U vreme kada državne inicijative o socijalnom preduzetništvu ostaju jake samo na rečima, a inkluzija osoba ometenih u razvoju na tržištu rada gotovo da predstavlja tabu temu, uspešno pokretanje male štamparije u prostorijama Udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju MNRO Zvezdara utoliko pre zaslužuje medijsku pažnju. Pošto su prošli kroz višemesečne obuke, štićenici ovog udruženja sada štampaju male količine šolja, bedževa, magneta, cegera, i postepeno povećavaju obim posla uz želju da jednog dana njihovo privređivanje postane u potpunosti samoodrživo.
Iako u Srbiji ne postoje precizni podaci o broju osoba sa smetnjama u razvoju, pretpostavka je da se njihov udeo kreće u skladu sa globalnim prosekom. Procene Svetske zdravstvene organizacije kažu da na svetu ima do pet odsto dece sa smetnjama u razvoju i urođenim invaliditetima, pa da takav udeo odgovara, uz manja odstupanja, i na nacionalnom nivou.
Još je teže utvrditi učešće osoba sa smetnjama u razvoju u ukupnom broju zaposlenih u zemlji. Uprkos tome što je u državnom vrhu i široj domaćoj javnosti od početka 21. veka više puta isticano kako je konačno prepoznat značaj društvene inkluzije, i pored prilagođavanja postojećih i donošenja novih zakona, praktična primena uključivanja socijalno ugroženih grupa na tržište rada je, nažalost, još uvek daleko od željene, a kamoli idealne. Pored subvencija i predloženog udela ovakvih osoba u ukupnom broju zaposlenih u velikim preduzećima, u realnosti se o dobrobiti i uspešnom zapošljavanju osoba sa smetnjama u razvoju i dalje najviše bave udruženja građana i stručne organizacije.
Učenjem do posla
Udruženje za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju MNRO Zvezdara u svojim prostorijama već skoro tri godine razvija malu štampariju, u kojoj se obučavaju njegovi vredni i kreativni štićenici. Prema rečima Jasmine Erker, koordinatorke Udruženja, na ideju o pokretanju štamparije ona i njen tim došli su razmišljajući kojim novim aktivnostima mogu da uposle svoje mlade polaznike, tako da istovremeno podstaknu njihovu kreativnost, ali i radne sposobnosti.
„Pored aktivnosti kojima su se naši štićenici bavili od ranije, poput izrade rukotvorina, prepravke i šivenja odeće, dekupaža, izrade nakita i čestitki, ili ulične prodaje časopisa Liceulice, pokušali smo da osmislimo koja bi to mogla da budu dodatna zanimanja u kojima bismo mogli da ih angažujemo, a da im pritom budu zabavna. Posle malo istraživanja na internetu, dobili smo ideju da bismo mogli da proširimo svoje ’poslovanje’ i u oblasti osnovne štampe“, objašnjava Erker.
MNRO Zvezdara je tada potražila sredstva za nabavku štampača kroz konkursni projekat Sekretarijata za socijalnu zaštitu. Međutim, pošto je uslov tog konkursa bio da se deo sredstava obezbedi preko donatora, Erker se obratila Nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju GIZ, za čije potrebe su štićenici Udruženja već nekoliko godina pravili unikatne čestitke. Ispostavilo se da je to dobitna kombinacija, jer je GIZ preko svog projekta „Podsticanje zapošljavanja mladih“ nabavio traženu opremu, uključujući i aparat za štampu na tekstilu.
Obzirom da ovaj projekat posebno podstiče zapošljavanje mladih u ugroženim grupama, ubrzo su započete i obuke u prostorijama MNRO Zvezdara – 21 osoba sa smetnjama u razvoju prvo je prošla kroz mesec dana teorijske nastave, dvaput nedeljno u trajanju od po tri časa. Posle teorijske, usledila je i tromesečna praktična obuka za desetoro najzainteresovanijih polaznika. Pošto su koordinatori u MNRO Zvezdara bili upoznati sa osnovama štampe, bila im je potrebna pomoć oko kontrole kvaliteta slika, pa je svoje mentorstvo rado pružio profesor Duško Trifunović iz Beogradske politehničke škole, a u sprovođenju prakse učestvovala je i defektološkinja Olivera Majmarević.
