Posle ishitrenih reakcija pojedinaca na rezultat britanskog referenduma, većina evropskih političara je „smirila strasti“ i počela da razmišlja o saniranju posledica Bregzita. Koliko će u tome biti uspešni zavisi od jedinstva unutar EU, kojim trenutno Stari kontinent ne može da se pohvali, ali i od repozicioniranja na političkoj sceni. Jedno je ipak unapred poznato – glavnu poziciju će zadržati Nemačka.
Kada se prva postbregzitovska debata u Evropskom parlamentu (EP) pretvorila u razmenu uvreda između evroparlamentaraca predvođenih predsednikom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom i Najdžela Faraža, lidera britanske evroskeptične stranke UKIP, čitaoci sa ovih prostora su se prisetili neodgovornog „političarenja“ u osvit raspada Jugoslavije. No, nije prošlo mnogo vremena, a najmoćniji evropski zvaničnici su „spustili loptu“ i počeli da planiraju budućnost Evropske unije bez Ujedinjenog Kraljevstva.
Sve oči sada su uprte u nemačku kancelarku Angelu Merkel, jer se očekuje da ova zemlja posle izlaska Velike Britanije iz Unije stekne još dominantniji položaj u njoj.
Iako je samo tri dana posle 24. juna Evropski parlament velikom većinom pozvao Britaniju da što pre započne proces „otcepljenja“, situacija u okrnjenoj EU je i dalje neizvesna. Na površinu polako izbijaju sukobi koji su sve vreme tinjali u pozadini ekonomske, a potom i imigrantske krize, a kulminirali Bregzitom.
Naime, u Uniji je vidljiva nesloga između dva tabora: političara koji žele veću integraciju EU na čelu sa Junkerom i prvim čovekom Evropskog parlamenta Martinom Šulcom, i druge skupine, koja se zalaže za opstanak Unije ali na uštrb njenih prevelikih ovlašćenja, predvođene Merkelovom. Dok je Junker oštro kritikovao odluku Britanije i poručivao joj da nema šta da traži u EP, nemačka kancelarka se usprotivila proterivanju „na brzinu“. Zvanični London je, inače, već neko vreme snažan saveznik Merkelove u borbi protiv velike moći Unije i njene labave finansijske politike prema Francuskoj i južnim državama članicama. Osim toga, ostrvska zemlja je treća najveća izvozna destinacija za Nemačku, u koju ona plasira 7,5% svog ukupnog izvoza, odnosno robu u vrednosti 3,5% svog BDP-a. Otud i nemačka racionalnost.
Na pomenuti sukob vatru su dolile vesti da Angela Merkel vidi šefa Evropske komisije kao deo gorućih problema u Uniji, kao i nagađanja da će pojačati pritisak na Junkera da podnese ostavku. Ni on međutim nije bez podrške – mnogi evroposlanici ne kriju ljutnju na “Bregzitaše”, poput Belgijanca Gia Verhofstada, koji je britanske zagovornike Bregzita Najdžela Faraža i Borisa Džonsona nazvao „pacovima koji napuštaju brod koji tone“ i upitao ih: „Šta sada čekate, referendum u Francuskoj ili Italiji možda?” Nasuprot njima, većina lidera nacionalnih zemalja u Evropi, ipak, deli mišljenje nemačke kancelarke. Mnogi predviđaju da će ona pokušati da zadrži prijateljski odnos sa Britanijom, ali istovremeno i tvrd stav da ukoliko Britanci žele pojedine (pre svega ekonomske) privilegije, onda moraju da ispunjavaju i obaveze, poput one o slobodnom protoku ljudi, robe i kapitala.
I dok su sve oči uprte u Merkelovu, pojedini mediji, poput Dojče velea, pišu da će odlaskom Ujedinjenog Kraljevstva osim nemačkog, u EU porasti uticaj i Italije i Francuske. S druge strane, Stin Jakobsen, glavni ekonomista Sakso banke, upozorava evropske političare da će Velika Britanija do 2030. godine imati najveći broj stanovnika u Evropi, najveću vojnu silu i najveću koncentraciju tržišta kapitala, ali ujedno i veliki trgovinski deficit sa Evropom, te da odluku o daljim koracima treba doneti veoma oprezno. On vidi nekoliko potencijalnih scenarija u EU, od kojih izdvaja preispitivanje makroekonomske politike iz 2009. i kočenje napretka zbog duboke razlike u stavovima između Francuske i Nemačke. „Te razlike ostavljaju mogućnost za različite trampe u kojima će se, najverovatnije, italijanskom premijeru Mateu Renciju dozvoliti omogućavanje državne podrške bankama, Grčkoj još jedan slobodan prolaz, a Francuskoj i drugim mediteranskim zemljama da opet povećavaju deficit ne samo preko praga od 3%, već gotovo neograničeno”, piše Jakobsen.
