Putovanja po nerazvijenim delovima sveta naučila su je da zastane, ostavi po strani tehnološke sprave koje stalno pište, i da se fokusira na lepe stvari i neke nepromenljive istine u životu. Marija Nikolić piše za naučni časopis Elementi i živi i podiže porodicu u nekoliko afričkih zemalja i Srbiji, upijajući narodnu mudrost sa svih mesta na kojima boravi.
B&F: Kako ste se odlučili da se bavite ne preterano perspektivnom delatnošću kao što je naučno novinarstvo?
Marija Nikolić: Pošto su mi čitavog života uzor bili genijalci, svaštari i maštari, ideja da pišem o njima i njihovom radu došla je sasvim prirodno. Osim toga, odrastanje u Jugoslaviji, pa zatim u Srbiji, naučilo me je da su materijalne stvari, kao i političke, vrlo promenljive. Zato mi je oduvek bilo važno da radim ono što volim, a da lukrativnost bude u drugom planu.
B&F: Osim što pišete za naučni časopis Elementi, učestvovali ste i u osmišljavanju Radio Galaksije. Koliko je interesovanje publike za nauku i popularnu nauku u Srbiji?
M. Nikolić: Ljude je oduvek interesovala popularna nauka, ali to interesovanje se ne hrani sistemski, već se uglavnom prepušta entuzijastima i njihovim pojedinačnim inicijativama. U ovom slučaju, Radio Galaksija je zahvaljujući spremnosti profesora Milana Ćirkovića na nesebično deljenje svog eruditskog znanja, bila prava mala oaza naučnih vesti i saznanja na kojoj su se pojili uglavnom studenti različitih prirodnih nauka. Vremenom se ta grupa proširila i na druge ljude željne naučne pismenosti, koji su se aktivno uključili formiranjem grupe na Fejsbuku i dizanjem baze emisija u cloud.
B&F: Kako opstaje jedan magazin poput Elemenata u najezdi senzacionalističkih medija?
M. Nikolić: Njega stvara nekolicina posvećenih naučnih novinara okupljenih oko relativno mlade državne institucije, Centra za promociju nauke. Za razliku od drugih naučno popularnih časopisa na našem tržištu, Elementi su kompletno proizvod domaćih autora, svakim izdanjem sve većeg broja tekstopisaca ali i divnim ilustracijama mladih srpskih vizulenih umetnika. Ono što me posebno raduje je šarolikost publike. Časopis je ozbiljnijeg karaktera, a ljubitelji Elemenata su doslovno svi – od omladine, pa do sugrađana najstarijeg doba.
B&F: Kao sociolog, kako biste definisali status društvenih nauka u savremenom društvu koje uglavnom ulaže u prirodne nauke, posebno u informacione tehnologije?
M. Nikolić: Dominantni društveno ekonomski sistem više favorizuje ekonomske od društvenih vrednosti, te su, na primer, političkim liderima uvek važniji saveti ekonomskih od socioloških stručnjaka. Razlog tome je i to što su finansijski lideri postali gotovo jednako moćni kao i politički, ali i činjenica da ekonomija zaista zavisi od tehnološkog razvoja, automatizacije, i naravno ICT tehnologija koje su sveprisutne. Svako ulaženje u vrednosne sisteme podrazumeva, pre svega, duži vremenski period, a danas se nema vremena za to. To možemo videti na primeru Big Data. Neizmerno veliki broj podataka u koje imamo uvid izgleda kao pravo bogatstvo informacija, no analitičari se njima bave statistički a ne kvalitativnim istraživanjem, koje bi obuhvatilo kompleksnije veze i odnose među podacima. Kada su stvari tako automatizovane i ubrzane, suštinske vrednosti ne stižu da se ispolje, te ostaju zanemarene. U Big Data imate samo podatke, a put do činjenica je, ipak, malo duži i kompleksniji. Diskurs današnje civilizacije se ne bazira na istini, nego na promenljivim podacima i kratkoročnim rešenjima, a na društvenjacima ostaje izbor da li će se u taj koštac uhvatiti vrednosno ili tržišno.
B&F: Osim stručnog osvrta na društvene fenomene, Vi ste u Elementima pisali i veoma zanimljive reportaže iz Istočne Afrike.
Marija Nikoilć: Te reportaže su nastale tokom našeg dvogodišnjeg boravka u Ruandi i Demokratskoj Republici Kongo. To su mesta suštinski veoma različita od onih na koje smo navikli. Najfascinantnije otkriće tamo mi je bilo nepostojanje potrošačkog društva. Izbor bilo čega vam je vrlo sužen, što paradoksalno čini vaš lični prostor širim. Kada je izbor sužen odabir stvari postaje jednostavniji, a samim tim vam se otvara čitav prostor za neke druge stvari. Više ste okrenuti prirodi i odnosima među ljudima. Vreme duže traje. Zbog generalno slabe infrastrukture i urbanizacije, prirodna prostranstva su zadivljujuća, a i životinjski svet je puno raznovrsniji. Jednom prilikom mi je lokalni poznanik rekao da je video bebu zmiju u našem dvorištu. Nakon što mi je objasnio kako je izgledala, izguglala sam koja je to vrsta i rekla mu da nije opasna. Pitala sam ga šta u njihovoj kulturi znači susret sa zmijom, a on mi je, oprezno, odgovorio da se oni plaše ne samo zmija već i ljudi koji se ne plaše ovih životinja, jer veruju da oni u sebi nose zlog duha. Pokušala sam da mu objasnim vezu između straha i neznanja, ali mislim da nisam uspela. Način kognitivnog promišljanja je izraženo drugačiji među našim kulturama a to je, nažalost, pre svega posledica siromaštva i nedostatka obrazovanja.
