Specijalizacija za najunosniju tržišnu nišu – izvlačenje koristi iz svetskih sukoba, zahteva i odgovarajuću poslovnu politiku: kršenje svih međunarodnih propisa, beskrupuloznost, poslovne poteze koji će kompaniju proslaviti po skandalima i na crnim listama. Ako osnivač kompanije još i dospe na FBI listu deset najtraženijih begunaca, to je dodatna referenca da se stigne do vladavine najvažnijim svetskim sirovinama.
Kompanija Glenkor, koju je agencija Rojters svojevremeno nazvala najvećim monopolistom koji vlada svetskim sirovinama „iz senke“, budući da o njoj šira javnost ne zna gotovo ništa, isplivala je kao jedna od glavnih „zvezda“ u izveštaju „Rajski papiri“, koji je krajem prošle godine objavio Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara. Reč je o konglomeratu čije poslovanje se tokom četiri decenije odvijalo kao po scenariju za filmove o Džejms Bondu, ali su zato visoki profiti ostvareni na protivzakonitim i krajnje kontraverznim poslovima očigledno bili veoma realni, imajući u vidu da kompanija prihoduje više od 177 milijardi dolara godišnje i zapošljava preko 155 hiljada ljudi.
Prema zvaničnoj biografiji, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka osnovni posao preduzeća je bilo posredništvo u prodaji, da bi početkom ovog stoleća počelo i samo da kupuje firme širom sveta, najviše u rudarstvu, ali i u drugim sektorima vezanim za ključne resurse. Tako je Glenkor „dogurao“ do 16. mesta na listi 500 najvećih svetskih kompanija koju sastavlja američki magazin Fortune, kao vodeći svetski trgovac sirovinama i rudama, najveći dobavljač cinka i kobalta, koji se uz to bavi trgovinom poljoprivrednim proizvodima i glavni je svetski trgovac pšenicom. Samo tokom 2015. Glenkor je bio najveći izvoznik poljoprivrednih proizvoda u Rusiji, Kanadi i Australiji, sa oko 44 miliona tona prodatih žitarica.
Iako je celokupan istorijat ove kompanije obeležen skandalima, poternicama i crnim listama, to joj nije smetalo da obezbedi, kako se procenjuje, kontrolu nad: 60% svetskog tržišta cinka, 50% bakra, 45% olova, 38% aluminijuma, 25% ječma, 25% suncokreta, 25% uljane repice i 10% pšenice. Dodatno, Glenkor drži 28% globalne trgovine ugljem, zahvaljući spajanju sa još jednim gigantom u oblasti rudarstva – kompanijom Xstrata. Dokumenta objavljena u „Rajskim papirima“ ukazuju da Glenkor skriva vlasničku povezanost i sa jednim od velikih svetskih brodarskih prevoznika, firmom SwissMarine. Pod upravom te transportne kompanije nalazi se oko 170 brodova, dok joj godišnji prihodi premašuju milijardu dolara.
Aktuelni izvršni direktor u Glenkoru je Južnoafrikanac Ivan Glasenberg, koji poseduje 16% firme i koji bi prodajom akcija postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Uprkos tome, o njemu se do nedavno u široj javnosti nije znalo ni da postoji.
Poternica FBI kao referenca
Ipak, za poslovni model kompanije koji dokazuje da su kršenje međunarodnih propisa i beskrupuloznost pouzdan put do uspeha – ma šta se javno propagiralo, najzaslužniji je njen osnivač Mark Rič. Rođen u Belgiji, još kao dete je s roditeljima emigrirao u SAD, gde je po okončanju školovanja počeo da radi za firmu Philipp Brothers (danas poznatu kao Phibro), koja se bavila trgovanjem rudama, metalima, naftom i drugim sirovinama. Sa kolegom je 1974. osnovao sopstvenu firmu Marc Rich + Co, preteču današnjeg Glenkora, vođen idejom da se od svetskih sukoba može odlično profitirati, pa je najvažnije poslove koji su mu donosili enormnu zaradu sklapao sa politički nestabilnim državama, kršeći međunarodne zabrane.
Poslovao je sa Gadafijem, Pinočeom, Kastrom, Čaušeskuom, sa Južnom Afrikom u doba aparthejda (gde je zahvaljajući švercu nafte zaradio oko dve milijarde dolara), i mnogim drugim režimima kojima su u nabavljanju sirovina znale da zasmetaju „sitnice“ poput međunarodnih sankcija. Možda je najveći poduhvat bila njegova dugogodišnja saradnja sa Iranom u doba vladavine Homeinija, koji mu je bio glavni dobavljač sirove nafte uprkos činjenici da se ta zemlja nalazila na crnoj listi SAD, a što Riču nije bila prepreka ni da prodaje tako pribavljenu naftu čak i Izraelu.
Glenkor se „specijalizovao“ i za poslovanje sa takozvanim „banana republikama“ u ratnim zonama, gde mu je glavno oružje bila korupcija, a kompanija je optuživana i za korišćenje dečjeg rada u afričkim rudnicima i trovanje životne sredine. Riča je njegov poslovni stil sustigao 1983. godine, kada su protiv njega američke vlasti podigle niz optužnica za mahinacije poput reketiranja, poreske utaje i kršenja embarga, pa je pobegao u Švajcarsku. U tom periodu je postao jedan od najtraženijih deset begunaca na listi FBI, zajedno sa Osamom Bin Ladenom, ali ga je 2001. pomilovao tadašnji američki predsednik Bil Klinton i to poslednjeg dana svog mandata(!?).
