Srpska privreda raste, ali je stručna javnost, ipak, skeptična u pogledu optimistične prognoze oporavka domaće ekonomije. I dok Evropska komisija predviđa rast bruto domaćeg proizvoda Srbije od 2 odsto u ovoj godini, a MMF na nešto nižem nivou od 1,8 odsto, ekonomisti ističu da nam je, s obzirom na položaj i potrebe Srbije, neophodan rast BDP od minimum 4 procenta, i to na zdravijim osnovama od priliva doznaka, kolebljivih stranih investicija i dodatnog zaduživanja.
„Dva odsto je i dalje skroman privredni rast.To nije dovoljno za Srbiju, koja je na dnu liste evropskih zemalja po nivou razvoja, i kojoj treba najmanje četiri odsto rasta da bi mogla da se nada nekakvom smanjenju razlike u odnosu na razvijenije zemlje“, ocenjuje profesor ekonomije Ljubomir Madžar.
Na pitanje na čemu se zasniva predviđen rast BDP od dva odsto, Madžar odgovara da je to pitanje za one koji su i dali takve prognoze. „Na realnom strukturnom nivou ja još ne vidim činjenice koje bi opravdale takve prognoze. To je, ipak, ubrzanje rasta sa sadašnjih 1,7 do 1,8 odsto na preko dva procenta. Postoji jedna stvar koja bi mogla donekle da deluje u prilog povećanja stope rasta, a to je fiskalna konsolidacija. Ona je dovela do zdravijeg stanja naših javnih finansija, pa su sada potencijalni investitori, pre svega stranci, manje užasnuti i manje uplašeni. Jer, Srbija je jedno vreme izgledala kao beznadna zemlja pred državnim bankrotom, i niko pri zdravoj pameti ne bi išao da investira u takvu zemlju. Sada Srbija ne izgleda tako blizu bankrota i to povećava njen kredibilitet u međunarodnoj finansijskoj i investitorskoj javnosti. To bi mogao da bude jedan povoljan činilac, ali ostaje da se vidi koliko će strani investitori reagovati na tu promenu u našim javnim finansijama.“
Prilike i rizici
Kada je reč o Evropskoj komisiji, ona je svoje prognoze za Srbiju korigovala na više u odnosu na prethodne, zasnivajući ih na većem prilivu investicija i boljem izvoznom rezultatu. Takođe, ocenjuje da će se rast investicija u narednim godinama – nastaviti. Međutim, akcenat se stavlja na strane investicije.
„Naša domaća akumulacija je godinama oko nultog nivoa, a u ne malom broju godina se spušta i ispod nule, tj. na negativne vrednosti, što će reći da smanjujemo i izjedamo supstancu kojom raspolažemo. Prema tome, sve što se investira, a to je onih 18 odsto BDP, su sredstva koja su stvorena van naše privrede i koja pritiču iz inostranstva, poput doznaka naših zaposlenih u inostranstvu, zatim stranih direktnih investicija, koje su jako kolebljive i u poslednjim godinama nisu bile značajne. Tu spadaju i prihodi od privatizacije, kao i dodatno zaduživanje. To su komponente stranih sredstava. Bez tog dotoka iz inostranstva, izgleda da ne bi moglo da se ulaže“, ističe Ljubomir Madžar.
Sa druge strane, srpska privreda suočava se ne samo sa „opštim“ rizicima poput kolebanja cene nafte na svetskom tržištu, već bi njen rast, prema mišljenju Evropske komisije, moglo da uspori „opuštanje“ po pitanju fiskalne konsolidacije i strukturnih reformi.
Sa takvom ocenom Komisije slaže se i Madžar: „Glavni rizici su u tome što najteže stvari u konsolidovanju javnih finansija još nisu takoreći ni započete, a kamoli urađene“. Podseća da među najteže mere spada okončanje privatizacije i konačno skidanje sa budžeta takozvanih preduzeća u restrukturiranju.
Madžar smatra da bez odlučne namere političara da konačno „zagrizu taj kiseli limun reformi“, nema ni ozdravljenja javnih finansija. Skidanje tih preduzeća sa „veštačkog disanja“ na budžetu, opet, podrazumeva velike socijalne troškove, veliki broj novozaposlenih, znatan broj ljudi koji će ostati bez dohodaka i porodica za koje će se postaviti pitanje kako preživeti. „To su vrlo teške odluke, koje je dosadašnja politika oportunistički odlagala“, zaključuje Madžar.
