Oko 48 miliona frilensera širom sveta pruža usluge preko online platformi za spajanje poslodavaca i radnika, a Srbija zajedno sa Rumunijom predvodi evropske zemlje kada je reč o takvom načinu zarađivanja. U svetu fleksibilnog radnog vremena treba savladati i različite prepreke, od neizvesnosti da li će se i kada dobiti novi angažman, preko nerazumevanja okoline kako „sedenje za računarom u sobi“ može biti pravi posao, do suočavanja sa tim da će se uvek naći neko da prihvati nižu naknadu za isti rad. Što se cene rada tiče, debata koja se uveliko vodi na globalnom nivou još ne nudi odgovor na pitanje gde prestaje maksima da „tržište diktira cenu slobodno ponuđenih usluga“ a počinje najobičnija eksploatacija.
„Radim video montažu i animacije preko platforme Upwork. Pošto zbog obaveza oko studija ne želim da prihvatim još posla, a na aktuelne projekte potrošim dva do tri sata dnevno, ne mogu da se požalim ni na zaradu. Ipak, od tog novca još ne mogu da iznajmim sopstveni stan niti da uplaćujem doprinose“, kaže Iva, koja je profil na Upworku napravila pre godinu dana. „To znači“, objašnjava, „da sam, faktički, još početnik na toj platformi, pa svoje angažovanje za sada smatram radom za džeparac, ali posle diplomiranja planiram da ga pretvorim u svoj zvanični, „životni prihod”. Naša sagovornica dodaje da je svesna kako će u tom slučaju morati da posveti i mnogo više vremena važnom delu frilenserskog radnog dana – potrazi za klijentima i prijavljivanju na oglase.
U potragu za radnicima širom sveta upuštaju se mahom mala i srednja preduzeća, kažu podaci do kojih je došla Svetska banka u okviru istraživanja o globalnom autsorsingu putem interneta. Čak tri četvrtine poslodavaca na platformama poput Upworka, Fiverra, Freelance.com i sličnih dolazi iz četiri države: Australije, Kanade, Velike Britanije i SAD. Iz Sjedinjenih država, u isto vreme, potiče čak dve trećine radnika koji nude svoje usluge, prate ih Indijci i Filipinci, dok u Evropi prema udelu frilensera u odnosu na broj stanovnika prednjače Rumunija i Srbija.
O tome koliko tačno ima frilensera u našoj zemlji za sada može samo da se nagađa – Fejsbuk grupa „Upwork Srbija“, na primer, ima više od 23 hiljade članova. Princip rada preko platformi bazira se na tome da pružalac usluga popuni prijavu i eventualno dokaže indentitet i stepen stručnosti, da bi potom otvorio profil sa kratkim opisom usluga koje nudi klijentima za naknadu koju najčešće naplaćuje po satu. Takođe, i radnici i poslodavci mogu da ocenjuju jedni druge, pa se nečija pouzdanost i kvalitet najčeše reflektuje kroz ocenu koju platforma javno prikazuje.
Naša sagovornica Iva svesna je da od toga koliko će pažljivo pristupiti odabiru klijenata, pisanju prijava za poslove i razrađivanju svog profila zavisi i koliko će posla dobijati. Nesigurnost sledećeg angažmana je, ipak, nešto što prati online frilensere, a posebno početnike poput nje, sve i ako je, kako sama konstatuje, „imala sreće da relativno brzo dođe do dobrih klijenata“. Dešavalo joj se, međutim, da uspešno završi po nekoliko projekata uz izuzetno kratke rokove, a onda da se za mesec dana prijavi na trideset oglasa i ne dobije ni jedan angažman. „Ubeđena sam da ako nastavim da radim kvalitetno, skupljam pozitivna iskustva klijenata na profilu i nastavim da se usavršavam, nesigurnost oko toga kada će doći sledeći posao može drastično da se smanji“, zaključuje Iva.
Ko radi, a ko raducka
U Beogradu u proteklih par godina sve češće se otvaraju takozvani coworking prostori – mesta za one kojima je za obavljanje posla dovoljan laptop i dobra internet konekcija, ali koji ipak žele da malo izađu iz svoje kuće i promene radni ambijent. Za sada, čini se da daleko najveći broj domaćih frilensera posao radi „iz svoje sobe“, što ima prednosti ali i mane. Iva najveću manu vidi u tome da se gubi granica između vremena „za sebe“ i „za posao“, pošto u svakom trenutku može da se javi klijent, ili da se pojavi neki novi oglas za posao.
