„U poslednjih nekoliko godina, način na koji su se finansijska tržišta kretala i pojava negativnih stopa se ne podudaraju ni sa čim o čemu se učilo u knjigama o ekonomiji. Na svu sreću, 2017. godina bi trebalo da potvrdi povratak u normalu započet krajem ove godine“, ističe u svojoj analizi Kristofer Dembik, direktor makro analize Sakso banke:
Dobra vest…
Veoma niske kamatne stope, jeftina nafta i niska inflacija se bliže kraju. Od letos, očekivanja nivoa inflacije u razvijenim zemljama ponovo rastu, zbog viših cena berzanske robe, kao i zbog potvrđenog izlaska iz deflacije Kine. Nakon godina pada, inflacija u zemljama G7 grupe je dostigla prosek od 0,8% do kraja 2016. godine u poređenju sa niskom tačkom od 0,35% u maju iste godine.
Prinosi od globalnih suverenih obveznica (uključena sva dospeća) su pali nisko na 0,6% početkom leta ali sada ponovo rastu. Do početka 2017. godine bi trebalo da dostignu prosek od 1,5% iako je ovaj nivo i dalje poprilično nizak po istorijskim standardima. Konačno, cena nafte je počela da raste posle nedavnog dogovora OPEK, iako su male šanse da on bude u potpunosti sproveden u svim državama članicama kartela. U stvari, istorija nas uči da su oni sistematski crpeli više nafte od svojih ciljeva, posebno tokom perioda od 2000. do 2007. godine.
Ova nova ekonomska paradigma potvrđuje da se ekonomski uslovi ponovo vraćaju u normalu. Negativne kamatne stope koje su direktno rezultirale veoma prilagodljivom monetarnom politikom centralnih banaka bile su anomalija. Nasuprot tome, cena nafte od oko 40 američkih dolara po barelu je bila „normalnija“ ako se uzme u obzir prosečna cena od 1862. do 2016. koja je 34,20 dolara. Iz ove tačke gledišta, anomalija se ne odnosi toliko na nedavni period koliko na period pre sredine 2014. godine kada je cena nafte bila iznad 100 američkih dolara po barelu.
Prva loša vest…
Prva loša vest je da bi 2017. godina trebalo da potvrdi da će se spori globalni rast održati duže. Ponovo će rast biti ispod prosečnog nivoa u periodu pre finansijske krize 2007. i 2008. godine. Od 2011. godine, konstantno smanjenje udela međunarodne trgovine u svetkom BDP-u (manje od 22% očekivanih tokom 2016. godine nasuprot vrhunca od 25% u 2008. godini) je simptom dugotrajnog usporavanja rasta koji se primećuje još od svetske finansijske krize.
Glavni pokretači ekonomije na globalnom nivou – Sjedinjene Države, Kina i Evropa – su trenutno u fazi usporavanja. Bez obzira na to, male su šanse da se nova kriza desi naredne godine, naročito ako se uzmu u obzir poslovni i ekonomski ciklusi. U Sjedinjenim Državama, kontinuirani proces normalizacije kamatne stope (započet u decembru 2015. godine) trebalo bi da ima marginalni direktni ekonomski uticaj. Teško je zamisliti da će domaćinstva i kompanije promeniti svoje ponašanje zbog povećanja od jedne polovine ili tri četvrtine poena kratkoročnih kamatnih stopa. Čak iako kamatne stope dostignu 1,5%-2% krajem 2017. godine, one će i dalje biti na veoma niskom nivou prema istorijskim standardima, kako po apsolutnim uslovima tako i u odnosu na inflaciju.
Međutim, ne može se isključiti mogućnost da će Fed možda da usvoji agresivniji stav nego što je očekivano kako bi izjednačio ekonomski uticaj popravljanja fiskalnog pritiska o kome je odlučio novoizabrani predsednik Tramp. U tom slučaju, tržište će morati brzo da se navikne na ovu promenu tona.
Naša vizija u pogledu Kine ostaje i dalje pozitivna. Stopa rasta bi naredne godine trebalo da bude oko 6-6,2%. Naš optimizam je zasnovan na tri glavna argumenta: 1) brzo uključivanje novih tehnologija u proces proizvodnje, i samim tim povećanje proizvodnje, 2) stalan rast učešća sektora usluga u BDP-u (40% u 2005. godini nasuprot više od 50% u 2016.) i 3) razumna i efikasnija monetarna politika. U vezi sa tim, možemo da pomenemo i bolje upravljanje deviznim rezervama jer su one pale samo za -5,5% u 2016. godini nasuprot -16% u 2015. i stabilizaciju, koja tek treba da bude potvrđena, odnosa kineskog juana i američkog dolara na nivou od 7,00 u sledećoj godini.
