Domaća mala i srednja preduzeća koja izvoze, a takvo je tek svako deseto u Srbiji, oslanjaju se isključivo na sopstvene kapacitete i sposobnosti, a u pogledu državne podrške smatraju da bi bilo najkorisnije da se poboljša ugled zemlje kroz razvoj bilateralnih odnosa i zakone koji bi podsticali kvalitet u proizvodnji i uslugama. Preovlađujući stav uspešnih izvoznika u sektoru MSP da bi im država najviše pomogla kada im ne bi odmagala čuje se već godinama, ali to očigledno ne doprinosi pomaku u dijalogu dve strane zašto državni podsticaji za započinjanje posla, ulaganja i izvoz ne daju željene rezultate.
Mala i srednja preduzeća čine više od 90 odsto srpske privrede, a tek svako deseto od njih izvozi robu ili usluge. Istraživanja ovog segmenta privrede, poput „Ankete 1.000 privrednika“ USAID Projekta za bolje uslove poslovanja, pokazuju da svega trećina malih i srednjih preduzeća pokriva celu Srbiji, što znači da ostali trguju smo sa obližnjim komšijama.
To su zabrinjavajući podaci za Vladu Srbije, koja se hvali velikim podsticajima za započinjanje posla, investiranje i izvoz. Za sada nema zvaničnih zaključaka zašto su slabi efekti tih podsticaja, ali preduzetnici tvrde da nemaju veliku korist od države i da im ona više odmaže nego pomaže. Oni koji su uspešni izvoznici ističu da su do kupaca došli upornim radom, da se svakog dana bore da opstanu na inostranom tržištu i najčešće izbegavaju da zvanično govore o postignutim rezultatima u javnosti, što objašnjavaju strahom da zbog toga mogu da imaju samo probleme. Nemaju univerzalni recept uspeha, ali su spremni da ohrabre druge da se okušaju ako su naoružani znanjem, upornošću, a pre svega ako imaju dobar proizvod.
Skupe analize zbog lošeg ugleda zemlje
Jedna od tih uspešnih izvoznica je Svetlana Miljković, koja je pre dvadesetak godina osnovala firmu Sweet Home u Brusu. U početku se bavila uvozom i trgovinom „milka“ čokolada, a sada ima hladnjaču iz koje sve voće ide u izvoz. Ona se ne hvali time što je njena firma u Srbiji jedan od najvećih izvoznika smrznutog voća, već je ponosna što je to porodičan posao koji obezbeđuje zarade za još 45 radnika.
„Uglavnom prodajemo smrznute maline, višnje, kupine i šljive, a poslednjih godina pravimo i ajvar, pekmeze i slatko koji se pripremaju po tradicionalnim receptima. Celokupne količine smrznutog voća izvozimo uglavnom u zemlje Evropske unije, a deo i u Kanadu i SAD. Uspeha nema bez kavlitetnih proizvoda i poverenja u odnosu sa kupcima”, kaže za Biznis i finansije Svetlana Miljković.
Firma Sweet Home ima voćnjake na padinama Kopaonika i hladnjaču kapaciteta 1.100 tona, urađenu po IFS standardima za bezbednost hrane. Njen godišnji promet je oko četiri miliona evra, a ove godine izvešće više od 4.000 tona voća, tri puta više nego pre osam godina.
Na pitanje kako dolaze do kupaca, vlasnica firme kaže da za njima tragaju preko interneta, ali i na sajmovima i preko preporuka onih koji su oprobali njihovu robu. „Poseta sajmovima je veoma korisna, jer je najvažniji direktan kontak sa kupcima koji stalno mora da se održava. Svake godine u maju obilazimo kupce u EU, ostanemo na putu 25 dana, ispitujemo tržište i razgovaramo sa potencijalnim kupcima koje nam preporuče stalni partneri. U tome ne dobijamo bilo kakvu pomoć od države, ali nam koriste kontakti koje imaju udruženja privrednika”, navodi Miljkovićeva i dodaje da država privrednicima može da pomogne u bilateralnim odnosima sa drugim zemljama, odnosno da popravlja ugled Srbije i domaćim preduzećima tako otvara put do novih tržišta.
