Mada su domaće banke, zbog slabe internacionalizacije poslovanja, izbegle direktne posledice globalne hipotekarne krize, ni danas ne mogu da se oporave od gomile nenaplativih kredita, što je direktna posledica njihovog monopola na domaćem finansijskom tržištu. Nominalno posmatrano, bankarski prihodi od naknada i provizija od izbijanja krize stagniraju, a realno se smanjuju, što ukazuje na postepen pad broja klijenata i ograničenu bazu korisnika eventualnih novih kredita, a nastojanja da se to nadoknadi sigurnijim poslovanjem s državom, neće im vratiti nekadašnju profitabilnost.
Posledice svetske finansijske krize i novi regulatorni zahtevi ostavili su dubok uticaj na bankarsko poslovanje u Evropi, primoravši većinu bankarskih ustanova da redefinišu model svog poslovanja. Osim oštrih regulatornih kriterijuma Evropske centralne banke (ECB), okruženje niskih, u pojedinom periodu i negativnih kamata, te konkurencija od nebankarskih finansijskih institucija, doveli su banke u situaciju da ne mogu više efikasno poslovati sa pretkriznim biznis modelom. Neki segmenti poslovanja koji su pre izbijanja krize bili najprofitabilniji, u novonastalim okolnostima vodili su negativnim rezultatima. Stoga su banke bile primorane na iznalaženje novih načina poslovanja, a promene su se pre svega ticale smanjivanja njihove izloženosti, ukidanja netradicionalnih izvora finansiranja i generalno preuzimanja nižeg nivoa rizika u cilju poboljšanja poslovnog rezultata (ukidanja poslova sa nekretninama, sekjuritizacije i dr).
Glavni pritisci na uspostavljanje novog poslovnog modela evropskih banaka dolazili su od regulatora, koji je zahtevao prikupljanje dodatnog kapitala i mnogo stabilnije izvore finansiranja u odnosu na pretkrizni period. Takođe, regulacija je neke od bankarskih aktivnosti, poput trgovine finansijskim instrumentima, učinila značajno skupljim, što je podsticalo banke da smanje obim takvih poslova. Pojedine su spas pronašle u finansijskoj injekciji od strane države, koja je, pak, pomoć uslovila većom orijentacijom banaka ka tradicionalnom poslovanju. Osim pritisaka države i regulatora, na promenu poslovnog modela uticali su i investitori, dok su pojedine promene dolazile i iz samih banaka, koje su svojevoljno menjale opseg željenih aktivnosti na dugačkoj skali odnosa rizik-prinos.
Svi ovi činioci vodili su smanjivanju izloženosti banaka u poslovima koji nose veći rizik, sa akcentnom na jačanju bazičnih poslovnih aktivnosti. Glavni trend među evropskim bankama je veća orijentacija ka poslovanju sa stanovništvom, umesto investicionog bankarstva i poslovanja sa velikim klijentima. I po pitanju prikupljanja sredstava, trend je ka manjoj izloženosti prema prikupljanju sredstava od velikih korporacija, dok se rašireno međunarodno poslovanje u pretkriznom periodu sve više smanjuje ukidanjem poslovanja na sekundarnim i manje bitnim tržištima i delatnostima. Ovo je značilo povlačenje mnogih banaka ne samo sa tržišta zemalja evorzone u kojima je eskalirala kriza javnog duga, već i sa drugih međunarodnih tržišta na kojima su pretili valutni rizici kao što je azijsko ili američko.
Pritisak akcionara ka održanju profitnih margina uslovio je i veći akcenat na bolje upravljanje troškovima, ne samo kroz smanjenje mreže i broja zaposlenih, već i kroz povećanu digitalizaciju i unapređenje IT sistema. Svi ovi napori usmereni su ka promeni strukture poslovnog rezultata u korist sve većeg učešća neto prihoda od kamata. Prihodi koji dolaze iz nekamatonosnih aktivnosti značajno su smanjeni, a u okviru ovog segmenta poslovanja sve veći doprinos donose provizije i naknade umesto u pretkriznom periodu snažno zastupljenih, ali prilično volatilnilh, prihoda od trgovačkih aktivnosti.
