Za Srbiju je bitno koliko proces evropeizacije ide duboko, a ne da li država može da pronađe alternativu toj integraciji. Ovih dana je ponovo aktuelan problem da li će Srbija nastaviti da ide „evropskim putem“ ili će se okrenuti prema Istoku. Da li će se odlučiti za SAD i za Uniju ili za Rusiju? Ko je u vladi bliži kojoj sili? Da li Srbija može da odustane od pristupanja EU? Da li je ovo što sada imamo možda dobro? Te dileme su neutemeljene.
Za Srbiju nije pitanje da li će nastaviti da ide evropskim putem ili će tražiti alternative. Izvodljiva alternativa za pristupanje EU još nije predložena. Globalne sile među kojima deo Srbije traži stratešku alternativu Uniji ili nisu blizu, što poskupljuje ekonomsku saradnju, ili su ekonomski i tehnološki u ozbiljnim problemima. Da nema tih problema, moglo bi se razmišljati o izvodljivim strateškim alternativama. Povrh toga, aktuelne političke snage u Srbiji koje otvoreno zagovaraju odustajanje od evropskog puta mogu da računaju na mali procenat glasova ako i prelaze cenzus. Srbija je išla, ide i nastaviće evropskim putem. Tako je od 2001. godine.
Pitanje je koliko je evropeizacija u Srbiji duboka. Evropeizacija je proces u kojem država koja ima nameru da pristupi Uniji prihvata njene norme. To je jednosmeran proces. Potencijalne članice Unije treba da prihvate evropske norme ako žele da postanu deo grupe. To je važilo za sve države bivše Istočne Evrope i važi i za Srbiju.
Određenu konfuziju stvara odnos EU prema potencijalnim članicama i prema novim članicama. Pregovaračka sloboda potencijalnih članica je veoma ograničena. S druge strane, neke od novih članica uspevaju da se u pojedinim situacijama nametnu kao akteri s kojima treba računati u donošenju evropskih odluka. To naročito važi za Poljsku, koja je veoma uspešno prošla kroz ekonomsku krizu od 2008. godine. Povrh toga, EU se pokazuje kao organizacija koja nema efikasna sredstva (policy tools) da podstakne svoje članice da sprovode politike na koje su pristale u samom procesu pristupanja (Mađarska). Srbija nije članica Unije i trenutno ne treba da se zanosi mišlju da može da pregovara sa Unijom kao da je već u njoj.
Proces evropeizacije u Srbiji je plitak. Istini za volju, tako je bilo i pre nego što je aktuelna koalicija došla na vlast. Plitkost znači da se evropske norme ili politička očekivanja samo formalno ili deklarativno prihvataju. Slabosti se javljaju u primeni normi. Kada treba sprovesti politike koje su kompatibilne sa evropskim, javljaju se otpori.
Konstanta srpske politike je ideološki otpor uticaju Unije. Na primer, Briselski sporazum iz 2013. godine je potpisan da bi se nastavio proces pristupanja. Međutim, u Srbiji se sadržaj sporazuma predstavlja kao posledica neprijatne činjenice da je EU, sa kojom je Srbija imala puno problema, posredovala u dijalogu. Tadašnji predsednik vlade je objašnjavao da su pregovori pod okriljem UN–a daleko bolji za Srbiju, te da Srbija treba da teži bližim odnosima sa Rusijom.
Srbija treba da ima stabilnu demokratiju, ako želi da bude deo EU. Umesto toga, demokratske institucije devalviraju ka pukoj činjenici da postoje višestranački izbori (tzv. „elektoralna demokratija“). Potiskuje se javna debata u medijima kao način da se preispita politika i vlasti drže odgovornim. Srbija je među državama u kojima najviše opada sloboda medija. Javne kritike se suzbijaju latentnim nasiljem nad neistomišljenicima. Državne agencije koje treba da obezbede horizontalnu kontrolu vlasti su nemoćne i bez uslova za rad. Sudstvo je potčinjeno izvršnoj vlasti i ne pruža garanciju vladavine prava i sprečavanja vlade da se samovoljno ponaša. Takođe, Srbiji je za članstvo u EU potrebna tržišna privreda i konkurentnost. Umesto toga, država ima odlučujuću ulogu u alokaciji proizvodnje. Investitori se podstiču direktnim i veoma skupim državnim subvencijama čiji račun isplativosti nije nikada predstavljen javnosti. Za članstvo u EU je potreban pristanak institucija EU i svih država članica. Međutim, Srbija nije spremna ili odlaže vođenje politike koja je usklađena sa politikama članica.
