Prema propisima o upravljanju otpadnim uljima Srbija je već zakoračila u EU, ali u praksi ona i dalje često završavaju u obližnjim potocima, za premazivanje drveća kao „zaštita“ od štetočina ili kao ogrev za automehaničarske radnje. Razlog ovakvog ponašanja nije samo neznanje, već i troškovi „ozelenjavanja“ koje preduzetnici pokušavaju da izbegnu u situaciji kada su sve manje zarade iz kojih mogu da ih isplate. Rešenja poput proizvodnje biodizela od iskorišćenih jestivih ulja zahtevaju velika ulaganja, pa u zemlji ima tek par operatera koji otkupljuju jestiva ulja u te svrhe.
Za domaće privrednike upravljanje otpadnim uljima posebno je „škakljiva“ tema jer ona spadaju među najveće zagađivače, a kao otpad ih prave učesnici gotovo svih industrija, poput upotrebljenih jestivih, hidrauličnih, motornih ili brodskih ulja, kao i tečnosti za izolaciju ili prenos toplote. Velike kompanije koje posluju u zemlji, uglavnom, imaju odvojene skladišne prostore i usvojene posebne mehanizme za čuvanje i transport pomenutih toksičnih materija, i za njih takva praksa ne predstavlja nepotrebni trošak, već deo obavezne međunarodne standardizacije. Međutim, kod malih i srednjih preduzetnika koji proizvode otpadna ulja – kao što su mnogobrojni restorani, auto-otpadi ili automehaničarske radnje – situacija se razlikuje od lokala do lokala.
Ulja puni potoci
Prema definiciji, razvrstavanje otpadnih ulja je postupak selektivnog prikupljanja i nemešanja međusobno različitih otpadnih ulja sa drugim tečnostima i zagađujućim materijama, radi trajnog deponovanja ili davanja ovlašćenim operaterima koji ih upućuju na dalju reciklažu.
„Sva preduzeća koja proizvode otpad, osim što moraju pravilno da ga skladište, u obavezi su da o njemu vode odgovarajuću evidenciju na dnevnom nivou, kao i da odaberu operatera koji će ga odnositi. Sve to mora da se pokrije kroz ’tonu papirologije’, za šta domaći preduzetnici u najvećem broju ili još uvek nisu spremni ili nisu dovoljno upućeni“, komentariše za Biznis i Finansije Jelena Mišović iz kraljevačke firme Eko Logo 036, koja se bavi konsultantskim poslovima, kao i izradom potrebne dokumentacije vezane za tokove opasnog i neopasnog otpada.
Na sajtu ovog preduzeća može se pročitati podatak da samo jedan litar korišćenog motornog ulja može da zagadi čak 1.000.000 litara vode za piće, što ga svrstava među najveće zagađivače životne sredine. Upravo zato, neobazrivo rukovođenje takvom vrstom otpada može da ostavi dugotrajne posledice po generacije iza nas. „Godinama se o ekološkom aspektu ovog problema gotovo uopšte nije vodilo računa. Akumulatori, otpadna ulja i filteri za ulja su se u Srbiji masovno bacali u lokalne potoke bez ikakvog obzira prema životnoj sredini. Čak se dešavalo da su se iskorišćena ulja koristila po selima za premazivanje drveća, kao ’zaštita’ od štetočina“, priča naša sagovornica, ali upozorava da ni danas situacija na terenu nije puno bolja.
Česta je praksa da automehaničarske radnje kasnije koriste ispušteno ulje iz automobila za grejanje sopstvenih radionica tokom godine, ne vodeći računa da loženje otpadnih, neprerađenih motornih ulja u neodgovarajućim ložištima prouzrokuje mnogo štete po ljude i okolinu, jer se tako u vazduh unose teški metali, otrovni gasovi i otrovni ostaci sagorevanja. Nije samo neznanje razlog tome, već i želja da se uštedi i izbegnu troškovi „ozelenjavanja“…
Savesni tek „kad zagusti“
Pravilnik o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima predviđa da proizvođač ili uvoznik ulja i maziva obaveštava u pisanoj formi trgovca o mestima sakupljanja otpadnih ulja na teritoriji Srbije, dok je taj trgovac dužan da obaveštava krajnjeg korisnika o mestima na kojima može da preda svoje otpadno ulje bez naknade. Istovremeno, proizvođač više od 500 litara otpadnih ulja na godišnjem nivou mora da obezbedi mesto za predaju otpadnih ulja, opremljeno tako da se pri njihovom preuzimanju ne ugrožava zdravlje ljudi i životna sredina. Takođe, od stupanja na snagu Zakona o upravljanju otpadom pre pet godina, u Srbiji je zabranjeno bacanje ulja iz ugostiteljskih objekata, već ono mora da se predaje registrovanim operaterima.