Slično iskustvo ima Milica, koja je do nedavno držala časove konverzacijskog engleskog preko platforme Bibo. Kako se radi o servisu namenjenom klijentima sa istoka i jugoistoka Azije, vremenska razlika činila je Miličino radno vreme neuobičajenim za domaće prilike, mada je, kako kaže, bilo udobno raditi od kuće i ne brinuti o ranom ustajanju ili gužvi u gradskom prevozu. Za takve prednosti plaća se, međutim, poprilična cena. „Nema kolega niti stvarnog kontakta sa ljudima, pa sam posle nekog vremena počela da se osećam izolovano“, priča Milica. Takođe, nekim ljudima iz njenog okruženja „sedenje u sobi za kompjuterom“ nije se uklapalo u definiciju posla. Smeje se dok se priseća kako je njena majka nekome rekla da „Milica raducka“, iako je ona časove držala i po šest sati dnevno.
Da napusti rad preko platforme presudilo je to što nije mogla da zaradi dovoljno da bi sebi uplaćivala staž, odnosno penzijsko i zdravstveno osiguranje. Ubrzo je našla posao kao sistem administrator u kompaniji u Beogradu koja takođe nudi usluge „na daljinu“. Kao najdragocenije iskustvo posle rada preko platforme izdvaja to što više ne oseća strah od nezaposlenosti, pa kaže da joj je sada deviza da „ako ovde nema posla, negde na svetu uvek ima nešto da se radi.“
Za standardizaciju online poslovanja
Angažman radnika preko online platformi najčešće prate dve dileme: da li je ta osoba stručna i koliko zapravo vredi rad koji će uložiti, odnosno usluga koju će pružiti? Što se cene rada tiče, debata koja se uveliko vodi na globalnom nivou još ne nudi odgovor na pitanje gde prestaje maksima da „tržište diktira cenu slobodno ponuđenih usluga“ a počinje najobičnija eksploatacija. Dok se ne povuku crvene linije, radnici angažovani na platformama ili preko aplikacija tipa Uber se samoorganizuju i štrajkuju, tražeći povećanje zarada (najčešće se traži povišica do visine minimalca u državi gde se štrajk odvija). Milica nam je rekla i da su se radnici angažovani preko Biboa iz našeg regiona svojevremeno udružili putem društvenih mreža i sprečili kineski ogranak te platforme da im smanji naknade za držanje časova engleskog.
Što se stručnosti tiče, za sada vlada pravilo da što je usluga sofisticiranija, to sama platforma više vodi računa koga angažuje. Bojana Todorović je sertifikovani psihoterapeut i organizacioni konsultant, a trenutno, osim sopstvene prakse koju obavlja na tradicionalan način i putem Skype, radi i za jednu američku platformu za pružanje savetodavnih usluga. Ona naglašava da nužan preduslov za saradnju sa tom platformom jeste da psihoterapeut mora biti sertifikovan i u stalnoj superviziji, čime se osigurava praćenje kvaliteta njegovog rada.
Na pitanje kako je određena visina naknade za terapeute, koji dolaze iz različitih zemalja, odgovara da ta platforma zaračunava satnicu koja ne ide ispod cene rada na „domaćem terenu“, ali opet korisnicima omogućava da dođu u kontakt sa profesionalcima iz inostranstva čije su usluge, ipak, povoljnije od stručnjaka sa istim kvalifikacijama iz SAD.
Kako je psihoterapija vrlo specifična oblast koja zahteva što prisniji kontakt sa klijentom, Bojana kaže da se od svih poteškoća najčešće sreće sa tim da su tehničke mogućnosti između nje i klijenata neusaglašene, „pa se dešava da se internet veza prekine, da skype ne radi i onda se gubi dragoceno vreme za rad.“ Zato se nada da će doći do uspostavljanja standarda u online poslovanju, što bi svima uključenima olakšalo rad, a veruje i da bi srpsko tržište usluga bilo daleko konkurentnije da se više ohrabruje korišćenje novih tehnologija u radu.