Zašto stranci naprasno kupuju oranice u Srbiji? Naši sagovornici su složni u jednom – kvote. Veća potreba za hranom povećavaće kvote, onaj ko bude posedovao više zemljišnog resursa imaće priliku da učestvuje u zadovoljavanju tih kvota, znači da je kupovina zemljišta samo polazna tačka za mnoge privatnike, investitore i proizvodne lance u osiguravanju mesta na svetskom tržištu.
Iako su izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu po hitnom postupku usvojene krajem avgusta u Skupštini Srbije, procene o tome koliko Srbija dugoročno dobija a koliko gubi novom regulativom koja strancima omogućava da pod istim uslovima kao i naši građani kupuju poljoprivredno zemljište – veoma su različite, pa i krajnje protivurečne. Podele u u domaćoj javnosti prate ovo pitanje još od kako je Srbija potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) 2008. postala jedina zemlja koja je u postupku pregovora o pridruživanju EU prihvatila obavezu da liberalizuje tržište poljoprivrednog zemljišta pre nego što postane punopravna članica.
Prema Sporazumu, odredbe iz ove oblasti počele su da se primenjuju u našoj zemlji od 1. septembra ove godine, što je zahtevalo i izmene u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, od kojih su najvažnije da će državljanin neke od zemalja EU moći da kupi do dva hektara poljoprivrednog zemljišta i to pod uslovom da ima prebivalište u Srbiji najmanje deset godina, da bude upisan u registar aktivnih poljoprivrednih gazdinstava, kao i da najmanje tri godine obrađuje kupljeno zemljište.
Kada je reč o primeni, zamerke se najviše odnose na nejasnoće da li će i pod kojim uslovima firme, čiji su osnivači ili suosnivači stranci, moći da kupe poljoprivredno zemljište u Srbiji. Takođe, postavlja se pitanje kako će nove zakonske odredbe funkcionisati shodno i drugim zakonima koji regulišu ovu oblast? Na primer, Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 2005. godine strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima, dok Zakon o prometu nepokretnosti iz 2015. godine propisuje da se poljoprivredno i građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište, ne mogu se otuđiti iz javne svojine.
Imajući u vidu ono što se do sada dešavalo u praksi, stvari se neće bitnije promeniti, smatra veliki broj stručnjaka, među njima i agroekonomista Dejan Rosić. „Primena SSP-a, kao ni najnovije zakonske izmene kojima se ograničenja za strance odnose samo na fizička lica neće doneti značajnije promene na tržištu poljoprivrednog zemljišta“, tvrdi Rosić, jer kako ističe, „stranci su i do sad mogli da kupuju zemlju preko pravnih lica, ili da ’podmetnu’ nekog da je kupi za njih“.
Šta najviše ineteresuje strance
Praksa je pokazala da mnoga strana pravna i fizička lica najčešće dolaze do ovdašnjih oranica tako što otvore firmu u Srbiji sa potpunim ili delimičnim stranim kapitalom i zaposle domaće kadrove. Imajući u vidu svetski trend da su vlasništvo nad obradivim površinama i proizvodnja hrane u vrhu strateških prioriteta uz energente i rudna bogatstva, kao i da sve više kompanija iz drugih delatnosti ulazi u agrobiznis, nije na odmet pitanje koliko je stranaca u Srbiji koji su zakonski mogli i mogu da kupe ili uzmu u zakup poljoprivredno zemljište?
Prema podacima Agencije za privredne registre u Srbiji postoji 5400 stranih pravnih lica i 7694 fizičkih koji ovde imaju firme sa 100 odsto vlasničkog udela, dok je na evidenciji Republičkog zavoda za statistiku 5302 stranih fizičkih lica i 4658 pravnih imaju firmu sa delimičnim vlasničkim udelom. Među strancima koji imaju firme, ili takozvane „ćerke firme“ sa 100 odsto vlasničkog udela, najviše je onih iz zemalja regiona, u prvom redu Slovenije, Hrvatske, BIH, a tu su i strana lica iz Austrije, sa Kipra, iz ItaIije i Kine, nemački inevstitori su po brojnosti pri sredini liste, a oni iz arapskih zemalja na njenom začelju.
Podaci proceniteljskih kuća pokazuju da je broj upita koje upućuju stranci za poljoprivredno zemljište za 10 odsto veći u poslednjih pet godina. „Stranci u Srbiji poseduju oko 35 000 ha poljoprivrednog zemljišta. Dok su za Vojvodinu najviše zainteresovana pravna lica, fizičkim je interesantna Šumadija i Istočna Srbija. Svaki drugi dan se uradi po jedna procena, a nekih 70 odsto se odnosi na procenu zemljišta do 10 ha“, kaže Vukašin Kovačević ispred proceniteljske kuće „Data investment“ iz Novog Sada.