SAD zaokreće ka Nemačkoj
Američki predsednik Barak Obama je ishod britnskog referenduma doživeo pre kao ekonomski, nego kao politički problem, ocenjujući da Bregzit može da ugrozi globalni ekonomski rast. Obama se nije izjasnio o budućim političkim savezništvima, međutim drugi jesu. Nikolas Burns, bivši američki ambasador u NATO-u i trenutni savetnik Hilari Klinton, misli da će Sjedinjene Države ubuduće bilže sarađivati sa Nemačkom: „Američki političari su dugo gledali u Englesku, koja im je ‘pojašnjavala’ funkcionisanje EU. Ove dve zemlje imaju sličan pogled na svet ali sada, bez Velike Britanije, Nemačka će morati da popuni prazan prostor koju je ona ostavila”.
Mnogi američki mediji, iako svesni dobrih odnosa SAD i Velike Britanije, pišu da će za Ameriku sada najvažniji evropski telefon u kriznim situacijama biti – broj Angele Merkel. Zvanični Vašington neće izgubiti uticaj u Evropi ako se bude držao Nemačke, ali će izgubiti saveznika koji se u velikom broju slučajeva u potpunosti slagao sa američkom politikom. No, kako smatra Filip Gordon, nekadašnji pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i aktuelni savetnik u Savetu za odnose sa inostranstvom SAD, Amerika se još ranije opredelila za glavnog saveznika – ona sa Nemačkom već godinama gradi čvrste diplomatske odnose. Den Hamilton, bivši zvaničnik Stejt departmenta zadužen za Evropu, dopunjava ovu tvrdnju opservacijom da su Amerikanci tokom ekonomske krize shvatili da „ako nešto želiš da završiš u Evropi, onda treba da se obratiš nekome ko zna kako to da sprovede, a to je Nemačka“.
Istočni vetar, zapadna oluja
Iako se već godinama u EU „nešto kuva“, tek sada su otvorene priče o brojnim problemima, počev od ekonomske krize koja je jasno iznela na videlo raskorak između „povlašćenih“, razvijenih država u odnosu na ekonomski slabije članice (pogrdno nazvane PIGS), preko problema ekonomskih migranata iz slabijih ekonomija u jače, pa sve do pitanja suvereniteta na kojem insistira više država. Prošlogodišnji referendum u Grčkoj, na kome su građani većinom odbacili dodatne restriktivne mere štednje u zamenu za stranu finansijsku pomoć međunarodnih kreditora, doživljen je kao svojevrstan šamar EU i njenim saveznicima, iako je grčka vlada, na kraju, prihvatila postavljene uslove.
Danas, posle britanskog referenduma, sve su glasniji zagovornici napuštanja ovog evropskog projekta. Tako su nastale kovanice Grexit, Departugal, Italeave, Czechout, Oustria, Finish, Latervia, Byegium isl. Harlem Dezir, bivši evropski parlamentarac a sada prvi sekretar francuske Socijalističke partije, upozorava da su „pozivi na referendume širom kontinenta zapravo odraz želje da se uništi EU. Treba biti iskren oko toga“. On ne vidi ništa pozitivno u Bregzitu, pa čak ni mogućnost da se ojača francuski uticaj u EU, tvrdeći da uticaj svake zemlje zavisi od njene sposobnosti da predvodi značajne projekte unutar ove zajednice država.
Strahove dodatno pojačava sve izraženije neslaganje mnogih postkomunističkih članica sa politikom EU. U pojedinim zemljama dešava se i „obrnuta tranzicija“, kao, na primer, u Mađarskoj koja je odbila zahtev EU da sprovodi stroge mere štednje i žestoko oporezovala najveće kompanije, koje su uglavnom u stranom vlasništvu. Njen premijer Viktor Orban već duže vreme ekonomski koketira sa Rusima, a bogatim investitorima sa istoka omogućio je da kupovinom državnih hartija od vrednosti slobodno šetaju po zoni Šengena. Na sve to, Mađarska je najavila da će održati referendum o kvotama za prihvat migranata 2. oktobra, odbijajući da se povinuje planu EU o raspoređivanju izbeglica.
U situaciji u kojoj se Unija trenutno nalazi, moguće je da će sve više zemalja pokušati da se izbori za svoje interese, ali ipak nijedna, za sada, ne deluje dovoljno odlučna da zbog njih žrtvuje svoje članstvo u EU.
broj 128/129, jul/avgust 2016.