Značajno manji ekonomski rast od planiranog i istovremeno porast nezaposlenosti, ogromni gubici u ugostiteljskom sektoru i pojačano interesovanje domaćih proizvođača za izmeštanje fabrika u druge zemlje, samo su neke od naznaka da Turskoj preti ulazak u ozbiljnu recesiju. Ova opasnost je realna i bez novih izazova koje će doneti predstojeći referendum o ustavnim promenama u aprilu, obzirom da upadljivi napori vlasti da stave sve političke i ekonomske tokove u zemlji pod direktnu kontrolu daju kratkoročne rezultate, ali je održivost takvog pristupa veoma upitna.
Kada u mehani sa turskim prijateljima analizirate trenutnu ekonomsku situaciju, prvi zaključak oko kojeg će se svi prisutni za stolom složiti je da je ekonomska kriza na vratima. Ovaj zaključak gotovo po pravilu prati opaska koja se najbolje može opisati kao: „Ako j’ kriza, nije lav!“ Naime, veliki broj ljudi u Turskoj smatra da ova zemlja već decenijama egzistira u neprekidnoj krizi većeg ili manjeg obima, tako da jedan talas manje ili više ne treba da bude razlog za paniku.
Ova doza optimizma, iako dobro došla, ipak ne može da umanji svakodnevnu nelagodnost koju izazivaju podaci o ogromnom povlačenju deviznih uloga iz banaka, prizori zatvorenih radnji u starom centru Istanbula, ili saznanje da je još jedan poznanik sa diplomom i znanjem jezika odlučio da potraži sreću u inostranstvu.
Naime, prošlogodišnji pokušaj puča najpre je izazvao tektonske poremećaje na političkom planu, ali se nešto kasnije ispostavilo da je i ekonomija pretrpela ozbiljan udarac. Tokom teških i napetih letnjih meseci turska ekonomija je prvi put nakon 2009. godine zabeležila pad na kvartalnom nivou. Potrošnja građana je drastično usporila, a nacionalna valuta je usled straha investitora ušla u treći period sunovrata u tri godine. U poslednjem kvartalu 2016. godine postalo je jasno da je vlast zadržala čvrstu kontrolu nad zemljom pa su građani ponovo počeli da troše, a slaba valuta je olakšala poziciju izvoznicima.
Neizdrživo loša godina
Konačni godišnji podaci u trenutku slanja ovog teksta u štampu još uvek nisu poznati, ali se procenjuje da je ekonomski rast u 2016. godini iznosio približno 2.5%, što je manje čak i od oktobarske revizije (3.2%) koju je izneo premijer Binali Jildirim, a drastično manje od 4.5% koliko je bilo planirano na početku godine. Nezaposlenost je krajem godine iznosila 12%, što je takođe najveći nivo od 2009. godine. Niz mera koje je vlada preuzela da obuzda inflaciju i stabilizuje cene hrane, uspele su samo da održe inflaciju na nivou iz 2015. godine (8.5%). Ugostiteljski sektor, koji je već beležio očajne rezultate u odnosu na 2015. godinu, tokom leta je doživeo gotovo kataklizmičan udarac. Tačni gubici još uvek nisu poznati, ali se procenjuju na više od 10 milijardi dolara.
Da je đavo odneo šalu postalo je jasno početkom februara kada je vlada odlučila da najprofitabilnije državne monopole, kao i državni udeo u atraktivnim velikim sistemima, prebaci u novoformirani suvereni fond. Deonice poljoprivredne banke, narodne banke (Halkbank, koja posluje i u Srbiji), turskog telekoma, pošte, istanbulske berze, nacionalnog avio prevoznika, državnog satelitskog i kablovskog operatera, javnog preduzeća za distribuciju i trgovinu naftnim derivatima i prirodnim gasom, državnog konglomerata za proizvodnju čaja i drugih pravnih lica, ukupne vrednosti preko 6 milijardi dolara, našle su se u fondu kojim se upravlja direktno i isključivo iz predsedničke palate u Ankari. Svrha ovog fonda je da obezbedi povoljne kredite za velike infrastrukturne projekte, koje vlast vidi kao zamajac daljeg ekonomskog razvoja i svojevrsno nasleđe Partije pravde i razvoja (AKP) i njenog lidera Tajipa Erdogana.
