Kineski predsednik Si Đinping je pre nešto više od šest meseci najavio da će njegova zemlja u okviru inicijative „Pojas i put“ investirati novih 60 milijardi dolara u infrastrukturne projekte širom Afrike. U tom trenutku već su bili poznati slučajevi afričkih zemalja kojima su se loše procene oko kineskih zajmova obile o glavu. Izgrađena infrastruktura je u velikom broju slučajeva impozantna i od evidentne koristi lokalnom stanovništvu i ekonomiji, ali je neizvesno da li će ti projekti biti otplaćeni uredno ili prinudno. Nepoznanice oko uslova na koje su se neke zemlje obavezale kineskim kreditorima u slučaju da ih infrastrukturni dugovi „progutaju“, izazivaju dodatne sumnje.
Od početka 21. veka do danas, afričke zemlje pozajmile su od Kine stotine milijardi dolara kako bi poboljšale kritično stanje infrastrukture, od koje u velikoj meri zavisi sposobnost njihovih privreda da kreiraju makar približan broj radnih mesta koji je potreban da podrži stopu rasta populacije. Kina nije jedini kreditor afričkih zemalja, ali je njen uticaj na ekonomska dešavanja u Africi u stalnom porastu otkako je 2013. godine prvi put najavljena inicijativa „Pojas i put“. Dve godine kasnije, Si Đinping je na Kinesko-afričkom forumu o saradnji prvi put najavio 60 milijardi dolara investicija u infrastrukturu afričkih zemalja.
Polovina tog iznosa realizovana je već u narednih 12 meseci, tako da ne čudi da je kineski predsednik 2018. godine već bio u situaciji da najavi još jedan takav iznos. Kineski infrastrukturni projekti širom Afrike sve su brojniji, veći i skuplji, uprkos rstućoj zabrinutosti koju izaziva nivo zaduženosti afričkih zemalja, odnosno njihova sposobnost da pozajmljeni novac vrate. Nepoznanice oko uslova na koje su se neke afričke zemlje obavezale kineskim kreditorima u slučaju da ih infrastrukturni dugovi „progutaju“, izazivaju dodatne sumnje.
Luka bez brodova
Prvi signal za zabrinutost stigao je 2015. godine i to ne iz Afrike, već iz Šri Lanke. Tamošnji predsednik je jednu deceniju ranije pokrenuo inicijativu da njegova zemlja izgradi potpuno novu luku za prihvat velikih brodova koji dolaze iz Molučkog moreuza – jednog od najznačajnijih pomorskih koridora i žila kucavica svetske trgovine. Uprkos brojnim upozorenjima da je postojeća luka u glavnom gradu Kolombu dovoljna za zemlju veličine i uticaja Šri Lanke, i da će nova velika luka teško moći da privuče dovoljan broj brodova kako bi bila profitabilna, projekat je završen 2010. godine uz pomoć kineskog zajma vrednog više od milijardu dolara. Nova luka, međutim, nije privukla ni delić pomorskog saobraćaja koji joj je bio neophodan za profitabilnost. Kamatna stopa je, uz to, bila izuzetno nepovoljna i vlada Šri Lanke je brzo došla u situaciju da ne može da otplaćuje pozajmicu.
Nakon niza neisplaćenih rata, potpisan je ugovor kojim Kina dobija luku i 15 hiljada hektara pripadajućeg zemljišta na period od 99 godina. Šri Lanka insistira na tome da vojna plovila neće moći da koriste luku, ali i dalje duguje Kini više od osam milijardi dolara, tako da je pitanje koliko će dugo moći da poštuje sopstvenu odluku.
Pomenuti slučaj je pokrenuo mnoga pitanja i u Africi, gde samo Etiopija, Angola i Kenija duguju Kini više od 60 milijardi dolara. Ogroman novac je pozajmljen i Kongu, Sudanu, Zambiji, Kamerunu, Nigeriji, Gani… Gotovo dve trećine ovih sredstava upumpane su u impozantne saobraćajne koridore i energetske projekte, dok se preostala trećina uglavnom odnosi na nekretnine i eksploataciju ruda.
U poslednjih nekoliko godina sve je veći rast kineskih investicija u poljoprivredu i ribarstvo u Africi. Početkom ove godine, Somalija je prvi put posle nekoliko decenija odlučila da dozvoli stranim ribarskim brodovima izlov u njenoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ). Na osnovu sporazuma potpisanog sa Kineskom ribarskom acosijacijom, tridesetak kineskih brodova dobilo je ove dozvole.
Tajni ugovori
Zato je glavno pitanje da li afričke zemlje mogu da izdrže ovaj nivo pozajmica za razvoj infrastukture – koji osim Kine diktiraju i drugi kreditori – i kakvi su ugovori potpisani sa kineskom stranom? Mediji u Keniji su krajem prošle godine tvrdili da je tamošnja vlada iskoristila luku u Mombasi, koja je dragulj ekonomije ove zemlje, kao garanciju za nekoliko milijardi dolara vredne zajmove za izgradnju železničkog koridora Najrobi-Mombasa i nekoliko autoputeva. Kenijska vlada je žestoko demantovala ove tvrdnje, ali ugovor sa kineskim kreditorima nije zvanično objavljen.