Šta će dalje biti u Srbiji? Srbija se neće okrenuti od Unije – to se neće desiti jer je sadašnja vlast dovoljno racionalna da uvidi ekonomsku neizvodljivost te opcije. Međutim, razloga za radost nema. Evropeizacija će ostati plitka. I to je sasvim racionalno ponašanje vlasti. Njoj se ne isplati da produbljuje taj proces jer time ugrožava svoje temelje. Nezavisne državne agencije, pravosuđe, kritička javnost i konkurentski centri ekonomske moći obuzdavaju apsolutnu vlast. Međutim, vlast to ne može da dozvoli jer je u strahu da će se „svi udružili protiv nas“ (Vučić). Popularnost ne sme da padne. Srbija će, stoga, ostati u stanju traljavih reformi, ali na (deklarativno) evropskom putu.
Šta očekivati od Unije i može li ona da traži od Srbije da produbi evropeizaciju? S obzirom na višestruke unutrašnje probleme Unije, to ne izgleda moguće u dogledno vreme. U dosadašnjem procesu pristupanja Uniji, Srbija je bila uslovljavana trampama „EU za Hag“ i „EU za Kosovo“ (Jelena Subotić, „Explaining Difficult States“). Ipak, EU nije strogo uslovljavala Srbiju. Na primer, 2004. godine je očekivala hapšenje Mladića, ali je ipak dodelila finansijsku pomoć Srbiji iako hapšenja nije bilo. U 2006. godini se tražila realizacija saradnje sa Haškim sudom. Ipak, pošto je formirana nova vlada DS–a i DSS–a, kriterijum je faktički snižen. Umesto da „Mladić bude u Hagu“, bilo je dovoljno da se pokažu uverljivi napori države. Velike države Unije su preferirale proindependističku politiku prema Kosovu posle pada Miloševića. Ipak, Unija nije čvrsto uslovila Srbiju takvom kosovskom politikom jer nije bilo jedinstva u samoj EU (na primer, Samit šefova država EU, decembar 2007). Zapravo, Briselski sporazum (2013) se nije desio toliko zbog politike Unije, koliko zbog toga što je u avgustu 2011. jedna njena članica (Nemačka) samoinicijativno nametnula Tadićevoj vlasti zahtev da sprovodi određenu kosovsku politiku.
Dakle, Unija je preferirala da nameće male korake Srbiji, umesto da postavi velike uslove koji bi mogli da se pokažu kao krupne prepreke za državu u procesu integracije. Ta praksa će se verovatno nastaviti. Od EU ne treba očekivati da će nametnuti čvrste uslove za demokratizaciju, koje Srbiji treba da ispuni zbog članstva. Treba i dalje očekivati diplomatske fraze kojima se izražava da Srbija treba da „pokaže veći napor“ u pojedinim poglavljima pristupanja. To samo po sebi ne znači da Unija pomaže nedemokratske režime ili da ih preferira. EU ne može da nametne državi kandidatu kojim će tempom pristupati.
Šta je činiti javnosti Srbije kojoj je stalo do budućnosti zemlje? Ne treba misliti da će EU rešiti probleme demokratizacije i razvoja Srbije, ali ni to da ona preferira nedemokratski režim. Takođe, težnja ka članstvu u Uniji ne rešava po automatizmu probleme u Srbiji, pogotovo zato što je ta težnja plitka. Nije pitanje da li će Srbija nastaviti da razvija odnose sa Unijom, pregovara o politikama koje će biti sprovedene, otvara poglavlja ili razvija ekonomsku saradnju. To će se svakako desiti. Suštinski je problem kako će se odnosi sa Unijom konkretno odraziti na živote građana. U prošlosti je bilo dovoljno postaviti dilemu: da ili ne? To je omogućilo Tadićeve pobede do 2008. godine. Već 2012. godine to više nije bilo dovoljno jer su se oba predsednička kandidata prethodno pozitivno deklarisala o članstvu u Uniji.
Svi koji mare za popravljanje kvaliteta života u Srbiji treba da premeste fokus javne debate sa velikih „strateških“ tema na manje i konkretnije teme. To naročito važi za aktere koji ne žele da nastupaju populistički. U velikom broju građani prihvataju ideju da Srbija treba da bude u Uniji, iako ti procenti variraju i donekle opadaju s godinama. Međutim, građani treba da vide šta time tačno dobijaju. Njih više ne zanima da li je vlada „proevropska“ ili nije. Treba staviti akcenat na konkretne i manje teme. Ne to da li ima otvaranja poglavlja, tapšanja po ramenu i pohvala, već to koliko ima sloboda i garancija prava. Ne to da li ima i koliko stranih investicija, već to koliki je rast BDP-a, zaposlenosti i standarda. Stranke koje pokažu da su sposobne i da imaju ideje da rešavaju konkretne probleme građana imaju šanse da dobiju njihove glasove.
Nikola Mladenović
Peščanik