Princip je jednostavan: u situaciji u kojoj su agencije za kreditni rejting srozale ocenu kreditne sposobnosti Turske a država odavno nema novca da sama finansira velike projekte, potrebno je obezbediti garancije investitorima da će novac koji se spremaju da ulože biti vraćen. Imajući u vidu da pomenuti infrastrukturni projekti uključuju, na primer, prokopavanje novog kanala između Mramornog i Crnog mora, koji će evropsku stranu Istanbula praktično pretvoriti u ostrvo, nije teško pretpostaviti kog reda veličine moraju da budu garancije. Vlada planira da u dogledno vreme u suvereni fond (koji ima jako malo veze sa suverenitetom i pre se može nazvati garantnim fondom) prebaci imovinu vrednu do 200 milijardi dolara, koju su stvarale prethodne generacije.
Čvrsta i nekontrolisana ruka
Prazni hoteli, poluprazni restorani i smrknuta lica prodavaca u najpoznatijim turističkim zonama Istanbula pružaju dublji uvid u ozbiljnost situacije. Mnogi trgovci, hotelijeri i ugostitelji čiji posao je godinama cvetao zahvaljujući vladavini AKP, sada smatraju da im posao propada zahvaljujući istoj toj partiji i njenom lideru. Vanredno stanje kojem se ne nazire kraj, atmosfera straha i čistki, drastično pogoršanje odnosa za zapadnim zemljama i vojne operacije u Siriji i na jugoistoku Turske, u očima nekih ljudi su, vremenom, dobile veću težinu i postale veći problem od Fetulaha Gulena i njegovih pučista, pa čak i od terorističkih napada Islamske države.
Naime, vlasti su u nastojanjima da uspostave čvrstu kontrolu nad zemljom povukle neke dobre ili makar razumljive poteze, ali su u isto vreme zarad kratkoročne dobiti posejale seme ogromnih problema u bliskoj budućnosti. Gledano iz ugla vladajuće elite, računica glasi da će do trenutka kada ti problemi budu izbili na površinu, biti kompletiran transfer čitave izvršne vlasti u ruke jednog čoveka (aktuelnog predsednika države), pa će se shodno tome i problemi rešavati centralistički, odnosno principom „čvrste ruke“. Prvi korak u tom pravcu je referendum o ustavnim promenama, zakazan za 16. april.
Kao primer čvrste ruke koja ne zna gde udara, može se navesti trenutni odnos turksih vlasti prema bankarskom sektoru. Turske banke su bile glavni motor razvoja zemlje u proteklih 15 godina. Turski bankarski sistem je 2001. godine doživeo krah usled ogromne količine toksičnih sredstava i kredita; 24 banke su likvidirane a one koje su opstale spasene su zahvaljujući drastičnim merama štednje i milijardama dolara pomoći koju je obezbedio Međunarodni monetarni fond. Ovaj krah je bio glavni podsticaj biračima da na izborima 2002. godine doslovce pometu tadašnju političku garnituru i natpolovičnom većinom glasova dovedu na vlast Partiju pravde i razvoja, koja od tada pa do danas nije izgubila nijedne izbore.
Prijave bankara koji „ne otvore slavinu“
Među bitnim ishodima ovih dešavanja bila je i velika reforma bankarskog sistema, koji je nakon „restarta“ na zdravim osnovama i uvođenja najstrožih kontrola, postao do te mere stabilan, da je šest godina kasnije praktično neokrnjen prošao kroz svetsku ekonomsku krizu. Ali sada je tome došao kraj – ista vlast koja ga je učinila čvrstim poput stene, počela je da ga podriva i doslovce silom usmerava u veoma nesigurne vode.
Problem počinje u Centralnoj banci Turske koja, pod političkim pritiskom, mesecima ne reaguje na slabljenje domaće valute. Vlast, naime, zarad kratkoročne političke koristi želi niske kamatne stope i lako zaduživanje. Tajip Erdogan je direktno poručio bankarima da će svako ko ne „otvori slavinu“ i ne pusti povoljne kredite na tržište, morati da snosi posledice, odnosno da se suoči sa režimom koji trenutno ne preza od bilo kakvog oblika represije, uključujući glatku konfiskaciju imovine pravnih lica (vrednost kompanija koje su u mesecima nakon neuspelog puča ekspresno konfiskovane pod optužbom da pripadaju mreži Fetulaha Gulena prelazi 10 milijardi dolara).
