Uprkos čestim radničkim akcijama, položaj prosvetnih radnika ostaje među najgorima u javnom sektoru u Srbiji. Zahtevi za poboljšanjem istog su suprotni planovima aktuelne vlade, čija se “razvojna” strategija sastoji od demontaže javnih službi i rušenja cene rada.
Početak svake školske godine u Srbiji praćen je neizvesnošću hoće li ona početi štrajkom prosvetnih radnika. Tako je bliža istorija Srbije, od raspada Jugoslavije, zapravo istorija štrajkova prosvetnih radnika koji od 1996. vode sa državom. U izvesnom smislu može se reći da je sektor prosvete uporište sindikalne borbe u Srbiji, što je i razumljivo s obzirom da su razmere tranzicione propasti srpskog društva najvidljivije upravo u sektorima prosvete i zdravstva. Ove godine povod za štrajk prosvetnih radnika dalo je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koje je objavilo da blizu 4500 prosvetnih radnika predstavlja tehnološki višak. Ovo, međutim, prema najavama iz Ministarstva, ne znači da će svi ovi ljudi ostati bez posla. Za oko 1200 njih koji su u potpunosti ostali bez norme časova spremljene su otpremnine, drugi deo onih koji imaju 65 i više godina starosti biće penzionisani, dok se ostatak može prijaviti za neko od 26.838 slobodnih mesta u prosveti.
“Slobodna mesta u prosveti” zapravo predstavljaju zaposleni na određeno vreme koje je zakačila uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru donesena pre četiri godine od strane Vlade Srbije u sklopu mera štednje MMF-a. Kombinatorikom Ministarstva prosvete, deo zaposlenih koji ne ispunjava uslove za penzije i otpremninu zauzeće mesta onih koji su zaposleni na određeno vreme, čime će ovi drugi ostati bez posla. Naravno, zaposleni na određeno vreme po logici stvari pripadaju mlađem nastavnom kadru i izvesno je da će deo ove kategorije biti oteran na ulicu, a to često znači i u emigraciju. Ostatak zaposlenih na određeno vreme nastaviće da obitavaju u prekarnom odnosu čekajući početak sledeće školske godine kada će možda baš njihovo mesto zauzeti neko od novonastalog tehnološkog viška. Šanse za tako nešto su dosta visoke s obzirom da će prema navodima predstavnika reprezentativnih sindikata prosvete samo u ovoj školskoj godini biti oko 800 odeljenja manje nego prošle, što verno odslikava konstantan pad ovdašnje stope prirodnog priraštaja koja presudno utiče da deo nastavnog kadra gubi normu časova svake godine i tako postaje tehnološki višak.
Neoliberalno takmičenje
No, ovo je samo vrh brega nezadovoljstva prosvetara. Koreni problema u odnosima prosvetara sa državom nalaze se u dvodecenijskom sistematskom zanemarivanju, pa i ponižavanju ove profesije. Ovo se najdrastičnije manifestuje u prosečnoj nadoknadi za rad prosvetnih radnika koja iznosi 44.000 dinara, što je nešto ispod prosečne plate u Republici Srbiji koja iznosi 47.000 dinara (oko 390 eura). Prosveta predstavlja i najmanje plaćen deo javnog sektora (na primer, prosek plata u policiji je 56.000, socijali 55.000 itd.). Uzmemo li u obzir činjenicu da preko 70% zaposlenih u prosveti ima Visoku stručnu spremu (u zemlji u kojoj svega 7% stanovništva pripada toj obrazovnoj kategoriji), njihova frustracija potpuno je razumljiva.
Ovakvo stanje, pojačano merama štednje u javnom sektoru, je i pokrenulo najduži štrajk u prosveti koji je Srbija ikad videla. Tražeći da zbog svog ionako bednog položaja budu izuzeti od rezanja 10% sa postojećih zarada, prosvetari su u štrajku proveli punih 6 meseci (od novembra 2014. do aprila 2015.) održavajući minimum procesa rada. Tokom štrajka su se suočili za tvrdim stavovima tadašnjeg ministra Srđana Verbića zbog čega je ovaj i fizički napadnut kada je tokom jednog od protesta pokušao nonšalantno da prošeta kroz okupljenu masu. No, ni to nije pokolebalo ministra, naprotiv. Štrajkači su bili izloženi nezapamćenim pritiscima kroz odbijanje od plate svima koji su učestvovali u štrajku. Ovim se polako krunila masovnost štrajka do momenta kada su prosvetni sindikati bili primorani da ga prekinu, jer su ljudi i bukvalno dovedeni do ruba fizičke egzistencije. Ovo je, dakako, bio prvi i poslednji mandat ministra Verbića koji je bio bič u rukama Vlade, što mu nije pomoglo da ne ode sa položaja pri prvom sledećem preslagivanju Vučićeve vlasti. S druge strane, sve što su prosvetari dobili ovim štrajkom bila su čvrsta obećanja Vlade da će im se jednog dana povećati zarade.
