Prema najavama iz našeg Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, Evropska komisija bi do kraja 2016. godine mogla da otvori poglavlje 27, koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene. Mediji pišu da će Srbija da bi ispunila zacrtani nivo zaštite životne sredine morati da obezbedi oko 10 milijardi evra.
Ova oblast kojoj predstoji reforma je kompleksna i obuhvata više oblasti zaštite životne sredine, od edukacije stanovništva i usađivanja „zelenih navika“ do unapređenja sistema upravljanja otpadom. Novi Zakon o zaštiti životne sredine predviđa postojanje Zelenog fonda, budžetske kase u koju bi se slivao novac od naplate ekološke takse, a nakon toga upućivao kompanijama koje se bave ili učestvuju u nekom vidu zelene ekonomije. U to bi trebalo da budu uključeni i neformalni sektor i nevladin sektor.
Pojedini predstavnici privrede međutim imaju drugačiji predlog – da se oni sami uključe u prikupljanje i odlaganje ili uništavanje svojih proizvoda koji se više ne koriste. Ovaj predlog pojasnili su danas novinarima predstavnici Odbora za životnu sredinu Američke privredne komore, obrazloživši ideju o poboljšanju zakonske regulative i administrativnih procedura u ovoj oblasti i uvođenju principa produžene odgovornosti proizvođača u upravljanju posebnim tokovima otpada i ambalažnim otpadom.
Tim povodom Dragan Lupšić, predsednik Odbora za životnu sredinu i direktor za odnose sa javnošću, komunikacije i pravne poslove Coca-Cola HBC Srbija, rekao je da bi intenziviranje saradnje između privrede i države u oblasti upravljanja ambalažnim otpadom moglo biti korisno za sve članove društva, pozivajući se na rezultate ove kompanije u prikupljanju i recikliranju ambalaže – Coca Cola je u Srbiji, u saradnji sa privrednicima iz iste delatnosti, prevazišla zacrtani cilj od 38% recikliranih pakovanja i postigla 41,2%. S obzirom na plan EU da se u 2020. godini samo 10% otpada odlaže na deponije a ostatak reciklira, Srbija, koja sada reciklira nešto više od 40% ambalažnog otpada, moraće ubrzano da radi na reformi sistema upravljanja otpadom. Samo 15% ukupnog otpada u našoj zemlji je komunalni otpad, dok je ostatak produkt poslovanja privrede. Iz tog razloga privrednici žele da se umreže i da pokušaju udruženim snagama da reše ovaj problem.
Neki od njih su se na ovaj korak odlučili i zato što dosadašnja rešenja nisu bila dovoljno efikasna. Prema rečima Dragana Dilparića, potpredsednika Odbora za životnu sredinu, zaduženog za poslove životne sredine Gorenja, kompanije su do sada plaćale visoke ekološke takse (veće čak nego i u nekim zemljama EU) ali veoma selektivno: „Naše istraživanje je pokazalo da 75% kompanija ne plaća ovu taksu što, pored toga što oštećuje državni budžet, utiče i na jačanje nelojalne konkurencije koja zbog manjih troškova može da ponudi niže cene svojih proizvoda“. Iz ovog razloga privrednici predlažu uvođenje principa produžene odgovornosti proizvođača, što znači da bi kompanije posle završetka njihovog korišćenja sakupljale svoje proizvode koje su namenjeni bacanju i dalje raspolagale njima po zakonu. Za ovaj posao morale bi da daju finansijsku garanciju ali bi bile oslobođene takse ili dela takse. Tako bi sistem prikupljanja i daljeg uništavanja otpada mogao postati efikasniji.
AmCham je do sada okupio i povezao privrednike koji su zainteresovani za ovo održivo rešenje preko Odbora za životnu sredinu koji je formiran sa ciljem podizanja svesti o ključnim pitanjima iz ove oblasti i uklanjanja regulatornih prepreka u vezi sa upravljanjem otpadom, rekla je Milica Samardžić, menadžerka za regulatorna pitanja i obrazovanje u Američkoj privrednoj komori.
Pred Srbijom je međutim još mnogo nagomilanih problema koji nisu ni blizu rešenja, počev od velike količine zaostalog otpada, pa sve do socijalnih problema vezanih za sakupljače sekundardnih sirovina koji su u neformalnom radnom odnosu.
To znači da se upravljanje otpadom mora rešavati na više frontova odjednom: kroz informisanje i edukaciju građana o sortiranju otpada, preko efikasnijeg rada komunalnih službi pa sve do zakonskog galimatijasa i dugovanja države prema kompanijama koje su prepoznale reciklažu otpada kao potencijalno dobar biznis.
Da bi se sve ovo sredilo potreban je sistematski i promišljen pristup problemu. To podrazumeva i jasno precizirane materijalne mogućnosti, što do sada nije bila praksa. Naime, finansiranje u oblasti zaštite životne sredine je u velikoj meri prebačeno na lokalne samouprave, koje nemaju ni kapacitete ni finansijske mogućnosti za bilo kakve značajnije projekte. Ono što posebno zabrinjava je netransparentno i neprincipijelno finansiranje, najčešće u oblasti posebnih tokova otpada, kao i nemogućnost praćenja tokova finansijskih sredstava koja se izdvajaju za ovu oblast, kažu iz AmCHama.
Ovo brine i predstavnike privrede pa tako Dragan Dilparić ukazuje na činjenicu da Gorenje na ime ekoloških taksi godišnje uplaćuje državi tri miliona evra a da niko ne zna kako se taj novac troši.
Ono što se zna je međutim da odlaganje otpada postaje sve veći problem opština i gradova u Srbiji, koji su zatrpane đubretom, ali i finansijski gubitak.