Tokom 2016. nastavili su se pojedini negativni trendovi u domaćoj poljoprivredi, a po svoj prilici sa njima ćemo se suočavati i tokom narednih godina. Jedan od glavnih izazova je nedostatak investicija u poljoprivredi i nemogućnost malih poljoprivredika da ulažu u svoju proizvodnju. „Za prosperitet agrarnog sektora, neophodno je da se na nacionalnom nivou uspostavi konsenzus o dugotrajnoj reformi, nalik ’Zelenom planu’ iz sredine sedamdesetih“, smatra Nikola Vujačić.
Ovogodišnji visoki prinosi pšenice, kukuruza i uljarica u okviru određenih dugogodišnjih negativnih trendova u domaćoj poljoprivredi, ostvareni su pre svega zahvaljujući meteorološkim uslovima. Povoljna klima i geografski položaj i dalje su „temelji“ domaće poljoprivredne proizvodnje čak i u konkurentnim sektorima, poput proizvodnje ulja, ocenjuje Nikola Vujaćić iz kompanije Victoria Group.
„Srbija danas ima apsolutno najkvalitetnije ulje u Evropi, što je rezultat vrhunskih prinosa u proizvodnji suncokreta, soje i uljane repice. Pri tom, naš proizvođač bez subvencija za ove kulture, ostvari istu maržu kao proizvođači u Mađarskoj sa subvencijama. Ali to nam je darovala priroda. Ne treba se zavaravati pojedinim dobrim rezultatima, i prerađivački sektor je u krizi, pa osim nekoliko šećerana i uljara, ostali učesnici ne mogu tehnološki da se nose sa konkurencijom iz Evrope“.
Prema Vujačićevim rečima, zanemaren razvoj sela u prethodnom periodu i manjak subvencija za primarnu proizvodnju i ruralni razvoj, usitnjavanje poseda, neuspele privatizacije, nedostatak znanja, zadruge koje funkcionišu kao trgovačka društva, doveli su do toga da su mnogi primarni proizvođači na ivici likvidnosti, bez sredstava za ulaganja u modernizaciju. Treba reći i da se u domaćoj poljoprivredi porezi obračunavaju na osnovu katastarskih knjiga, a ne na osnovu ostvarene dobiti.
Iako po svojoj prirodi tradicionalna, ovoj delatnosti je neophodna moderna „arhitektura“ i strateški poslovni model, a potom i pravila na mikronivou. „Recimo, neophodno je utvrditi koliko jedno gazdinstvo mora da ima najmanje grla stoke, kakvu stanicu za mužu i kojom hranom će da hrani svoje životinje, pa da to država podstiče poreskim olakšicama, državnim zemljištem, učešćem u investiciji… Postoji mnogo raspoloživih mehanizama državne pomoći“, ističe Vujačić, i kao primer navodi nemačke mlekare, koji su „preživeli“ nisku cenu mleka zahvaljujući odluci države da svim vlasnicima stoke subvencioniše proizvodnju biogasa. Nakon toga, nemačka mlekarska industrija je porasla, uprkos evropskoj hiperprodukciji, dok je, istovremeno, proizvodnja mleka u Srbiji i Hrvatskoj na 20-30% obima s kraja osamdesetih godina.
Potražnje ima, ali nema robe
Dodatno, treba imati u vidu da pridruživanje EU ne znači automatski boljitak za poljoprivredu, imajući u vidu da uprkos velikim budžetskim izdvajanjima za zajedničku poljoprivrednu politiku, subvencije se, neretko, u Evropi dodeljuju na štetu malih proizvođača. Zato su najnovije članice EU, nekoliko godina nakon priključivanja nastavile da primenjuju sopstvenu politiku subvencija, a potom ih postepeno prilagođavale zajedničkim pravilima. Među pozitivnim primerima izdvaja se Poljska, čija je poljoprivredna proizvodnja „eksplodirala“ u prethodnoj deceniji, ali postoje i negativni primeri Rumunije i Bugarske, u kojima su velike obradive površine pretvorene u „rudnik“ za izvoz sirovina.
Ono što bi bila šansa za Srbiju već u ovom trenutku je ogromna potražnja za junećim mesom EU od oko 700.000 tona na godišnjem nivou, da u prethodnim decenijama nije uništila stočni fond. „Bez ozbiljnog stočarstva nema ni ozbiljne prerađivačke industrije, a najveće posledice ćemo osetiti 2018. godine, kada budemo otvorili tržište prema EU“, prognozira Vujačić, uveren da kvalitet zemljišta, klimatski uslovi i tradicija u stočarstvu nude potencijal da budemo među najkonkurentnijim snabdevačima evropskog tržišta.
„U proizvodnji svinjskog mesa možemo da budemo konkurentniji od bilo koga, ali zbog problema sa vakcinom za svinjsku kugu, koji nije rešen već deset godina, ne možemo da izvozimo svinjetinu u EU. Svedoci smo kako se završio pokušaj sa izvozom mesa u Rusiju – on je propao jer je bilo potrebno preći više hiljada kilometara i nekoliko granica sa robom koja košta 80 centi po kilogramu i na kraju da se ostvari profit, uprkos mnogo bližim i cenovno konkurentnijim tržištima“.
Zato šansu, pogotovu kada su u pitanju žitarice, možemo da potražimo na tradicionalnim tržištima nekadašnje SFRJ – u zemljama Severne Afrike. „Ukoliko bi postojala dobra veza sa Jadranskim morem, naši poljoprivredni proizvodi bili bi najkonkurentniji u tim državama, ali u ovom trenutku velike multinacionalne korporacije kupuju robu kod nas, pa je sami izvoze u Severnu Afriku“, komentariše Vujačić. S druge strane, strani investitori ne ulažu u domaću poljoprivredu jer na prvom mestu procenjuju moguće rizike.
Za oporavak najmanje deset godina
U odnosu na prošlu godinu ništa se nije promenilo ni u pogledu dostupnosti kapitala za poljoprivrednike. „Ne zalažem se za davanje kredita ’šakom i kapom’ ili za dirigovanje rada banaka, ali mi je teško da razumem toliku neaktivnost u poljoprivredi“. Vujačić dodaje da Srbiji nedostaje državna razvojna banka, poput Hrvatske banke za obnovu i razvoj, koja je u susednoj zemlji godinama bila veoma aktivna u industriji i poljoprivredi u saradnji sa poslovnim bankama, što je u mnogome doprinelo opstanku, ako ne i razvoju celog sektora.
Komentarišući polemike u javnosti oko načina na koji se izdaje državno obradivo zemljište u zakup, Vujačić smatra da kada se država već odlučila za takav model, onda zemljište treba izdavati ne na tri ili pet, već barem na 25 godina, kako bi mogla da se uspostavi ozbiljna proizvodnja i ostvari profit. „Ovako, zemljište se samo raubuje, jer zakupac treba za par godina da ostvari ogromnu proizvodnju, što kao posledicu ima sve niže prinose. Mislim da bi najbolji model bila razumna privatizacija, koja bi formirala optimalne posede od 100-150 hektara. Cilj treba da bude da se spreči da čitava sela po Vojvodini nestaju i da pomognemo da čitavo društvo bude bogato“.
Za opravak poljoprivrede, međutim, potrebno je najmanje deset godina, upozorava Vujačić i zaključuje: „Srbiji je sada potrebno nešto poput ’Zelenog plana’, koji je u SFRJ započet tokom sedamdesetih godina i koji je doneo sjajne rezultate, ali tek polovinom osamdesetih“.