Naučni podaci koji unapređuju pojedinca i društvo ne rastu slobodno u prirodi, da možemo da ih uberemo ili iskopamo, već ih stvaramo mi sami, svojim pitanjima na osnovu prethodno stečenih znanja. „Zato je važno pošteno postavljati pitanja, pa čak i ukoliko raspolažemo netačnim saznanjima“, kaže Aleksandar Palavestra, profesor arheologije i pisac u razgovoru o tome kako razvijati kritičko mišljenje i radoznalost u vreme kada slobodni protok mnoštva različitih informacija preti da ulenji mozak i da sve što nam se plasira prihvatimo „zdravo za gotovo“.
Aleksandar Palavestra, profesor arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ujedno je i pisac, ilustrator, heraldičar, izučavalac više različitih naučnih disciplina. Sebe opisuje kao nekog anahronog, starinskog prirodnjaka, poput istraživača-svaštara koji su objedinjavali svoja znanja iz arheologije, antikvarstva, prikupljanja i proučavanja biljaka i životinja u periodu između šesnaestog i devetnaestog veka. Za razne oblasti interesovanja i nesvakidašnje načine na koje ih predstavlja publici – kroz knjige o izmišljenim bićima, neobične izložbe i zanimljive tekstove u Politikinom Zabavniku – kaže da su najzaslužniji sadržaji sa kojima se susretao u detinjstvu.
„Mnoga znanja i moralne vrednosti sam sticao u školi ili kroz čitanje Zabavnika, Kekeca, i drugih časopisa i knjiga, a kasnije sam ih potvrđivao kroz svoj odnos sa roditeljima. Kad sam odrastao i počeo ozbiljno da se bavim arheologijom, shvatio sam da ta širina interesovanja – zanimanje za bube i travke, za iskopine i istoriju – i te kako ima veze sa najsavremenijim teorijskim trendovima u humanističkim naukama, koji podrazumevaju dobijanje veće perspektive kroz sinergiju s prirodnim naukama”, objašnjava Palavestra.
BIF: Imajući u vidu da predajete istoriju i metodologiju arheologije, da li kod svojih studenata prepoznajete želju da izučavaju i „zahvate“ nauku na način na koji ste to Vi radili u njihovim godinama, odnosno da prošire svoja znanja dalje od obaveznog gradiva?
Aleksandar Palavestra: Iako je moguće uočiti studente koji imaju šarenolika interesovanja, njih je danas sve manje, pa na fakultetu primećujemo zabrinjavajući trend nezainteresovanosti da se razume „šira slika“. U tom pogledu situacija se posebno pogoršala u poslednjih desetak-petnaest godina, ali mislim da ne treba optuživati te mlade ljude – oni jednostavno uzimaju ono što im je u društvu pruženo. Stoga će pre biti da smo i mi, kao generacija profesora i roditelja, negde pogrešili.
Mnoge stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo i podrazumevali da znaju deca od deset godina, sada moje kolege i ja moramo iznova da objašnjavamo studentima. U pitanju su neki od najosnovnijih elemenata geografije, biologije, darvinizma, ideja o ravnopravnosti polova, elementima socijalne države… Primera radi, svake godine studentima arheologije koji izučavaju i antropologiju moram da posvetim čitavo jedno predavanje o Darvinu, što se ranije učilo još u osnovnoj školi i nije se dovodilo u pitanje. Ostanete zatečeni kada vam student arheologije u 21. veku kaže da su „ljudi druge rase manje vredni“, što je relikt zastarele pseudonauke i moralno nepodobnih uverenja.
BIF: Ipak, mladi i dalje upisuju fakultete, odnosno prolaze traženi prag znanja, uprkos obilju neproverenih ili namerno lažnih informacija koje se plasiraju tamo gde oni, u suštini, najviše provode svoje vreme, pa i uče – na internetu. S druge strane, internet je, nesumnjivo, korisno oruđe ako se koristi ispravno…
A. Palavestra: Na internetu je svemu data ravnopravna vrednost, pa je onda teško prepoznati pouzdanu od neproverene informacije. Svojevremeno je Umberto Eko svojim studentima davao zadatak da u jednom članku preuzetom sa mreže ukažu na sve netačne delove, kako bi razvijali kritičko razmišljanje. To je mnogo teže nego što izgleda.
Ali u pitanju je oruđe nove generacije, koja će se sa njegovim mogućim opasnostima vremenom izboriti, u to sam u potpunosti siguran.
BIF: Zanimljivo je povlačenje paralele između naučno-istraživačkog rada i traženja istinitih informacija na internetu. Da li je moguće utvrditi jedan univerzalni metod koji bi pomogao tom „traganju za istinom“, i u kojoj meri razvijanje kritičkog mišljenja zahteva distanciranje od sopstvenih emocija?