Čekajući ispunjenje obećanja, prosvetari su dočekali i novu premijerku Anu Brnabić, ali i novog ministra Mladena Šarčevića sa novim idejama za poboljšanje položaja prosvetara. Osim što su detektovali gore pomenute viškove i izložili planove za njihovo skraćivanje, ministar i premijerka su izašli sa idejom o platnim razredima. Uvođenjem platnih razreda u javnom sektoru, zarade bi se razrezivale po ostvarenom učinku zaposlenih. Po rečima premijerke, upravo bi prosvetari trebali da insistiraju na ovome jer je sada 80.000 zaposlenih u ovom sektoru jedna “amorfna masa” na koju se svako povećanje ili smanjenje zarade podjednako odnosi. Trebalo bi, dakle, sasvim u skladu sa osnovnim ideološkim načelom vlade na čijem je čelu, uvesti kompeticiju i takmičenje među prosvetarima. Razultati takmičenja ubuduće bi im određivali materijalni položaj. Međutim, u ovom trenutku su propozicije takmičenja dosta nejasne. Shodno tome, predstavnici četiri reprezentativna sindikata prosvete podržavaju uvođenje platnih razreda, ali i zahtevaju vrlo precizan pravilnik kojim bi se određivao učinak nastavnika.
Prema novim štrajkovima
Ono što je sasvim izvesno jeste da je osnovna ideja Vlade sa uvođenjem platnih razreda zapravo preraspodela istovetne sume novca koja se i do sada izdvajala za javni sektor, u ovom konkretnom slučaju za prosvetu. Dakako, platni razredi bi imali i dugoročnu svrhu razbijanja dosadašnjeg relativnog jedinstva prosvetnih radnika u nastupu prema državi, jer će se njihovim uvođenjem stvoriti nekoliko slojeva zaposlenih u strukturi prosvete. To je ona zamka u koju prosvetari svojevoljno upadaju, iscrpljeni dugogodišnjim brutalnim odnosom države prema njima. Neizvesnost položaja prosvetnih radnika će, sasvim izvesno, biti pojačana i Nacrtom zakona o zaposlenima u javnim službama. Ovim aktom se priprema set mera kojima će se još više smanjiti radna prava zaposlenima i ojačati poslodavac, ali i učvrstiti takmičarski duh kao osnovna ideološki lajtmotiv Vučićeve vladavine. Jedan od zahteva prosvetnih sindikata u najavljenim štrajkovima koji će obeležiti početak nove školske godine biće i izuzimanje sektora prosvete iz najavljenog akta.
Logika nalaže da ovaj zahtev prosvetnih sindikata ima šansu da bude usvojen od strane Vlade, jer je ovaj akt usmeren prvenstveno na disciplinovanje drugih delova javnog sektora, pre svega zdravstva. No, imajući u vidu dosadašnju brutalnu praksu Vlade prema prosvetnim radnicima, ali i doslednost režima u sprovođenju mera štednje, moramo biti skeptični povodom uvažavanja ovog njihovog zahteva. Gledajući sindikalnu borbu srpskih prosvetara na širem planu, jasno je iz dosadašnjeg iskustva da prosveta sama za sebe ne može da se izbori sa ponižavajućim odnosom države prema njoj. Isto važi i za pojedinačne sindikalne borbe svakog drugog dela javnog sektora, ali i industrije, bila ona u privatnom ili državnom vlasništvu. Jasno je da samo koordinisana borba poniženih delova srpskog društva može dovesti do nekakvih konkretnih rezultata, jer je dosadašnja praksa koju je karakterisalo odsustvo solidarnosti među radnicima u štrajku pokazala da ne vodi nigde. Da mesta za tako nešto svakako ima, pokazalo je proleće i leto za nama koje su obeležili masovni štrajkovi u sadašnjim i nekadašnjim privrednim gigantima. Ono što se, pak, pokazuje osnovnom preprekom za jedinstven nastup srpskog radništva prema poslodavcima jeste upravo dosadašnji način sindikalnog organizovanja.
Miloš Perović
Preuzeto sa Biltena