Poruka bankara centralnih banaka iz sveta je jasna – monetarna politika mora biti dopunjena vladinim fiskalnim podsticajem. Na sreću, istorijski niske kamatne stope čine ovu alternativu održivom.
Direktor makro analize Sakso banke, Kristofer Dembik (Christopher Dembik), u najnovijoj kvartalnoj analizi ističe da je, tokom poslednja tri meseca, nekoliko svetskih centralnih banaka su naglasile da monetarna politika može samo da kupi vreme, ali da su neophodne i druge aktivnosti. U prethodnom kvartalnom biltenu, Banka Engleske je jasno pokazala da monetarni multiplikator koji opravdava intervenciju centralnih banaka ipak ne funkcioniše.
U takvim okolnostima, lopta je u vladinom dvorištu. U dramatičnom obrtu, sve međunarodne institucije, naročito Međunarodni monetarni fond i G20 pozvale su na više javnog trošenja kako bi pogurali privredni rast do nivoa pre krize. Nema sumnje da će tokom ovog kvartala fiskalna potrošnja biti na vrhu agende investitora širom sveta.
Prilika koja se javlja jednom u životu
Okolnosti su zapravo veoma povoljne za veću javnu potrošnju. Ekonomski liberalizam, koji se ogledao u ogromnom uticaju na donosioce politike tokom poslednjih trideset godina, je bio diskreditovan pojavom svetske finansijske krize. Više ne postoji dominanta ekonomska ideologija. Štaviše, uloga agencija za procenu boniteta koje deluju kao čuvari fiskalne doktrine je sada manje važna investitorima.
Međutim, pravi podsticaj javne potrošnje povezan je sa istorijski niskim stopama zaduživanja na finansijskim tržištima. Globalni uslovi kreditiranja su blizu da budu najlabaviji nego što su ikada bili sa prosečnim prinosom na globalne državne obveznice (uključena sva dospeća) kolebajući se oko 0,9% što je dosta manje od desetogodišnjeg proseka od 2,30%. U nekim slučajevima, situacija je čak još neobičnija, kao što je slučaj u Nemačkoj gde više od 80% suverenog tržišta obveznica nosi negativne kamatne stope.
Kina i Japan predvode
Kada je reč o fiskalnom podsticaju, Azija je prevodnik. Investicije državnih kompanija su u Kini porasle za 24% od početka godine sa namerom da se nadoknadi usporavanje privatnih investicija.
Cilj je da se izbegne nagli pad privrede, ali se isto tako naglašava industrijski višak i deflatorna spirala (koja je međutim početkom leta usporila zbog visokih globalnih cena robe). Kako bi se ograničili negativni efekti, donete su povoljne mere uključujući odobravanje ravnopravnog pristupa privatnim investitorima u oblasti obrazovanja i medicinske nege, uz slanje inspekcijskih timova koji treba da se postaraju da se projekti sprovode na terenu, kao i investiranje u ruralne sredine, tamo gde je to zaista potrebno. Ako budu usvojene, ove odluke će zasigurno pomoći u oporavku ekonomije, konstatuje ekonomista Sakso banke.
Sličan uticaj teško da može da se očekuje od podsticajnog paketa vrednog oko 28 biliona jena (iako direktna potrošnja iznosi samo 7,5 biliona jena) koji je Japan odobrio u avgustu. U poređenju sa prethodnim paketima ovo i nije tako impresivno. To će najverovatnije dovesti do trenutne eksplozije u industrijskoj proizvodnji ali će efekat brzo nestati zbog deflatornog načina razmišljanja kompanija i domaćinstava.
Ne postoji lak način da se promeni ovakav način razmišljanja. Do sada ništa nije delovalo. Slična situacija se dogodila u Americi 1930-tih godina i u stvari jedino je rat doneo rešenje.
Evropa: Prestanak štednje i pravila 3%
Za razliku od Japana, rizik od deflacije nije jedini problem u Evropi. Uprkos veoma slabih osnovnih inflatornih pritisaka, ne postoji promena u korporativnom i ponašanju domaćinstava kao posledice niske inflacije tokom dužeg vremenskog perioda. U ovim okolnostima, fiskalna politika još uvek može da bude delotvorna.
Evropa nije sačekala zeleno svetlo MMF-a da pogura fiskalni podsticaj. U aprilu 2015. godine, se započelo sa Junkerovim planom. On je na pravom putu s obzirom da je Fond za strateške investicije EFSI odobrio projekte vredne 20,4 milijardi evra (četvrtina iznosa je predviđena za pomoć malim biznisima i start ap-ovima) sa trogodišnjim ciljem od 60 milijardi evra. Međutim, ovaj potez ne ispunjava svoja prvobitna obećanja kada je reč o rastu.
