Premda domaća regulativa dozvoljava da bivši vlasnici firme koju su odveli u stečaj mogu ponovo da je kupe, ukoliko se ne utvrdi da su to učinili namerno i ako ostane imovine za nadmetanje nakon što su u stečajnom postupku namireni svi zaposleni i poverioci, logično je pitanje kako će oporaviti firmu isti ljudi koji su je i oterali u bankrot? Prema tvrdnjama ekonomskih stručnjaka, raskorak između legalnog i moralnog u ovom slučaju je još veći ako se ima u vidu da se utvrđivanjem činjenica da li je firma namerno gurnuta u stečaj u Srbiji niko ozbiljno ne bavi, jer domaćoj praksi nije strano da se preduzeća svesno upropašćavaju uz blagoslov vlasti.
Da biznismeni kupuju firme koje su upravo oni odveli u stečaj ne dešava se často, bar ne da javnost za to zna, jer to odmah pokreće brojna pitanja, iako zakon ne zabranjuje takvu mogućnost. Retki su oni poput Toplice Spasojevića koji je obelodanio da neće dozvoliti da neko drugi kupi ITM grupu čiji je on bio suvlasnik dok nije otišla u stečaj. Time je u javnosti već izazvao polemike ne samo u okolnostima pod kojima je firma otišla u stečaj, nego i da li će biti fer nadmetanje za njenu imovinu koja je sa zemljištem, građevinskim objektima i opremom, procenjena na oko milijardu dinara, a početna cena je upola manja.
Po tumačenju Spasojevića, ITM grupa će kroz stečaj biti restrukturisana, a neće je kupiti on direktno, već firma koja je pod njegovom kontrolom i bila mu je strateški partner dok je kompanija koja je sada u stečaju bila uspešna. Šta stoji iza takve namere bivšeg strateškog partnera i koja je njegova računica teško je proceniti, ali je izvesno da njeni vlasnici, kao i Spasojević najbolje znaju u kakvom je stanju ITM i koji su razlozi zašto je u stečaju. Pitanje je samo da li bi i oni kojima je to posao, trebalo da objektivno utvrde pod kakvim okolnostima su ITM grupa i brojne druge firme u Srbiji odvedene u stečaj.
U Srbiji logika nije presudna
Glavni biznis ITM grupe je uvoz robe, koji po pravilu donosi veliki novac, a u stečaju je od kraja oktobra prošle godine jer nije poštovala Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), usvojen 2014. godine. Stečaj je pokrenula državna Agencija za osiguranje depozita, i predstavnici dve banke u stečaju – Univerzal banke i Privredne banke Beograd, koja je takođe državna. Kompanija je zapala u teškoće 2008. godine, kada je počela svetska finansijska kriza. „IMT grupa je jedan od najvećih uvoznika, uvozimo robu svetskih brendova i u prvom talasu 2008. godine izgubili smo sedam do osam miliona evra, a skoro isto toliko i u drugom talasu krize“, rekao je Spasojević.
Po pisanju medija, i šabački biznismen Milorad Bogićević je ranije hteo da kupi Fabriku akumulatora Sombor (FAS) koju je doveo do bankrota.
Zdrava logika govori da gazda nema interesa da upropasti svoju firmu da bi je ponovo kupio, ali u Srbiji, kako ukazuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, ima toliko nelogičnosti, tako da i namerni stečaj, koji je nekom u interesu, može da prođe nekažnjeno.
„Sa stanovništa zakona, nije problematično ako vlasnik kupi bivšu firmu u stečaju ukoliko zbog različitih okolnosti nije bilo drugog načina da nastavi poslovanje, ali jeste sa stanovišta morala. Pogotovo je problem ako je firma namerno dovedena u stečaj, što se često dešava, jer vlasnici žele da izbegnu obaveze, prema bankama i državi. Tada se imovina firme prenosi na drugu, povezanu firmu, a kupuje se ona u stečaju zbog imena, brenda ili nečeg drugog“, rekao je Savić za „Biznis i finansije“.
