Ekonomskim istraživačima u Srbiji, a kamoli široj javnosti, nisu dostupni podaci o tome koliko su kompanije koje je država izdašno subvencionisala doprinele razoju domaće privrede, iako ekonomisti godinama insistiraju da se konačno izađe sa preciznom računicom koliko je takva politika isplativa. Oni navode da čak i da je tačna računica po kojoj je očekivano vreme za povrat podsticaja kroz javne prihode 14 meseci, ti efekti su izačunati samo na osnovu podataka o direktnim novčanim ulaganjima države, bez ostalih troškova koji su najčeće deo podsticaja, kao što je ustupanje investitorima zemljišta bez naknade, ulaganje u infrastrukturu, oslobađanja od PDV-a, poreza i doprinosa.
Državne podsticaje investitorima u Srbiji, koje je 2006. godine „patentirao“ tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić, od tada stalno kritikuju stručnjaci, ali ih se nije odrekla ni nova vlast iako je, dok je bila u opoziciji, takođe bila kritična prema takvom načinu podsticanja privrednog razvoja i zaposlenosti. Očigledno je da je otvaranje fabrika, čiji su vlasnici privučeni obilnim budžetskim subvencijama – najbolji političi marketing, pogotovo što ne postoji nijedna ozbiljna analiza koja bi pokazala kakvu korist od toga ima država i njeni građani.
Dinkić je, i bez stručne analize, baratao podacima da se jedan dinar subvencija državi vrati za nekoliko godina četvorostruko kroz poreze i doprinose, a te računice se drže i njegovi naslednici. Svetska banka je za potrebe Ministarstva privrede uradila takvu analizu na osnovu određenog broja ugovora o subvencijama, ali ona još nije objavljena. Informaciju o tome šta je pokazala ta analiza i kakvi su efekti desetogodišnjeg subvencionisanja investitora, posebno inostranih, Ministarstvo privrede nije dostavilo ni na upit „Biznisa i finansija“, što navodi na zaključak da podaci nisu baš za pohvalu.
U Svetskoj banci za „Biznis i finansije“ je rečeno da tom analizom raspolaže Ministarstvo privrede i da je na njima da odluče da li će i kada objaviti šta su utvrdili stručnjaci te međunarodne finansijske institucije. U toj analizi, kako su objavili neki mediji, posmatrano je 30 projekata, za period od oktobra 2015. do januara 2017. godine, tokom kojeg su kompanije uložile 340,9 miliona evra, a zaposlile su 21.276 radnika. Neto plate kreću se od 504 evra (SR Technics) do 183 evra (Aster Tekstil). Državni podsticaji za tih 30 kompanija iznose ukupno 125,4 miliona evra, što je 5.898,61 evra u proseku po novootvorenom radnom mestu. Ukupan iznos očekivanih javnih prihoda na osnovu poslovanja tih kompanija iznosi 512,79 miliona evra i 4,08 puta je veći od ukupnih odobrenih sredstava za projekte u posmatranom periodu, a očekivano vreme za povrat podsticaja kroz javne prihode je 14,07 meseci.
Domaći gube na svom terenu
Po podacima Ministarstva privrede od 2006. do kraja 2017. godine, za subvencije preduzećima za nove investicije i otvaranje radnih mesta iz budžeta je isplaćeno 39,7 milijardi dinara ili 349,1 milion evra. Sa domaćim investitorima u tom periodu potpisana su 63 ugovora, a sa stranim 123.
Nakon stupanja na snagu Zakona o ulaganjima, krajem 2015. godine, zaključen je 41 investicioni projekat podržan podsticajima, odnosno u 2016. godini 20 ugovora, a 21 ugovor 2017. godine, kojima su odobreni podsticaji u vrednosti 132.216.424 evra, uz obavezu korisnika da zaposli najmanje 24.089 novih radnika, što je u proseku 5.489 evra po zaposlenom. Od toga, sa domaćim investitorima potpisano je šest ugovora o dodeli sredstava, gde je iznos podsticaja 4.938.761 evra, sa planiranim zapošljavanjem 947 novih radnika, što je 5.215 evra po radniku. Sa stranim investitorima potpisano je 35 ugovora o dodeli sredstava za sprovođenje projekata od posebnog značaja. Vrednost dodeljenih podsticajnih sredstava je 127.277.663 evra, a predviđeno je zapošljavanje 23.142 novih radnika, što je 5.500 evra po radniku.
Ministarstvo privrede je, kako bi povećalo šanse domaćim investitorima da konkurišu za podsticaje, krajem 2016. donelo uredbu kojom je snižen limit ulaganja korisnika podsticaja. Kada su u pitanju direktne investicije i podrška države realizaciji investicionih projekata u skladu sa uredbom kojom su definisani uslovi i način privlačenja direktnih ulaganja, Ministarstvo privrede i Razvojna agencija Srbije sprovode dva programa: prvi se odnosi na projekte od posebnog značaja gde su veći ulaganje u osnovna sredstva i značajno zapošljavanje i drugi program, koji se sprovodi po Javnom pozivu kojim se zapošljava do 100 ljudi.