U slučaju firme Sweet Home, poteškoće na koje nailazi usled negativnih stereotipa o kvalitetu srpskih proizvoda ogledaju se i u činjenici da jedino maline iz Srbije ne mogu da se transportuju na tržište Evropske unije bez potvrde da voće nije zaraženo takozvanim norovirusom, koji se širi putem zaražene vode i hrane. „U Srbiji mora više da se radi na kontroli upotrebe hemijskih sredstava za zaštitu voća. To je oblast u kojoj država kasni za razvijenim zemljama, što nanosi štetu i izvoznicima koji moraju ra rade dodatne analize“, kaže Miljkovićeva i navodi da njena frima skupo plaća analize kvaliteta voća koje radi u Nemačkoj. Jedna analiza košta od tri do četiri hiljade evra. Dodaje da ima najavu od kupaca da se u EU sprema novi pravilnik o kvalitetu hrane, „što znači da će uslovi za izvoz biti još stroži i da će se tražiti nove analize“.
Ona se ne žali da su skupe i komplikovane procedure na inostranim tržištima za dostavu robe, jer se špediteri pridržavaju međunarodnih propisa, a najvažnije je da postoji potvrda da je roba iz Srbije, da se ne radi o preprodaji voća iz drugih zemalja.
Posla ima, ali ne i radnika
Za tu firmu u ovoj fazi razvoja nisu problem ni krediti jer je, kako kaže Miljkovićeva, banke praktično mole da joj daju pozajmicu, budući da je sve dosadašnje vraćala u roku i ima razvijen posao i tržište. Za početnike finansiranje je, kako ističe, svakako glavna prepreka i zato treba da traže pomoć Fonda za razvoj i drugih investicionih i projektnih fondova. „Mi imamo problem kako da dođemo do radnika. Nama trebaju nekvalifikovani radnici, a takvih je najviše na tržištu rada, ali oni očigledno nisu spremni da idu u voćnjak. Posla uvek ima, ali nema onih koji žele da rade“, kaže ona i najavljuje širenje posla na uzgoj organskog voća, koje traže kupci, a što zahteva i upošljavanje novih radnika.
Sada Sweet Home ima organsku proizvodnju na svojih 17 hektara, a plan je da kontrolisanu proizvodnju koja podrazumeva stroge propise o upotrebi hemijskih sredstava, razvija sa kooperantima. Da bi se takvo voće izvozilo potrebni su sertifikati. Prve količine voća u Rusiju je Sweet Home isporučio ove godine, ali to tržište traži sveže voće, za čiji kvalitet je teško garantovati. „Imamo 30 većih kooperanata i veliki broj manjih. Ne možemo da garantujemo šta je ispod gajbi, kakav je kvalitet svake voćke, kao što možemo za voće koje izađe iz naše hladnjače“, objašnjava vlasnica firme, ali ne poriče da će možda jednog dana Rusija biti jedno od njenih najvećih izvoznih tržišta.
Tražnja važnija od državne podrške
U Rusiji si već dokazala kikindska firma Grindex, koja proizvodi alatne mašine. Osnovana je 2003. godine, izdvajanjem sektora proizvodnje brusilica iz sistema Livnica Kikinda i sada zapošljava 180 ljudi. Ta firma je veliki izvoznik i na tržišta Indije, ali i Rumunije i zemlje regiona, za šta nije dobila pomoć od države niti je očekuje, jer kako objašnjavaju u ovom preduzeću, imaju proizvode za kojima vlada velika potražnja.
Grindex je bio jedina firma iz Srbije koja je ove godine izlagala na najvećem svetskom sajmu mašina u Hanoveru. Na tom sajmu njeni predstavnici su nastupali više puta, a mašine iz Kikinde bile su izložene i na sajmovima u Augzburgu, Šangaju, Pekingu, Bangaloru u Indiji i Milanu, a u Moskvi svake godine.
„Nastup na sajmovima je koristan da bi se došlo do novih tržišta, ali to nije dovoljno, već je neophodno uložiti mnogo rada i znanja u proizvodnju“, rekao je za Biznis i finansije rukovodilac prodaje u Grindexu Dragan Kuzmanov. On je naveo da firma sama istražuje nova tržišta, što nisu veliki troškovi, a plan je da se dođe do kupaca u Kini, Nemačkoj i u drugim evropskim zemalja. Da bi se ostvario taj cilj proizvodi se usavršavaju svake dve do tri godine, kako bi se ispratile potrebe potencijalnih kupaca.
Marica Vuković