Evropa će biti pravi gubitnik jer kontinent nije zaista iskusio snažan ekonomski oporavak (sa izuzetkom Velike Britanije). U zoni evra, očekuje se da rast u 2017. godini dostigne 1,3% naspram 1,6% ove godine (uzimajući i obzir da će rast u četvrtom kvartalu biti identičan onom u trećem kvartalu) i 2% u 2015. godini. Ukoliko se prognoza za 2017. godinu potvrdi, ona će sigurno povećati pritisak na Evropsku centralnu banku da preduzme dodatne mere tokom godine. Politički rizik u Evropi, u vezi sa predstojećim izborima u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj, i pokretanje člana 50. od strane Velike Britanije, ostaje u prvom planu.
Investitori, koji su bili zatečeni rezultatom referenduma u Velikoj Britaniji i američkih predsedničkih izbora sada se navikavaju na ovo novo redovno stanje. Reakcija finansijskih tržišta u periodu nakon italijanskog ustavnog referenduma je najbolji dokaz da su investitori u razvijenim zemljama otporniji na politički rizik nego pre nekoliko meseci. Moguće je mudro pretpostaviti da će ekonomske i političke posledice predstojećih političkih događaja biti veoma slabe (ili će moći da se kontrolišu). Čak i Poljska, čija je marža premije za rizik porasla poprilično u 2016. godini zbog neuobičajenih ekonomskih mera preduzetih od strane vladajućeg PiS-a (prvi put od 2002. godine ova marža u Poljskoj je veća nego u Mađarskoj!), bi trebalo da doživi poboljšanje finansijskih uslova.
Druga loša vest…
Druga loša vest je jačanje američkog dolara što je rezultat normalizacije referentne kamatne stope u Sjedinjenim Državama, i procesa reciklaže viška zemalja u razvoju u američkim dolarima na američkom tržištu. Jak američki dolar je najveći strah za investitore i kreatore politike jer znači da će globalni rast najverovatnije dalje da opada.
Prema studiji koju je objavila Banka za međunarodna poravnanja (BIS) u novembru 2016. godine: „jedan procentni poen (ukupno) rasta dolara povezan je sa padom od 49 baznih poena u rastu kamatne stope međunarodnih bankarskih pozajmica denomiranih u dolarima“.
Očigledno je da su zemlje u razvoju najugroženije; naročito one koje su posebne po tome što u velikoj meri zavise od inostranog finansiranja i podležu visokom nivou političkog rizika. Ovo naročito važi za Tursku. Finansijski sistem ove zemlje zavisi od finansiranja u američkim dolarima zbog niskih rezervi strane valute, niskog nivoa domaće štednje i visokog spoljnog duga. Osim toga, njena valuta bi mogla da doživi veću nestabilnost naredne godine zbog rizika preuzimanja monetarne politike od strane vlade.
Problemi Turske se pogoršali kao posledica neuspelog puča, koji nastavlja da destabilizuje demokratske institucije i negativno opterećuje ekonomsko raspoloženje. Međutim, slučaj Turske pokreće pitanje neumerenih ekonomskih troškova u mnogim zemljama koje zavise od transakcija indeksiranih u američkim dolarima (i u izvesnoj meri evrima).
Ovaj sistem je neodrživ u svetu u kome vlada snažan dolar. Rizik je pokretanje kraha nekoliko valuta zemalja u razvoju kao što se dogodilo kada je Nigerija prošlog juna morala da napusti vezivanje kursa valute za američki dolar ili kada je u novembru Egipat uradio upravo istu stvar po savetu Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), što je kao rezultat imalo pad vrednosti od skoro 100% egipatske funte.
Osnovno pravilo ekonomije je da zemlja sa slabim političkim institucijama i slabom ekonomijom mora da ima slabu valutu. Zemljama koje se uklapaju u ovo pravilo bi bilo bolje da napuste vezivanje kursa valute za američki dolar, kada ono postoji, kako bi sprovele prave monetarne reforme. One mogu ili da usvoje plivajući devizni kurs ili da ustanove valutni odbor (čija neposredno najveća prednost je ojačavanje kredibiliteta monetarne politike), ili da usvoje hibridni sistem fiksiranja kursa valute zasnovanog na korpi koja se sastoji od američkog dolara ili cene nafte, kada su u pitanju zemlje izvoznice nafte. Poslednje rešenje bi moglo da bude naročito podesno za Venecuelu koja bi mogla da ne izvrši novčane obaveze do kraja sledeće godine, osim ukoliko ne primi novi finansijski paket od Kine.