Sličan scenario odvija se i u Zambiji, gde Kina kreditira putnu i železničku infrastrukturu, kao i vodosnabdevanje. Kina trenutno „poseduje“ jednu trećinu spoljnog duga Zambije, ali ono što je interesantno je da se Zambija pre desetak godina našla u grupi ekstremno ugroženih zemalja kojima su MMF i Svetska banka otpisali dugove, kako bi omogućili njihovim ekonomijama da „prodišu“. Zambija je u međuvremenu ponovo dospela na isti nivo zaduženosti, a pošto ugovori sa kineskom stranom nisu objavljeni, raste bojazan da je vlada za pozajmice koje je uzela grantovala nacionalnim dobrima, kao što su elektroprivreda ili međunarodni aerodrom u Lusaki.
Jedna od najvećih globalnih agencija za kreditni rejting upozorila je da se pojedine afričke zemlje u pregovorima o kineskim infrastrukturnim zajmovima izlažu riziku da izgube kontrolu nad svojim prirodnim resursima, ili strateškim infrastrukturnim tačkama, kao što su luke i aerodromi.
Na drugoj strani Afrike, Uganda je takođe pozajmila nekoliko milijardi dolara od Kine, a među ključnim projektima se našao prvi autoput punog profila izgrađen u ovoj zemlji. Slično kao u Keniji, prve sumnje su stigle od državnog revizora, koji je upozorio da je jedan kilometar ovog autoputa dvostruko skuplji u odnosu na autoput u Etiopiji koji je gradio isti kineski izvođač. Stručna javnost smatra da je glavni uzrok velikih troškova taj što izvođač nije biran na međunarodnom tenderu, budući da je kineski kreditor kao uslov postavio da finansira čitav zajam i odredi izvođača, što karakteriše mnoge kineske infrastrukturne projekte u Africi ali i u drugim zemljama.
Vlada Ugande je sa svoje strane u većini projekata uslovila kineske izvođače korišćenjem lokalnih materijala i sirovina, što je za cilj imalo da podrži lokalnu ekonomiju. Ispostavilo se, međutim, da su lokalni izvori značajno ograničeni, a uz to se često dešavalo da sud naloži obustavu njihove eksploatacije. Zbog toga, mnogi kineski projekti u Ugandi kasne sa realizacijom već nekoliko godina, a možda najpoznatiji primer je projekat rekonstrukcije i proširenja kapaciteta jedinog međunarodnog aerodroma u zemlji, vredan nekoliko stotina miliona dolara.
Stanovi za srednju klasu koja ne postoji
Sa svoje strane, Kina tvrdi da njene pozajmice afričkim zemljama imaju nižu kamatnu stopu i duži period otplate u odnosu na tržišni prosek, da se investira prevashodno u projekte od obostranog interesa, kao i da Kina nije glavni poverilac zemalja koje su najopterećenije dugovima. Najavljen je i otpis jednog dela dugova na ime beskamatnih kredita. Struktura nove tranše od 60 milijardi dolara koju je najavio Si Đinping, predviđa da 20 milijardi dođe kroz kreditne linije, 15 milijardi kroz beskamatne kredite i donacije, 10 milijardi kroz poseban fond za razvoj, kao i pet milijardi kroz poseban fond za podršku afričkom izvozu. Preostalih 10 milijardi obezbediće privatni sektor u Kini kroz direktne investicije. Kreditne linije su, takođe, šarolike i obuhvataju ne samo komercijalne aranžmane, već i eksportne kredite kao i kredite dobavljačima.
Kako god bilo, po ovom pitanju širom Afrike rastu i entuzijazam i zabrinutost. U Angoli, jednoj od najzaduženijih zemalja na kontinentu, kineski državni konglomerati nisu izgradili samo infrastrukturu, već i čitav niz ogromnih stambenih zona. Najpoznatije ovakvo naselje prostire se na čak pet hiljada hektara i obuhvata više od 700 stambenih zgrada, koje treba da udome gotovo pola miliona ljudi. Projekat je koštao više od tri milijarde dolara i finansiran je kineskom kreditnom linijom, odnosno strategijom poznatom kao „nafta za infrastrukturu“, u okviru koje Angola godinama unazad svojom naftom otplaćuje i garantuje pozajmice koje uzima od Kine i drugih zemalja.
Kreditori su, dakle, dobro obezbeđeni, a isto se može reći i za veliki broj državnih zvaničnika i stranih izvođača u čije džepove su se tokom izgradnje odlile stotine miliona dolara. Projekat je, međutim, podbacio u svojoj glavnoj svrsi i privukao je tek simboličan broj stanara, budući da srednja klasa, kojoj bi ovi stanovi trebalo da budu namenjeni, u Angoli gotovo da ne postoji.
Preko Kine do svemira
Kina u Africi pomaže i projekte koji imaju ogroman tehnološki, ali isto tako i simbolički značaj. Etiopija, koja je pre tri decenije bila globalni sinonim za glad i nemaštinu, sprema se da ove godine u svemir lansira svoj prvi satelit. U sklopu ove inicijative, Etiopija i Kina su potpisale nekoliko sporazuma o zajedničkim aktivnostima i transferu tehnologija. Satelit, čija je namena da prikuplja podatke o vremenskim prilikama i klimatskim promenama biće lansiran iz Kine, dok će kontrolni centar biti u Etiopiji. Kina će najvećim delom finansirati projekat i tako podržati kosmički program Etiopije, koji već uključuje jedinstvenu opservatoriju i opremu za istovremeno osmatranje neba na južnoj i severnoj hemisferi.
Milan Kokorić
Članak je prvobitno objavljen u aprilskom broju #160 časopisa „Biznis i Finansije“