Rič je preselio sedište kompanije u gradić Bar, u okrugu Cug, koji je najmanji od 26 švajcarskih kantona, ali zato je u njemu registrovano više od 30.000 internacionalnih kompanija, među kojima i vrlo dobro poznata ovdašnjoj javnosti Agrokor AG. Kada je Rič 1993. pokušao da zavlada svetskim tržištem cinka, smeli potez završio je dugovima kompanije većim od tadašnjih 170 miliona dolara, pa je pod pritiskom drugih akcionara prodao 51% udela u firmi, koje je potom promenila ime u Glenkor.
Zao, loš, rđav
No, uprkos povlačenju njenog osnivača i promeni imena, kompanija je nastavila sa poslovnom nekulturom koja obezbeđuje vrtoglave zarade, a to znači i sa skandalima. Lista je podugačka, a jedan od njih je vezan za sticanje vlasništva po bagatalnoj ceni nad veoma vrednim rudnikom bakra Katanga u jednoj od najsiromašnijih država sveta – Demokratskoj Republici Kongo. Posao je realizovan zahvaljujući podjednako kontraverznom izraelskom biznismenu Danielu Gertleru, čijoj kompaniji je 2009. Glenkor tajno pozajmio 45 miliona dolara u akcijama, a ovaj je iskoristio svoj uticaj u političkim krugovima u Kongu kako bi se „švajcarska“ kompanija domogla rudnika.
Gertler je imao sve kvalifikacije za posrednika u ovakvoj transakciji, kao čovek koji je već skoro dve decenije na zlom glasu u mnogim međunarodnim izvaštajima. Primera radi, Ujedinjene nacije ga još od 2001. prozivaju da je u Kongu finansirao nabavku oružja u zamenu za monopol nad trgovinom dijamantima, u jednom od izveštaja iz 2013. procenjuju da je mahinacijama sa rudnicima uskratio ovu zemlju za više od 1,3 milijarde dolara potencijalnih prihoda, dok ga američko Ministarstvo pravde navodi kao ključnog posrednika koji je obezbedio da jedan američki hedž fond dobije poseban pristup i preferencijalne cene u rudarskom sektoru u Kongu.
Uz već spomenute, Glenkor je upleten u još niz drugih skandala u državama poput Ekvadora, Zambije – koja od firmi poput Glenkora zarađuje svega oko 5% vrednosti od izvoza bakra, Kolumbije, ali i Australije koja je jedan od najvećih svetskih izvoznika sirovina i metala.
Najveća privatizacija u ruskoj istoriji
Tokom 2015. Glenkor je opet šokirao svetska finansijska tržišta, ovaj put problemima koji su dosegli razmere bliske bankrotu. Deonice ovog giganta skoro preko noći su pale za 29%, na istorijski minimum, pošto je objavljeno upozorenje analitičara da je on visoko zadužena kompanija i da njegove prihode mogu da progutaju obaveze prema kreditorima u situaciji kada su cene roba na svetskim tržištima (posebno nafte, bakra i uglja, inače ključnih proizvoda kompanije) bile relativno niske.
Zbog ogromne zaduženosti od oko 30 milijardi dolara, a naročito posle Brexita, Glenkor je započeo sa planovima restrukturiranja, prodaje i centralizacije, pre svega u oblasti agrobiznisa, s ciljem da ojača svoje pozicije za buduća preuzimanja. Uz njegrovu pomoć, prošle godine je relativno manje poznata kineska energetska kompanija CEFC došla u posed dela vlasništva ruskog naftnog giganta Rosnjeft.
Naime, CEFC je otkupila 14,16 odsto akcija Rosnjefta, ali ne od Rusa već od Glenkora i državnog investicionog fonda Katara za oko devet milijardi dolara. Interesantno je da su upravo oni decembra 2016. kupili udeo u Rosnjeftu (19,5%), delom i za račun nepoznatog kupca iz Singapura (QHG Shares) čiji su vlasnici bili skriveni kroz brojne off-shore firme registrovane na Kajmanskim ostrvima. Ta akvizicija tada je bila ocenjena kao najveća privatizacija u ruskoj istoriji, ali i najveća prodaja u globalnom naftnom sektoru u 2016. Oni su ga, potom, za manje od godinu dana, prodali Kinezima.
S obzirom na imidž koji je Glenkor dosledno gradio u prethodne četiri decenije, teško je poverovati da se u ovoj kompaniji naprasno probudila savest, te u najmanju ruku deluju cinično „društveno odgovorne kampanje“ koje pokreće u poslednje vreme, finasirajući borbu protiv malarije u Zambiji, naučno-istraživačke programe u Australiji i borbu protiv bolesti stoke u Južnoj Americi.
Ponekad i mi imamo sreće
U Srbiji je pre nekoliko godina na pomolu bio dogovor da RTB i Glenkor otvore rudnik „Cerovo 2“. Glenkor je navodno trebalo da investira 140 miliona evra, a RTB bi u zajedničku firmu uneo sirovine i uposlio radnike. Do realizacije posla, uprkos mnogobrojnim najavama, nije došlo, a javnost je do danas ostala uskraćena za odgovor zašto „Cerovo 2“ nije otvoren.
Vladimir Adonov