S druge strane, Agencija za zaštitu životne sredine objavljuje spiskove obveznika plaćanja naknade za proizvode koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, na osnovu podataka o uvozu robe koje joj dostavlja Uprava carina. Prema važećem cenovniku, naknade za sve vrste ulja iznose 10,8 dinara po litru.
„Upravljanje otpadom je neophodno, ali u ovom trenutku mnogim firmama predstavlja dodatan trošak. Primera radi, obavezne petogodišnje analize za laboratorijsku kategorizaciju auto-otpada su prilično skupe, a tome treba dodati i odvajanje zasebnog prostora za skladištenje i razvrstavanje otpada, vođenje neophodne dokumentacije, odabir operatera i prevoz otpada. Manjim proizvođačima otpada iz unutrašnjosti zemlje dodatan problem predstavlja činjenica da se firme koje se bave otkupom nalaze u Beogradu i Novom Sadu, pa moraju dodatno da plaćaju transport toksičnih materija specijalnim vozilima“, naglašava Mišović.
Iz tog razloga, mnogi „proizvođači otpada“ maksimalno odlažu potrebna ulaganja, odnosno za njih se odlučuju tek kada im inspekcija na terenu napiše prijavu sa rokom pred kažnjavanje. Inspektora koji se bave zaštitom životne sredine je malo, pa ne mogu pravovremeno da pokriju čitavu teritoriju na kojoj su nadležni, a pritom i ne mogu da izdaju kazne na licu mesta, već samo unose primedbe u svoje zapisnike. Na te primedbe firme mogu da se žale, a u međuvremenu poprave sve što im je bilo zamereno. Suočena sa mogućnošću plaćanja kazne i do pola miliona dinara, preduzeća taj problem najčešće rešavaju u poslednjem trenutku.
Šansa je u izvozu?
Jedno od rešenja koje bi moglo da pospeši revnosnije odlaganje i otpremanje svih vrsta otpada, pa i otpadnih ulja, odnosi se na uvođenje redovnog državnog subvencionisanja otkupa. Ipak, mali su izgledi da će se politika podsticaja po tom pitanju uskoro promeniti, jer je država ovih dana više skoncentrisana na izgradnju prihvatne infrastrukture i modernizaciju postojećih deponija, za koje traži i potencijalne partnere u inostranstvu. Zato se treba okrenuti mogućim korisnim upotrebama otpadnih ulja, kao što je proizvodnja biodizela od iskorišćenih jestivih ulja, koja u razvijenom svetu sve više uzima maha.
Interesantno je da je Rudolf Dizel originalno konstruisao svoj motor upravo za korišćenje prerađenog biljnog ulja a ne benzina, da bi početkom dvadesetog veka naftna industrija preuzela primat i prilagodila karakteristike goriva, pre svega njegovu viskoznost, osobinama tih ulja, pošto je to bio jeftiniji postupak od gajenja biljaka uljarica. Za zemlju koja ne zna šta da radi sa svojim otpadom, pretvaranje barem jednog njegovog dela u biodizel predstavlja obećavajuću opciju.
„Mehanizacija za skladištenje i proizvodnju biogoriva iz otpadnih ulja je veoma skupa, pa u zemlji ima tek par operatera koji otkupljuju jestiva ulja u te svrhe i prerađuju ga u sopstvenim pogonima ili ga izvoze ka proizvođačima biodizela u inostranstvu. Taj odnos će se verovatno vremenom promeniti, kako se postepeno te tehnologije budu širile i kod nas“, kaže Jelena Mišović iz preduzeća Eko logo.