Privredni i zdravstveni troškovi upotrebe uglja u šesnaest termoelektrana u Srbiji i regionu iznose između 6,1 i 11,5 milijardi evra godišnje, a naša zemlja plaća zdravstvene troškove zbog korišćenja uglja između 890 miliona i 1,6 milijardi evra. Da li je ugalj srpska sudbina i da li je naša struja zaista najjeftinija u Evropi, ako se ima u vidu da se u tu cenu ne uračunavaju zdravstveni, ekološki i finansijski troškovi, koje na kraju ponovo plaćaju građani, i to mnogo više oni siromašni nego bogati.
Ugalj dominira u energetskoj slici Srbije: oko 70% električne energije dobija se spaljivanjem uglja u termoelektranama, ostatak dolazi iz velikih hidroelektrana i tek mali deo iz obnovljivih izvora energije. Od pomenutih 70% električne energije koja se dobija iz uglja, čak 99% dolazi iz lignita (smeđi ugalj).
Srbija se nalazi na petom mestu u Evropi, iza Nemačke, Turske, Poljske i Češke, a na jedanaestom mestu na svetu po proizvodnji lignita, čime pokriva 3,8% svetske proizvodnje. Vrhovi svetskih i evropskih listi u ovom slučaju nisu baš pokazatelj uspeha, jer eksploatacija i konzumacija lignita donosi mnogo više negativnih posledica nego blagodeti, ističe se u analizi objavljenoj na portalu Masina.rs.
Lignit je ugalj niske do srednje kalorične vrednosti, i zbog toga je gotovo jedino pogodan kao energetsko gorivo u termoelektranama. Kopa se površinski i spaljuje u termoelektranama koje se grade u neposrednoj blizini rudokopa, jer se zbog neisplativosti dužeg transporta njime ne trguje na globalnom nivou.
Osim niske kalorične vrednosti, lignit odlikuje i velika količina vlage koja ponekada prelazi i 60%, uz veliku količinu pepela koji ostaje nakon sagorevanja, a sve to znači malu toplotnu moć ove vrste uglja. Sagorevanjem lignita u atmosferu se oslobađa veća količina ugljen-dioksida u odnosu na druge vrste uglja, a energetika je jedan od najvećih emitera ovog gasa.
U Evropskoj uniji 40% termoelektrana koje rade na ugalj koristi lignit, u Turskoj ta brojka ide do 52%, dok se u Srbiji, BIH, Albaniji, Makedniji i Crnoj Gori isključivo koristi to gorivo. Ukupno je šesnaest ugljenih termoelektrana u regiona koje su tokom prošle godine emitovale više sumpor-dioksida nego svih 250 evropskih termoelektrana na ugalj zajedno.
Ukleta mesta
Troškovi korišćenja uglja su brojni, od zdravstvenih i ekoloških do finansijskih i socijalnih. U izveštaju koji su izdale vodeće evropske organizacije koje pokrivaju oblasti uglja, životne sredine i javnog zdravlja, procenjuje se da privredni i zdravstveni troškovi upotrebe uglja u šesnaest regionalnih termoelektrana iznose između 6,1 i 11,5 milijardi evra na godišnjem nivou.
Zdravstveni troškovi nastaju usled pojave hroničnih bolesti, povećanog broja bolničkih dana, izgubljenih dana itd. Troškovi koji nastaju spaljivanjem uglja u Srbiji sa Kosovom, BIH, Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori iznose između 1,9 i 5,8 milijardi evra. Srbija plaća zdravstvene troškove zbog korišćenja uglja između 890 miliona evra i 1,6 milijardi evra.
Osim negativnih zdravstvenih efekata, eksploatacija uglja pogubno utiče i na zajednice koje žive u blizini rudokopa. Kako se rudokopi šire da bi se zadovoljile povećane energetske potrebe, polako nestaju sela. Vreoci, selo nadomak Lazarevca, danas izgleda kao ukleto mesto, sa kuća su skinuti krovovi, stolarija i sve što je moglo da se ponese, ostale su samo gole fasade, čekaju da budu zbrisane kopom, sada na svega pedesetak metara od kuća, i pamte kako je ovo naselje nekad vrvelo od života.
Ona naselja koja su ostala na „bezbednoj“ distanci od kopova i nisu raseljena pate od drugih problema. Sem stalne brige o kvalitetu vazduha, postoji opravdana zabrinutost za kvalitet zemljišta i vode. Pri spaljivanju uglja u atmosferu se emituju i različiti teški metali, koji na kraju završe u zemljištu i u podzemnim vodama. Time se znatno umanjuju potencijali za poljoprivrednu proizvodnju.
U poslednjih desetak godina proizvodnja uglja u Srbiji je varirala između 35 i 40 miliona tona godišnje, sem 2014. godine, kada je zbog katastrofalnih poplava bila znatno niža. Kada znamo da Srbija raspolaže rezervama koje su približno 3,3 milijarde tona, prostom računicom dolazimo do podatka da uglja ima za još 80–90 godina, ako se nastavi s jednakom potrošnjom. Ovde treba uračunati da će zdravstveni i ekološki troškovi rasti, a s njima i cena proizvodnje energije iz uglja.
Varljiva računica
Da li je ugalj srpska sudbina i da li je naša struja zapravo najjeftinija u Evropi? Cena struje u Srbiji jeste niža nego u većini zemalja u regionu, ali to je posledica sistematskog neuračunavanja zdravstvenih, ekoloških i drugih troškova, koje na kraju ponovo plaćaju građani, i to mnogo više oni siromašni nego bogati.
Posle toliko godina zavisnosti od uglja, nije lako napraviti raskid sa njegovom eksploatacijom. Da bi se taj raskid uopšte desio moramo prestati da se zavaravamo da će nam eksploatacija uglja doneti nova radna mesta. Novi projekti kao što su izgradnja dodatnog bloka termoelektrane Kostolac B3, kao i vađenje iz arhiva projekta Kolubara B, mogu samo da nas na još 30–50 godina vežu za ugalj, jer se jednom izgrađen skupo plaćen objekat mora koristiti. Ulaganjem iste količine novca u energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije znatno bi doprinelo prelasku na zelenu energiju, uz smanjenje potrošnje.
Odgovor na pitanje da li je Srbija osuđena na ugalj pre svega je političko, a ne tehničko pitanje. Tek kada se na političkom nivou donesu odluke da se pređe na održivije energente, na scenu stupaju stručnjaci koji će tu tranziciju učiniti mogućom.