo više od tri stvari odjednom, pa su nam potrebni okviri: podsticaj i pravac; vizija i produktivnost; obrazovanje i osnovna istraživanja.
Bez toga, imate današnju alternativu: nema slobodnih tržišta, nema vere u podelu rada, nema društvene pokretljivosti, imamo najniži nivo produktivnosti u istoriji sveta, najveći nivo nejednakosti koji je ikada viđen, najveći državni aparat i intervencije centralnih banaka ikada… Mogao bih da nastavim unedogled! Ne samo što je moja lista nedovršena, nego je i naivna u svetu koji i dalje traga za makro rešenjima.
Dozvolite mi ipak da zaključim citatom Leonarda da Vinčija:
„Jednostavnost je krajnje savršenstvo“.