Stoga, kako bi se ubrzao ovaj proces, više od trećine zemalja Evropske unije je nedavno predstavilo ili u narednim nedeljama planira da predstavi neku vrstu fiskalnog stimulansa (npr. Velika Britanija i Mađarska). Ipak, samo tri zemlje imaju dovoljno jake javne finansije da to i urade: Nemačka, Švedska i Austrija.
Izbori i referendumi koji će se u narednim mesecima dogoditi u Italiji, Španiji i Austriji, kao i u Francuskoj u aprilu 2017. godine će zasigurno podstaći populizam i oslabiti apetite po pitanju štednje (ili fiskalne konsolidacije). Za sada kejnzijanski pristup programima podsticaja još uvek nije prihvaćen, sa izuzetkom Velike Britanije koja će se možda opredeliti za strategiju potrošnje na infrastrukturu kako bi prevazišli neizvesnost u periodu posle glasanja o Bregzitu.
U većini slučajeva, mere podrazumevaju smanjenje poreza na dobit kako bi se sprečila delokalizacija u Irsku i kako bi se podstakla ulaganja. Glasanje u Velikoj Britaniji je takođe bio snažan kratkoročni katalizator za fiskalne rezove u mnogim zemljama. Međutim, značajno smanjenje poreza ili poreskih kredita domaćinstvima, kako bi se kompenzovao značajan rast koji se desio prethodnih godina, i zašto da ne, direktna uplata novca siromašnim porodicama kao u Japanu, bi mogla da se desi češće kako se približi datum izbora.
Povratak ekspanzivne fiskalne politike uticaće na konačan kraj pravila deficita od 3%. Kako izreka kaže, obećanja obavezuju samo one koji u njih veruju. Italija, čiji se BDP u stalnim cenama nije povećao ni za jednu jotu tokom poslednjih 15 godina, kao što se očekuje i od Španije i Portugalije da ne ispune svoj cilj u smanjenju deficita u 2016. i 2017. godini.
U slučaju Francuske, uzimajući u obzir ekonomski program glavnih predsedničkih kandidata iz desnice i levice, ishod izbora će u svakom slučaju predstavljati pauzu od obećanja deficita od 3%, kao što se desilo ranije početkom 2000-ih godina. Usled nedostatka kordinisane fiskalne politike u Evropi, preovlađuje vladavina „svako za sebe“.
Ključni izbori zamrzli američku vladu
U ovoj debati o javnoj potrošnji, primetno je odsustvo Sjedinjenih Država. Učinak američke ekonomije i predstojeći predsednički izbori ne utiču na fiskalni podsticaj. Međutim, lako je pretpostaviti da ukoliko Hilari Klinton pobedi ona neće oklevati da koristi fiskalnu polugu kada se pojave znaci ekonomskog usporavanja. Ona bi mogla da bude inspirisana paketom podsticaja koji je koristio Bil Klinton 1993. godine kako bi rast Sjedinjenih Država vratio na pravi put.
Ipak, teško je proceniti koje će odluke doneti Donald Tramp u takvim okolnostima. Njegov ekonomski program sadrži interesantne mere, kao što su smanjenje poreza na dobit do 15%, ali takođe i apsurdne i opasne predloge kao što je raskidanje postojećih trgovinskih sporazuma kao i nametanje teških poreza na uvoz.
Ovaj kvartal će biti prilika da se prodiskutuje (ponovo) uloga države u ekonomiji. Nažalost, to je debata koja je sistematski pogrešna jer je pod uticajem ideologije, a trebalo bi da prevlada pragmatizam.
Javna potrošnja nije ni loša ni dobra, i zasigurno ne predstavlja čudotvorno rešenje, kao što se to vidi na primeru Japana. Njena uspešnost zavisi od ekonomske dijagnoze i od njene primene. Međutim, veoma je dobra vest to da će se vlade konačno uključiti i to da monetarna politika više ne predstavlja zamenu za fiskalnu politiku, što je bio slučaj od 2008. godine.
Tradicionalno, u debati je reč o odnosu vlada velikih i malih zemalja, ali ovo suprotstavljanje nema nikakvog smisla u globalizovanom svetu u kome države moraju dodatno da regulišu finansije i da se suočavaju sa izazovima klimatskih promena. Bolje ja razgovarati o pametnoj državnoj upravi: onoj koja se oslanja na nove tehnologije kako bi smanjila operativne troškove, onoj koja se bavi pitanjem opadanja produktivnosti i koja razvija pravu industrijsku politiku, što nije urađeno proteklih 25 godina u većini bogatih zemalja.
Dembik na kraju svoje analize poručuje da bi bilo bolje da se vlade klone staromodnog protekcionizma i shvate da je podržavanje industrija osuđenih na propast gubljenje novca i vremena. Takve strategije nemaju nikakvu mogućnost za uspeh, zaključuje ekonomista.