Kako do efikasnijih kapitalnih investicija?
Fiskalni savet je, već u više navrata, ukazivao da je povećanje javnih investicija jedina rashodna mera koja pozitivno može da utiče na rast BDP. Vladimir Vučković, član Saveta, ističe da rast investicija može da kompenzuje kratkoročne efekte štednje na kratak rok i da omogući privredni razvoj na srednji i dug rok.
„Javne investicije predstavljaju najkvalitetniji vid javnih rashoda, naročito u uslovima niskog privrednog rasta i u periodu kontrolisane privatne potrošnje. Na kratak rok, neposredno doprinose građevinskoj industriji i angažovanju lokalne operative, da bi na duži rok unapređena infrastruktura posredno doprinela regionalnoj povezanosti i većem privrednom rastu. Analiza fiskalnih multiplikatora pokazuje da kapitalni izdaci imaju oko tri puta veći pozitivan uticaj na privrednu aktivnost u odnosu na tekuće rashode – poput izdvajanja na plate i penzije, dok je, istovremeno, doprinos povećanju javnog duga daleko manji. Ušteda na tekućim rashodima, uz povećanje kapitalnih bi se, zato, višestruko isplatila. Kapitalne investicije bi u srednjem roku trebalo povećati na najmanje četiri odsto BDP-a“, ističe Vladimir Vučković.
Neefikasno izvršavanje javnih investicija jedna je od najvećih strukturnih slabosti domaćih javnih finansija i ekonomske politike u Srbiji. Vučković smatra da je potrebno i moguće povećati javne investicije sa sadašnja tri odsto BDP-a na četiri odsto BDP-a (učešće u uporedivim zemljama regiona je od četiri do pet odsto BDP-a.
„Na neophodnost povećanja javnih investicija ukazuje i prilično slabo stanje infrastrukture u zemlji, što je ocenjeno i u relevantnim međunarodnim istraživanjima: Srbija se nalazi na začelju regiona kada je reč o kvalitetu infrastrukture i konkurentnosti privrede u ovom segmentu. Na kraju, veoma je značajno i to što javne investicije imaju već obezbeđene i povoljnije međunarodne uslove finasiranja – niske kamate, duži grejs period. Procenjujemo da dostupna finansijska sredstva za krupne kapitalne projekte dostižu iznos od oko 2,5 milijardi evra, što omogućava finansiranje javnih investicija do željenog nivoa u narednom periodu“, kaže Vučković.
Bezuslovno povećanje kapitalnih investicija, međutim, ne dovodi po definiciji do povećanja privredne aktivnosti. Naš sagovornik ukazuje da nisu retka međunarodna iskustva u kojima su se pojedini kapitalni rashodi države negativno odrazili na privrednu delatnost.
„Ukoliko se javne investicije preduzimaju ad hoc, bez odgovarajuće analize isplativosti i suprotno ekonomskim prioritetima, njihov doprinos rastu može biti mali, ili čak negativan. Iz ovoga sledi da bi država trebalo da investira samo u nesporne prioritete, koji su odabrani na osnovu odgovarajuće i javnosti dostupne analize koristi i troškova. Dodatno, posebno bi trebalo razmotriti efekte investicija koje izvode strani izvođači, uz angažovanje svoje radne snage i materijala, pošto je u tom slučaju fiskalni multiplikator znatno niži u odnosu na ulaganja koja upošljavaju domaću radnu snagu i prateću industriju građevinskog materijala. Poželjno je, gde god je to moguće, veće angažovanje domaćih izvođača, pri čemu bi procedura izbora na tenderima bila transparentna i razultirala izborom najboljih izvođača radova“, objašnjava Vladimir Vučković.
Neefikasnost procesa investiranja se pokazala kao velika prepreka. Vučković podseća da je nedvosmisleno, između ostalog i u nedavnoj studiji MMF-a, utvrđeno da u Srbiji postoje veliki problemi u svim fazama upravljanja projektima – od planiranja, preko alokacije sredstava i izvršenja radova do kontrole. Potrebno je stoga, kaže, uspostaviti adekvatan insitucionalni okvir, bez preklapanja nadležnosti i sa jasnom utvrđenom linijom odgovornosti, koji bi na sistematski način mogao da podrži projekte javnih investicija.
Daniela Ilić
Članak je objavljen u redovnoj godišnjoj ediciji Finansije TOP 2015/16 časopisa „Biznis & Finansije“