Kako je došlo do toga da se status UNESCO-ove lokacije svetske baštine, kao izuzetnog priznanja i potvrde kulturnog i turističkog prestiža neke zemlje, sada sve češće pominje kao „smrtna presuda“ svemu onome što je određenu destinaciju i kvalifikovalo za tu listu?
Lokalne vlasti u Amsterdamu su krajem janura ove godine donele propise koji imaju za cilj da zaštite grad od prevelikog broja turista, a hrvatski predstavnik u Evropskom parlamentu Ivan Jakovčić je otišao korak dalje. On je zatražio da EU što pre uspostavi zajedničku politiku održivog turizma, kako bi se izborila sa sve većim štetama koje evropskoj kulturnoj baštini nanosi masovni turizam. Navodeći najalarmantnije primere iz sopstvene zemlje, ali i Crne Gore, Makedonije i Italije, Jakovčić je istakao da baš zato što je turizam – u kome radi svaki deseti građanin EU, toliko značajan za ekonomiju, posebno lokalnih zajednica, mora da se iznađe način kako zaustaviti loše upravljanje masovnim turizmom čije posledice ugrožavaju prirodna dobra, kulturno nasleđe i svakodnevni život stanovnika „zaštićenih“ područja.
Hrvatski predstavnik je samo na diplomatski način rekao ono što se u javnosti mnogo direktnije ističe kao sve pogubnija cena prestiža u aktuelnoj turističkoj industriji: umesto pitanja kako da se od najezde turista živi sve bolje, sada je sve prisutnije ono – kako tu najezdu preživeti? Šta se desilo od kada je „otac masovnog turizma“, Tomas Kuk realizovao 1841. godine prvo organizovano turističko putovanje?
Najotpornije čedo privrednog buma
Masovni turizam neki ekonomisti smatraju najstarijim i najotpornijim nasleđem privrednog i tehnološkog buma nakon Drugog svetskog rata. Tako je 1950. godine zabeleženo svega 25 milona turista u svetu, 1980. bilo ih je već 277 miliona, 1990. širom planete je putovalo 435 miliona a 2000. godine 675 miliona turista. U 2010. taj broj se približio milijardi, a prošle godine je prema podacima Svetske turističke organizacije broj međunarodnih posetilaca dostigao 1,3 milijardi osoba. To je za 7% više tursta nego 2016. godine, pre svega zahvaljujući rastu u Evropi. Početak ove godine je već ubeležio turistički rekord u poređenju sa istim periodom prethodnih godina, a procenjuje se da će 2030. godine svet razgledati 1,8 milijardi ljudi.
Konačni bilans za 2017. objaviće se na proleće, a do tada značaj turističke industrije reprezentuju podaci iz 2016. godine, koji pokazuju da ovaj sektor učestvuje sa 3,1% u globalnom BDP-u. To je direktan doprinos koji se odnosi na ekonomske aktivnosti hotela, prevoznika, turističkih agencija, turoperatora, restorana, uprava kulturnih i prirodnih atrakacija zasnovanih na potrošnji inostranih i domaćih poslovnih posetilaca i turista, ali i na potrošnji država na obezbeđivanje usluga direktno namenjenih posetiocima (muzeji, nacionalni parkovi i dr.).
Uticaj turizma na BDP je značajan i kroz indirektne doprinose. Preduzeća koja rade u turizmu ulažu u izgradnju hotela, u kupovinu prevoznih sredstava, nameštaja za hotele, goriva za autobuse i avione, hrane za restorane i druge proizvode i usluge, te tako stimulišu poslovanje drugih industrija. Konačno, države troše novac za turistički marketing, turističku administraciju i druge aktivnosti koje pomažu regulaciji i razvoju turizma.
Uz sve pobrojane efekte, postoje i indukovani doprinosi, nastali potrošnjom onih koji su direktno ili indirektno zaposleni u turističkoj industriji. Stoga Svetska turistička organizacija procenjuje da je ukupni doprinos turizma globalnom BDP-u u 2016. godini dostigao 10,2%, doprinos ukupnoj zaposlenosti je iznosio 9,6% (292 miliona radnih mesta), dok su ulaganja u razvoj turističke industrije iznosila 4,4% svih investicija u svetu. Naravno, ova mašinerija je posebno izražena na destinacijama koje je UNESCO svrstao na svoju listu, a koje u nekim slučajevima prihoduju od turizma više nego sva druga mesta u zemlji zajedno, poput Praga koji obezbeđuje preko 60% ukupnih turističkih prihoda u Češkoj. Šta, onda, sreću kvari u ovoj računici?