„Kada je reč o projektima po Javnom pozivu objavljenom u toku 2017. godine, do sada je odobreno 18 projekata, pri čemu je ukupan planirani broj novih zaposlenih na neodređeno vreme 815, a ukupna visina podsticaja 2.902.125 evra, što je 3.560 evra po zaposlenom. Od toga, 17 investitora su domaći, dok je samo jedan investitor sa sedištem u inostranstvu. U 2018. godini potpisan je ugovor o dodeli sredstava podsticaja sa domaćim privrednim društvom Ćirić Agro MĐŽ DOO Titel, kojim je odobreno 471.434 evra za planirano zapošljavanje 27 novih radnika”, kazali su u Ministartvu privrede za „Biznis i finansije“.
„Ispušteni“ troškovi
Na pitanje koji investitori su dobili najveći iznos subvencija, odgovor je bio da subvencija zavisi od ukupne bruto zarade koje su investitori spremni da ponude. Što je veća plata (neto zarada plus porez na dohodak građana i doprinosi) to je veći podsticaj.
Od 2006. godine je raskinuto 103 ugovora o dodeli sredstava, jer korisnici nisu ispunjavali ugovorene obaveze. Investitori sa kojima su raskinuti ugovori su bili u obavezi da vrate isplaćene podsticaje u iznosu od 24.922.651 evra, zajedno sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U Ministarstvu privrede tvrde da ima određen broj investitora koji dodatno zapošljavaju radnike, bez zahteva za novim ugovorima i podsticajima. Prema analizi tog ministarstva, 72 kompanije koje su dobile podsticajna sredstva države, nakon što su ispunile ugovorne obaveze, zapošljavale su 18.524 radnika, što je za 6.141 više nego u odnosu na ugovoreno.
Ekonomisti ukazuju da država mora da izađe sa preciznom računicom šta se dobija od izdašne pomoći investitorima, posle koje bi se moglo proceniti da li treba nastaviti takvu politiku, ili promeniti kriterijume na osnovu kojih se dodeljuje pomoć. Oni navode da čak i da je tačna računica po kojoj je očekivano vreme za povrat podsticaja kroz javne prihode 14 meseci, ti efekti su izačunati samo na osnovu podataka o direktnim novčanim ulaganjima države, bez ostalih troškova koji su najčeće deo podsticaja, kao što je ustupanje investitorima zemljišta bez naknade, ulaganje u infrastrukturu, oslobađanja od PDV-a, poreza i doprinosa. Ni Svetska banka u svojoj analizi ugovora sa investitorima nije računala troškove koji su u nadležnosti lokalnih samouprava, kao ni olakšice u vidu oslobađanja od poreza, koje su primenjivane samo u posebnim slučajevima.
Subvencija na proizvod, a ne na ime
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, koji je radio analizu efekata subvencionisanja dolaska italijanskog Fijata u Srbiju i pokretanje fabrike automobila u Kragujevcu, za „Biznis i finansije“ je rekao da ni ta analiza nije potpuna, jer nema javno dostupnih podataka.
„Nije moguće uraditi bilo kakvu analizu efekata subvencija, jer ne postoji uporedna metodologija po kojoj bi se pratilo koliko ti investitori uplaćuju u budžet, kolIko radnika zapošljavaju i otpuštaju, koliki im je udeo u BDP i izvozu. Takođe, istraživačima nisu podstupni ni podaci o poslovanju preduzeća koja su subvencionisana. Verovatno postoji razlog zašto je to tako, odnosno oni koji ne žele da se objave ti podaci nešto prikrivaju“, uveren je Savić.
On je podsetio da je njegova analiza pokazala da država, na osnovu datih subvenicija Fijatu, praktično isplaćuje plate radnicima u Kragujevcu, jer je ta kompanija oslobođena poreza i doprinosa.
„Korist od subvencija Fijatu imaju radnici, jer je pitanje da li bi imali posao da italijanski proizvođač automobila nije dobio velike subvencije. To je slučaj i sa većinom drugih subvencija, jer su ih dobile kompanije koje zapošljavaju jeftinu radnu snagu, tako da se može zaključiti da subvencije imaju smisla samo u nerazvijenim zemljama kakva je Srbija, gde ne može da dođe do spontanog privrednog razvoja, do masovnog zapošljavanja, dolaska novih tehnologija koje zahtevaju visokoobučene radnike koji bi bili dobro plaćeni. A mi još nismo ni na nivou da možemo da pratimo nova dostignuća i tehnologije i investitori dolaze u Srbiju jer im treba jeftina radna snaga”, ocenio je Savić.
Njegov predlog je da se Vlada Srbije opredeli za dodelu subvencija „ne na ime, već na proizvod”. To znači da ne treba davati budžetske podsticaje bilo kojoj kompaniji koja bi da otvori pogon u Srbiji, već samo onoj koja se uklapa u državnu strategiju podsticaja određenih privrednih grana ili proizvodnje i prerade određenog proizvoda, kao što je malina, a što državi donosi najveću korist.
„U tom slučaju, trebalo bi postaviti ciljeve i na određeni period raditi analizu kakvi su efekti subvencija, kako bi se odmah reagovalo. Ovako, više od deset godina investitorima dajemo novac poreskih obveznika, a jedini efekat od toga za koji pouzdano znamo jeste da državni funkcioneri imaju priliku da postavljaju kamen temeljac i presecaju vrpce. Država je tamo gde ne treba, a nema je tamo gde bi trebalo da bude svakog dana, kao na primer u Goši, koja je radila a niti je radnicima isplaćivala zarade, niti državi poreze”, kazao je Savić.
Marica Vuković