Domaći bankarski model
I dok su evropske banke u pretkriznom periodu svoje poslovne rezultate nastojale da poboljšaju internacionalizacijom poslovanja, inovativnim finansijskim rešenjima, preuzimanjem većeg rizika kako na strani plasmana tako i izvora finansiranja, domaći bankarski sektor je ostao veran tradicionalnom bankarskom poslu – kreditiranju. Ovo je bio sasvim logičan sled, s obzirom da su na domaćem finansijskom tržištu upravo banke zagospodarile gotovo celokupnim finansijskim prostorom u kojem je kredit bio suvereni finansijski instrument. I dok se pozajmljivanje sredstava zadržalo u tradicionalnim okvirima, kriterijumi za odobravanje kredita su prilično inovirani. Na vrhuncu kreditne ekspanzije, kreditni odbori su vršili funkciju protočnog bojlera, dok je odobrenje kredita podrazumevalo, često, veoma slabo ili nikakvo obezbeđenje.
U najjačim bankarskim godinama u osvit krize, od 2006. do 2008, banke su ovim modelom poslovanja ostvarivale prinos na kapital od skoro deset procenata u proseku, dok su efikasniji tržišni učesnici beležili značajno veću profitabilnost. U apsolutnom iznosu bankarski sektor je 2008. godine zabeležio dobit od skoro 35 milijardi dinara, što je rekordan krajnji rezultat ovog sektora, uprkos tome što su se u poslednjem kvartalu ove godine osetili efekti svetske finansijske krize, kroz slabljenje kursa dinara i povećanje procenta nenaplativih kredita. Tako je nivo loših kredita na kraju 2008. godine porastao na preko pet procenata, dok su tokom kriznih godina problematični plasmani dostizali skoro trećinu svih bankarskih kredita.
Naredne godine pokazaće da nijedna poslovna banka nije ostala imuna na pogoršanje kvaliteta aktive, ali i da su u ovom postupku neselektivnog odobravanja kredita prednjačile državne banke i one sa manjinskim državnim interesom. Sprega političkog uticaja, neefikasnog korporativnog upravljanja i niskog nivoa razvoja akcionarstva, u nekolicini banaka aktivu je napunila „toksičnim“ plasmanima koji su na momenat učinili ranjivim čitav bankarski sistem. Upravo su gomile loših kredita u godinama od izbijanja krize činile najveći teg smanjene profitabilnosti banaka, s obzirom da su troškovi otpisa i rezervisanja potirali operativni rezultat koji su banke ostvarivale u glavnom poslovnom području.
Gubitak klijenata
Kada je u pitanju kreditna aktivnost banaka nakon izbijanja krize, prve godine su donele stagnaciju, da bi potom usledio i pad kreditnih plasmana kao posledica kombinacije nespremnosti banaka da preuzimaju dodatni rizik i činjenice da je bilo sve manje raspoloživih bonitetnih zajmoprimaca. Doprinos manjoj kreditnoj aktivnosti direktno je dala i država, koja je produbljivanje budžetskog deficita pokrivala emisijom državnih hartija od vrednosti koje su u godinama krize „usisale“ značajan deo bankarskih plasmana.
Dobit banaka po osnovu kreditnih aktivnosti tokom krize realno nije beležila pad (nominalno je čak rasla), čemu je u velikoj meri doprineo generalni pad kamata, prouzrokovan monetarnom politikom jeftinog novca koju su u godinama krize zagovarali Fed i ECB. Naravno, dominantan položaj na domaćem finansijskom tržištu omogućio je bankama privilegiju bržeg pada pasivnih od aktivnih stopa, što je poslednjih godina glavni izvor profitabilnosti ovih finansijskih institucija. I dok dobitak po osnovu kamata može dati varljivu sliku o solidnom poslovanju domaćih banaka, trend dobiti po osnovu naknada i provizija u potpunosti ogoljuje učaureno stanje domaćeg bankarskog sektora. Nominalno posmatrano, prihodi od naknada i provizija od izbijanja krize stagniraju, a realno se smanjuju, što ukazuje na postepen pad broja klijenata banaka i ograničenu bazu korisnika eventualnih novih kredita.
Smanjeni obim kreditne aktivnosti banke su zamenile sigurnijim poslovanjem sa državom, ali su globalno niske kamatne stope značajno smanjile zarade na plasmane u državne hartije od vrednosti. Ovaj segment poslovanja svakako neće banke vratiti na stare nivoe profitabilnosti, već samo postepeno rešavanje pitanja loših kredita i rast ovdašnje privredne aktivnosti. Za ovo potonje neophodan uslov je i kreditni zamajac, te ostaje da čekamo tržišni ambijent koji će iznedriti uzajamno podizanje i finansijskog i realnog sektora.
Nenad Gujaničić
april 2017, broj 136.