Poljubac smrti
Posebno oštru kritiku na ovu temu uputio je Marko d’Eramo, poznati italijanski publicista, koji je status UNESCO-ove lokacije svetske baštine u savremenim uslovima uporedio sa „poljupcem smrti“. Gradovi koji dobiju ovo priznanje, a čiji stanovnici su uspeli da prežive ratove, zemljotrese i epidemije, pod naletom turističkog buma „ulaze u smrtnu agoniju“. Prazne se i svode na muzejsku kulisu, iza koje lokalne zanate zamenjuje „izmišljena tradicija“ sa istovetnim barovima i štandovima koji prodaju „autentične specijalitete“: marame, batik majice, ogrtače za plažu, narukvice…
Eramo kao jedan od najekstremnijih primera navodi italijanski gradić San Điminjano, sa 7.000 stanovnika i oko 3,5 miliona turista godišnje. „Unutar njegovih zidina nema više nijedne prave mesare, voćare ili pekare. Kada barovi, restorani i suvenirnice uveče zatvore vrata, u starom gradu se ne može zateći nijedan jedini stanovnik – svi oni danas žive izvan njegovih zidina. Što manji grad, to brža njegova propast“, konstatuje italijanski publicista.
Novodeći brojne slične primere u svetu, gde se istorijska gradska jezgra pretvaraju u klopku za turiste a domaćini se iseljavaju, Eramo zaključuje da, paradoksalno, „pokušaj da se sačuva jedinstvenost nekog mesta, pretvara ga u repliku koju nalazimo na svim zaštićenim lokacijama širom sveta“. Nije slučajno, dodaje, da je kategorija svetske baštine ustanovljena početkom sedamdestih godina prošlog veka, u vreme uzleta masovnog turizma, čime je stvoren „brend“ za promociju turističke industrije. On je autentičnost izneo na tržište, kako bi se ostvarila što veća zarada kao što je to, recimo, slučaj sa dizajniranom odećom u modnoj industriji. Broj zaštićenih destinacija raste eskponencijalno, a gradovi i regioni se sada guraju u redovima za UNESCO-vu listu.
Nasuprot tome, stanovnici tih gradova beže iz njih jer svakodnevni život postaje nemoguć. Italijanski publicista navodi primer nemačkog grada Drezdena, koji je na UNESCO-vu listu stavljen 2004. ali su nastali problemi kada su žitelji, usled sve veće saobraćajne gužve preko reke Elbe hteli da sagrade novi most. UNESCO je bio protiv mosta, tvrdeći da bi unakazio „ambijentalnu celinu“, ali su žitelji Drezdena na referendumu ipak glasali za njegovu izgradnju, iako ih je zbog toga UNESCO povukao 2009. godine sa svoje liste.
Korporativna utopija
Još gora posledica od „mumifikacije“ nekadašnjeg gradskog života je „haotična navala i bezobzirna pohlepa korporacija, koje će srušiti sve što im se nađe na putu kako bi stvorile prostor za svoje banke, stambene blokove i šoping-centre“. Poseta Kini ili Latinskoj Americi je dovoljna da se stekne slika o razmerama te druge kuge, koja preti da svetsku baštinu pretvori u korporativnu utopiju – finansijske i poslovne četvrti u gradovima-muzejima, zaključuje Eramo.
Iako izrečene mnogo prozaičnije, slične ocene počinju da preovlađuju i u medijima, a u susednoj Hrvatskoj je primetno da se negativnim posledicama masovnog turizma sve više bave i ekonomisti, naročito oni koji žive u sredinama koje su na UNESCO-voj listi svetske baštine. Struka skreće pažnju na opasnost od prevelike zavisnosti pojedinih lokalnih zajednica od turističkih prihoda, na povećanje regionalnih razlika usled investicione fokusiranosti na najatraktivnije destinacije, na potiskivanje lokalnih zanata u konkurenciji svetskih lanaca i franšiza, što ima za posledicu sve veću nesrazmeru u prihodima između „velikih igrača“ i većine lokalnog stanovništva.
Istovremeno, lokalni žitelji su suočeni sa sve većim životnim troškovima. Što je destinacija turistički atraktivnija, to više rastu cene nekretnina i stanovanja, ali i hrane, odeće, ugostiteljstva, prevoza, pa se deo stanovnika iseljava upravo iz tih razloga, naročito mladi bračni parovi. S druge strane, prihode lokalnih zajednica sve više ugrožavaju štete koje prirodnim i istorijskim znamenitostima nanosi masovni turizam, posebno popularni kruzeri.