B&F: Po čemu se život na Crnom kontinentu najviše razlikuje od života u Evropi?
M. Nikolić: Život u podsaharskoj Africi je težak i lep, jako rizičan i istinski oslobađajući. Tužan je, ali istovremeno i vrlo razdragan. Naš sin je tamo naučio da ne pravi razliku između crne i bele kože, jer ni mi tako ne razlikujemo ljude. On je imao tu sreću da uživa privilegije normalnog života, ali uz saznanje o postojanju siromaštva. Spontano je bio zaštićen od konzumerizma i vrlo izložen divljem životinjskom svetu i ogromnom diverzitetu.
Činjenica je da u doba rastuće nejednakosti kojom odiše globalno društvo, razlike u načinima života postaju očigledne, nevezano za to da li živimo u Evropi ili Africi. Vi i u Africi imate ljude sa „zapadnjačkim“ načinom života i izobiljem izbora, dok ogromna većina živi u onome što se zove ekstremno siromaštvo, bez ikakvog izgleda da njihovi potomci izađu iz tog začaranog kruga. Evropa je sa druge strane u velikoj meri bastion ujednačenosti i po ekonomskim standardima i po pravima i zakonu. Srbija jeste u Evropi, ali krajnje ekonomski osiromašena i društveno-politički izgubljena, pa sve više vuče ka Africi nego Evropi po nejednakostima.
B&F: Šta su vaša stručna zapažanja o razlici u mentalitetu na ova dva kontinenta?
M. Nikolić: Mentalitet je čudna društvena konstrukcija. Izražena je kada pokušavate da razotkrijete finese u upoređivanju nekih društvenih grupa, ali je zapravo jako klizava kategorija jer podrazumeva način razmišljanja, shvatanje, sklonosti jednog čoveka ili društvene grupe, koji su veoma podložni promeni. Čini mi se da se i mentalitet naših ljudi u poslednjih nekoliko decenija promenio. Kod nas je kao i u Ruandi, na primer, bilo više ekstremnih društvenih turbulencija koje su ostavile duboke tragove u mentalitetu ljudi. Ima jedna stvar koja u tom kontekstu upada u oči kao suštinska razlika u mentalitetu ljudi koji žive u Kongu a preliva se i na Ruandu, a to je život od danas do sutra. Dakle, zbog stalnih ratova i gubitaka, višedecenijske nestabilnosti političkog i ekonomskog sistema, ljudi brže posežu za onim što im se ponudi sada i odmah, nego da uvide vezu srednjeročnih i dugoročnih pogodnosti koje će uslediti kasnije. Evo konkretnog primera: vlasnik auta ima opciju da proda ili iznajmljuje svoj auto, i on će gotovo uvek svoj auto pre prodati za, na primer, 5.000 dolara nego da taj isti auto iznajmljuje šest meseci za 1.000 dolara mesečno.
Još jedan utisak o njihovom mentalitetu mi se urezao u sećanje – činjenica da su ljudi koje smo sretali u Africi, a posebno deca, pokazivali mnogo više životnog zadovoljstva, osmeha i generalno sreće. Kod nas su ljudi uglavnom nezadovoljni, mrzovoljni, nespremni da se pokrenu. Očigledno se materijalno bogatije i uređenije društvo kao što je naše, pokazuje kao nesrećnije i od najsiromašnijih ljudi na svetu.
B&F: Pisali ste svojevremeno i reportaže sa prostora Bliskog Istoka. Da li je ova teritorija zaista „bure baruta“, kao što mnogi ljudi sa Zapada veruju?
M. Nikolić: U poslednjih desetak godina, živeli smo i boravili na najrazličitijim mestima, od Indije i Egipta, preko Teksasa i Bostona, do Jordana, Maroka i Istočne Afrike, i svako mesto izgleda podjednako spremno da bude bure baruta ili je to u skorijoj istoriji bilo. Život na Bliskom Istoku je isto vrlo šarolik i ne može se redukovati na dve reči, jer se unutar njega nalaze oaze mira i uređenosti kakvih ponekad nema u razvijenim zemljama. Ono što taj deo sveta čini „zapaljivijim“ je isto što i mnogo drugih zemalja stavlja u istu kategoriju: vrlo zastupljena nejednakost među sunarodnicima, što je izvor ogromnog nezadovoljstva lokalnog stanovništva.
B&F: Dok većina ljudi obilazi prestonice Evrope i mediteranske obale, vi ste razvili ljubav prema atipičnim turističkim destinacijama. Zašto?
M. Nikolić: Volimo mi i mediteranske obale i Evropu, ali nas je oduvek interesovalo ono što se u filozofiji zove Drugost. Vodimo se tim principom da kada upoznamo nešto drugačije mi zapravo upoznajemo sebe, i obrnuto. Pravo učenje i mudrost se nalaze upravo tamo izvan zone komfora i sigurnog. Bili smo svesni da sa godinama potreba za udobnošću i mirom rastu, pa smo požurili da iskoristimo ovaj happy hour mentalne opuštenosti da istražimo sve ono za šta je potrebno da se uloži malo više napora. Tako smo organizovali naše živote da možemo da radimo i putujemo, odnosno da putujemo dok radimo.