„Prvo smo počeli da se bavimo sublimacionom štampom, zato što se u njoj koriste ekološke boje na vodenoj bazi, koje su bezbedne po zdravlje, a ja sam kao laik mislila i da je jednostavna“, smeje se Erker, i naglašava da „koliko god da je mala, štamparija je, ipak, zahtevna. Posle praktične obuke samo je jedan od desetoro naših polaznika ovladao svim veštinama u procesu štampe, dok su ostali usavršili pojedine segmente, kao što je izrada bedževa, rad na presi, ili puštanje slika za štampanje. Našu malu štampariju nazvali smo LePrint.“
Sada proveru čitavog procesa i sva potrebna podešavanja nadgleda Ivan Petrovski (21), pa na neki način predstavlja „menadžera” i mentora svojim drugarima u MNRO Zvezdara. Ivan je angažovan preko javnih radova Nacionalne službe za zapošljavanje, pa redovno dobija određena finansijska sredstva koja mu, ipak, znače za svakodnevan život. „Imam fotografsko pamćenje, a uz to se svaki dan pomalo bavim štampanjem, pa ne mogu da zaboravim šta sam jednom naučio. Volim da se brinem o štampačima, da ih čistim i pripremam. Sam rad je veoma zabavan jer se družimo dok radimo u grupi – jedan pušta slike, drugi zateže materijal, treći pegla, a četvrti fiksira“, napominje Petrovski, a njegova drugarica Jelena Zlatković (25) dodaje da joj najbolje od ruke ide peglanje, i štampanje slika. „Najviše volim kada štampamo na cegerima, šoljama i majicama”, kaže Jelena.
Za sada LePrint nema dovoljno kapaciteta da zadovolji veće porudžbine, a sredstva za nastavak obuka, kao i za repro-materijale nabavljaju se preko dobrotvornih organizacija Katalist i Donacije.rs. Kreiran je katalog i cenovnik usluga, a pri Udruženju je registrovana delatnost osnovne štampe.
Ipak, daleko od toga da su zarađena sredstva dovoljna za samoodrživost štamparije. „Radimo samo male količine od po nekoliko desetina šolja, cegera ili majica. Od zarađenog novca nabavljamo opremu ili umanjujemo iznose za neke grupne izlete i kampovanja, na primer. I to donekle predstavlja pomoć porodicama naših štićenika. LePrint doživljavamo ujedno kao radionicu, igraonicu i socijalno-preduzeće, s tim da smo jedinstveni po tome što kod nas sve zaista rade osobe sa smetnjama u razvoju, za razliku od nekih drugih ‘socijalnih preduzeća’, koja uključuju i profesionalce, poput dizajnera”, kaže naša sagovornica.
Računica poslovanja, i humanosti
U MNRO Zvezdara neguju prijateljstva sa donatorima i partnerskim organizacijama, pa i njima štampaju zahvalnice u vidu šolja, majica, torbi, čestitki, kao i svim dobrim ljudima i preduzećima koja im obezbeđuju sokove, sredstva za održavanje prostora, ili nabavku putnog osiguranja kada putuju… „U pitanju je milion sitnica koje svakodnevno moramo da unesemo u našu računicu postojanja i poslovanja. U praktičnom smislu, nama više pomažu mala preduzeća nego velike kompanije, uz čast izuzecima. Nažalost, pokazalo se da se ’veliki’ više trude da izreklamiraju svoje donacije, dok ’mali’ ništa ne traže zauzvrat, i zaista žele da nam pomognu na praktičan način“, ističe Jasmina Erker.