On je istakao da je dokazivanje da je firma namerno gurnuta u stečaj teško i tom problematikom se u Srbiji niko ozbiljno i ne bavi, što se lako objašnjava time da se u nekim slučajevima firme dovode do stečaja uz odobrenje vlasti. „Ništa se ne dešava slučajno, pa tako ni da firmu u stečaju kupuje bivši vlasnik. Pojedini bogataši misle da samo njima treba novac, nisu važni ni poverioci, ni interes države, već samo oni. Geneza srpskih bogataša pokazuje da su svi, ili skoro svi, stekli bogatsvo kriznih 90-tih ili kasnije u sumnjivim privatizacijama, ali uz pomoć ljudi na vlasti“, smatra Savić.
Na pitanje da za „Biznis i finansije“ oceni da li je moralno da bivši vlasnici kupuju firmu u stečaju, državni sekretar u Ministarstvu privrede Dragan Stevanović je kazao da pitanje morala ne bi želeo da komentariše. „Važno je da li se sve sprovodi po zakonu i da li je firma namerno gurnuta u stečaj“, kazao je Stevanović.
Šta kaže zakon?
Po zakonu, ako je direktor ili vlasnik namerno uništio preduzeće, naneo štetu partnerima i radnicima, njegovo ime se po službenoj dužnosti upisuje na crnu listu u Agenciji za privredne registre, zabranjuje mu se poslovanje, osnivanje firmi ili raspolaganje imovinom. Ako nije bilo takve namere, odgovorni ljudi ili vlasnici preduzeća ne snose nikakve posledice, ali se postavlja pitanje kako će oporaviti tu firmu kad je kupe iz stečaja kad su je doveli do bankrota?
Zakonom o stečaju, kako objašnjavaju stručnjaci, propisano je da ukoliko u stečajnom postupku svi zaposleni i poverioci budu namireni i ostane imovine koja se može otkupiti na nadmetanju, nije protivzakonito da se za tu imovinu nadmeću prethodni vlasnici. Naravno, u slučaju ako firma nije namerno odvedena u stečaj, ali tu je zato Poreska policija da „uđe“ u knjige privrednog društva i načini tu procenu.
Odgovor na pitanje da li takav biznismen može da uzme kredit je potvrdan ukoliko se protiv njega ne vodi krivični postupak i ako, naravno, banka želi da mu kredit da, uprkos tome što je njegova prethodna firma otišla u stečaj.
Stečaj sam po sebi ne osuđuje vlasnike, suvlasnike i odgovorno lice u privrednom društvu, osim ako se ne dokaže da je stečaj izazvan veštački. Ako se u postupku provere nađu dokazi da je firma namerno uvedena u stečaj i da je time nanesena šteta zaposlenima u firmi ili poveriocima, tužilaštvo može da odluči da krene u postupak protiv lica koja su odgovorna za to.
Stečaj jeftiniji od postupka likvidacije
Sam tretman stečaja dosta je različit u zakonodavstvima evropskih zemalja i u svetu. U zemljama sa razvijenom tržišnom ekonomijom, stečajni postupak se često sprovodi ne samo kada firma ode u dugove koje ne može da vrati iz svoje imovine, nego i onda kada vlasnici biznisa procena da je taj postupak za njih jeftiniji i birokratski manje komplikovan.
U Srbiji je likvidacija poslovanja toliko komplikovana, da jedno srednje preduzeće ne može da se zatvori po dve do tri godine i to košta između 100 i 350 hiljada evra vlasnike biznisa. Zato se mnogi pre odluče da ga puste da ode u stečaj, onda stečajni upravnik namiri zaposlene i poverioce. Uglavnom, celo opterećenje posla likvidacije firme se prenosi na nekog drugog i neko drugi „trlja glavu“. Ovo je čest slučaj i u zemljama kao što su Holandija, Velika Britanija, ali i u SAD, Kanadi i nekim drugim državama.
Po oceni ekonomista, u Srbiju je od 2.000 godine ušlo skoro 20 milijardi evra prljavog novca i mnogi koji posluju na ovom tržištu nemaju čiste motive, niti mnogo mare za zakone, prava zaposlenih, a pogotovo državne interese. Od njih se mogu očekivati svakakve mahinacije, ali bi zato država trebalo da napravi takvo poslovno okruženje i efikasno sudstvo da oni ne mogu proći nekažnjeno, a pogotovo da se istim ljudima omogućava da upropaste jednu firmu, bez problema osnuju drugu, pa preko nje ili povezanih lica kupe imovinu propale firme, ali bez dugova i obaveza.
Marica Vuković