A. Palavestra: Treba imati na umu da ljudi nisu roboti i da ne mogu da „isključe“ sebe od sopstvene interpretacije. Tako, moje tumačenje prošlosti nije lišeno uticaja iz detinjstva, čitavog „intelektualnog prtljaga“, pogleda na svet i svega što sam naučio. Važno je da svako bude svestan tog svog „prtljaga“ – stečenih predrasuda, porekla svojih ideja i njihove geneze.
Kada predajem istoriju ideja, govorim o tome da ne postoje slobodni podaci u prirodi, da možemo da ih uberemo ili iskopamo. Naprotiv, upravo mi stvaramo podatke na osnovu naših pitanja, koja proističu iz svega onoga što smo prethodno naučili. Zato je važno pošteno i dosledno postavljati pitanja, pa čak i ukoliko raspolažemo netačnim saznanjima.
Dodatno, treba biti veoma oprezan kada se govori o „istini“ i „istini u nauci“. Prema Poperu, hipoteze se ne dokazuju, već opstaju sve dok ne budu oborene, tako da je ključna proverljivost informacija do kojih dolazimo. Što se one više proveravaju, dublje se ulazi u njihovo poreklo i tačnost, i to je smisao svakog naučnog rada. U nauci nema dokazivanja apsolutne istine, već ona isključivo proveravanjem ide napred.
BIF: Ali kada se poveže taj zahtev za preispitivanjem, sa nezainteresovanošću novih generacija koju ste ranije spomenuli, Vi i pored toga verujete u njih i zvučite kao optimista. Odakle crpite svoj optimizam?
A. Palavestra: Iako sam zabrinut odsustvom opštih znanja i nama bliskih vrednosti kod novih studenata, prisetim se da su to mladi ljudi koji su se rodili u vreme bombardovanja. Skloni smo da previdimo da je u pitanju jedan potpuno drugačiji svet, pa bi bilo vrlo korisno kada bismo mogli malo da „zakoračimo“ u njega i otkrijemo koje su to, zapravo, vrednosti koje ga odlikuju.
Među tim mladim ljudima prepoznajem deo njih koji će uspeti da pronađe sopstveni put. Oni ne moraju da dele vrednosti koje smo mi imali, ali potrebno je barem da ih razumeju kako bi se prema njima postavili na svoj način. To je osnovni zadatak profesure i čitavog školskog sistema – da ih nauči da kritički razmišljaju.
BIF: Kako vidite našu civilizaciju kroz 15-20 godina, u uslovima kada je sve postalo tržište, kada se tehnologija tako brzo menja i kada nam mediji prete katastrofama sa svih strana?
A. Palavestra: Ako nas je prošlost ičemu naučila, to je da su se ljudi više puta susretali sa velikim izazovima, i uvek ih prevazilazili menjajući svoj odnos prema prirodi. Još uvek ne znamo odgovore na fundamentalna pitanja zašto i kako je tekla evolucija hominida, zašto se dogodila promena posle koje je mozak tako naglo napredovao ili, mnogo skorije od toga, zašto je čovek pre više od deset hiljada godina odlučio da napusti dotadašnji način života i počne da živi u većim zajednicama, gaji žitarice i pripitomljava životinje. Sve su to bili ogromni lomovi. U novijoj istoriji, taj niz se nastavio industrijskom revolucijom koja je promenila izgled Zemlje, pa tehnološkom revolucijom koja još uvek traje. Sada, kada možemo bolje da čuvamo informacije, naša znanja su se proširila i ja se nadam da će to posledično biti na dobrobit čovečanstva.
Mislim da nas sledećih decenija, ili čak duže, očekuju ponovo prelomni trenuci koji će imati veze sa preispitivanjem našeg mesta u prirodi. Uostalom, već vidimo velike posledice aktuelnog „odnosa“ kroz klimatske promene koje se dešavaju. Stalno postavljamo tu nesrećnu granicu između čoveka i prirode, a zapravo smo mi njen sastavni deo i to ne smemo da zaboravimo.
Tajanstveni profesor Šargarepa
Aleksandar Palavestra je svoje literarne radove o mitološkim bićima, poput vila, patuljaka i bića iz predanja sa prostora Balkana, objavljivao pod imenom A. Peragraš. Najčuvenija među njima je svakako kultna knjiga „Ale i bauci“, koja je proizašla iz saradnje sa Rastkom Ćirićem još sredinom osamdesetih godina. „Tadašnja odluka da pseudonimom potpisujem svoja dela iz oblasti fikcije, iz sadašnje perspektive deluje spasonosno. Da nisam tako postupio, imam utisak da bi mnogi pobornici pseudonauke danas pogrešno povezali ozbiljne naučne radove iz arheologije sa književnim bajkama koje sam pisao“, naglašava Palavestra.
A. Peragraš, kada se čita unatraške – znači šargarepa!