Banke su poslušale naređenje, tako da je rast odobrenih kredita tokom januara na momente bio veći od 20% na međugodišnjem nivou. Bankama, naravno, nije dozvoljeno da galopirajući rizik ovih plasmana umanje kroz povećanje kamatnih stopa. Nekoliko banaka je to pokušalo, pa su ih klijenti prijavili aparatčicima iz AKP koji su, zatim, „intervenisali“ kod regulatorne agencije koja je zatvarala toksični krug tako što je naređivala bankama da drže kamate nepromenjenim. Da stvar bude još gora, „lek“ koji su političari smislili da olakšaju bankama položaj stigao je u formi naređenja regulatornoj agenciji da dozvoli reprogram nenaplativih kredita bez bilo kakvih penala ili zaštitnih mera.
Turski korporativni sektor, opterećen ogromnim dugovima u stranoj valuti, uspeo je zahvaljujući ovom manevru da izbegne prvi udar, ali je problem u tome što će privreda nastaviti da ostvaruje slabije rezultate od planiranih, tako da kompanije koje danas nisu u stanju da servisiraju svoje obaveze to gotovo izvesno neće biti u stanju da učine ni na kraju tekuće godine. Dalja reprogramiranja ovih dugova će prouzrokovati povratak toksične aktive u bilanse turskih banaka.
Ostavite kapital ovde, ili…
U korporativnom sektoru, a naročito proizvodnom, uprkos svim podsticajnim merama vidljivi su potresi. Poslodavci u velikim industrijskim zonama suočavaju se sa situacijom da ih radnici napuštaju čim u nekoj drugoj fabrici ugovore platu koja je za 100 lira (30 dolara) veća od one koju trenutno dobijaju. Kada se na to doda nemogućnost iole pouzadnog predviđanja ekonomskih tokova u narednom periodu, porast animoziteta evropskih kupaca prema turskim dobavljačima, kao i strah da bi Evropska komisija mogla da suspenduje carinsku uniju sa Turskom u slučaju drastičnog pogoršanja političke situacije i bilateralnih odnosa, ne čudi što je među turskim proizvođačima različitih vrsta robe poraslo interesovanje za izmeštanjem proizvodnih kapaciteta izvan zemlje.
Onima koji ne zapošljavaju mnogo radnika prvi izbor je Bugarska, jer na taj način izmeštaju svoju proizvodnju na teritoriju EU. Za one, kojima je potrebna brojna radna snaga, Srbija je potencijalno interesantnija lokacija, budući da je u njenim siromašnim i nerazvijenim opštinama moguće zaposliti radnike za platu koja je niža od minimalne zarade u Turskoj (350 dolara) i uz to dobiti značajnu podršku od države kroz razne pakete subvencija i poreskih olakšica za strane investitore.
Slično kao u slučaju banaka koje su se usudile da podignu kamatne stope, nije bilo potrebno previše vremena da turske vlasti postanu svesne ovog trenda i da kroz partijske kontakte i druge kanale komunikacije pošalju sličnu poruku privrednicima – da povoljne kredite koje su im banke plasirale (ili čak sopstvena sredstva) ulažu isključivo u otvaranje radnih mesta kod kuće, a ne u inostranstvu. U protivnom će se suočiti sa posledicama koje u Turskoj već odavno nikome nije potrebno dva puta objašnjavati ili detaljno opisivati.
Ako se vratimo na početak teksta i stav velikog broja turskih građana, koji umesto panike reaguju čuvenom izrekom: „Što te ne ubije, učiniće te jačim“, moglo bi se reći da je rezon dobar – ako ništa drugo, onda stoga što je preko potreban u periodu koji nailazi. Većina ljudi, u krajnjoj liniji, nema mnogo izbora osim da posmatra razvoj događaja i priprema se za neizbežnu ekonomsku oluju. U međuvremenu im je vlast uručila predreferendumski poklon u vidu privremenog ukidanja ili snižavanja poreza na kupovinu bele tehnike, nameštaja i nekretnina.
Milan Kokorić
broj 135, mart 2017.