U Vojvodini je najviše interesovanja za plodne oranice, a u Šumadiji za zemljišta pod višegodišnjim zasadima, navodi Kovačević i ocenjuje da shodno dosadašnjem iskustvu u saradnji sa stranim kompanijama koje poseduju velike površine obradivog zemljišta u Srbiji, dalje usklađivanje propisa u ovoj oblasti kroz primenu SPP-a neće uticati na poslovanje pravnih lica.
Prema nezvaničnim informacijama, najviše oranica, oko 20 000 ha poseduju one firme koje su privatizovale srpske poljoprivredne kombinate i to irska kompanija Baltic property investments, mađarski CBA i hrvatska Žito grupa i Agrokor.
Izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, pravo prvenstva zakupa zemljišta u državnoj svojini imaju pravna i fizička lica koja su vlasnici sistema za navodnjavanje, vlasnici domaćih životinja, a naročito povoljni uslovi dati su onima sa investiocionim planom u prehrambeno-prerađivačkoj proizvodnji. Primeri dosadašnjih privatizacija u toj delatnosti, takođe su izazvali polemike kome su one zapravo donele korist, a u poslednje tri godine mnogo se spekulisalo i o netransparentnim uslovima pod kojima je poljoprivredno zemljište davano u zakup pojedinim stranim kompanijama.
„Dobrobiti od prodaje zemlje strancima nema, sem koristi za pojedince koji će od toga dobiti proviziju“, uveren je Miroslav Kiš iz Asocijacije poljoprivrednika Novi Sad, budući da po njegovom mišljenju dosadašnje privatizacije nisu doprinele konkurentnosti domaćih poljopriverdnih proizvođača, ali su zato dodatno smanjile zaposlenost u ovoj industriji.
Kuća uvek dobija
U procenjivanju šta je za Srbiju, kao izrazito poljoprivrednu zemlju ali sa pretežno usitnjenim poljoprivrednim posedima i zastarelom mehanizacijom najbolje kako bi se ova industrija revitalizovala, jasan odgovor ne nudi ni evropska praksa koja je veoma protivurečna uprkos Zajedničkoj poljoprivrednoj politici (ZPP). Kada je reč o prodaji zemlje strancima, taj trend je posebno vidljiv u Rumuniji, koja je od pristupanja EU 2007. godine do sada prodala preko 800 000 ha zemlje. To je učinila po znatno nižim cenama nego što su one u Zapadnoj Evropi, iako je ravnopravna članica, pri čemu je oko 30 odsto prodatog zemljišta u vlasništvu evropskih, a 10 odsto u rukama investitora van Evropske unije.
Suprotan primer je Mađarska, koja je na referendumu sa 80 odsto glasova odlučila da zabrani prodaju zemlje stancima. Hrvatska je, pak, donela propise prema kojima strani državljani ne mogu kupiti zemlju do 2020. godine. Poljska je ovaj problem odlagala čak 12 godina nakon stupanja u EU, da bi na kraju donela zakon sa vrlo konkretnim ograničenjima i preciznim uslovima pod kojima stranac može da poseduje poljoprivredno zemljište u ovoj državi. Treba naglasiti i to da u Nemačkoj stranac ne može da kupi i poseduje poljoprivrednu zemlju.
Ako se uzme u obzir činjenica da je u vremenu ekonomske krize agrarni budžet EU pao sa 50 na 40 odsto od ukupnog budžeta, kao i da tamošnja poljoprivreda trpi ogromne štete zbog sankcija prema ruskom tržištu, naročito proizvođači mleka i svinjskog mesa, da li je za očekivati da se poveća intresovanje za kupovinu poljoprivrednog zemljišta i proizvodnju u Srbiji? „Evropa ima priliku da izmesti svoju poljopriverdnu proizvodnju tamo gde su troškovi zemljišta i radne snage jeftiniji. Uz verovatnoću da ovde ne bi morali da primenjuju ni sve EU standarde, to bi proizvodnju učinilo još isplativijom“, smatra Dejan Rosić. Ukoliko se toj jednačini doda sve više nepoznatih – od toga kada će Srbija postati članica EU, te da li će za nju i druge nove članice uopšte biti sredstava u zajedničkom budžetu, čini se da je za Srbiju Evropska unija „kockarnica“ u kojoj kuća uvek dobija.
Julijana Kuzmić
septembar 2017, broj 141.