Sa uništenom i opljačkanom domaćom industrijom bez potencijala za zdrav izvoz, nerazvijenom berzom i izrazito bankocentričnim finansijskim sistemom koji, uz to, usled ogromne prevage stranih banaka čini nacionalnu ekonomiju veoma ranjivom na spoljne šokove, Srbija ima zanemarljiv manevarski prostor da odgovarajuće odreaguje na eventualnu novu svetsku krizu, upozorava Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Najave u medijima o izbijanju nove svetske krize, u kojima se mogući „okidači“ gotovo svakodnevno smenjuju i čini se da taj spisak nema kraja, pomalo nalikuje Ezopovoj basni „Dečak i vuk“. Proizvoljne povike na vuka koji svaki čas menja ćošak iza kojeg vreba globalnu ekonomiju, zamagljuju u široj javnosti manje vidljive ali duboke geopolitičke i ekonomske poremećaje koji upozoravaju da bi taj famozni vuk zaista mogao da se pojavi.
Drugim rečima, oni koji se ozbiljno i odgovorno bave ekonomskim istraživanjima znaju da je nemoguće predvideti šta može biti neposredan povod za izbijanje nove svetske krize. Ali upravo takva istraživanja ukazuju na dugotrajnije anomalije na tržištu, koje odudaraju od normalnih privrednih ciklusa i signaliziraju da svet ponovo naginje ka velikim ekonomskim potresima, kaže Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu povodom rezultata sopstvenih istraživanja u nedavno objavljenoj knjizi o posledicama prethodne i mogućim generatorima naredne krize. On ističe nekoliko ključnih indikatora „koji su empirijski verifikovani, dokazani i proverljivi“.
Prvi je sve manja razlika u prinosima kod dugoročnih i kratkoročnih državnih hartija od vrednosti u industrijskim zemljama, zbog nekonvencionalnih monetarnih mera koje su sprovođene kao odgovor na prethodnu krizu. „Ta razlika se smanjuje do nivoa da jednog trenutka može doći čak do izjednačavanja, što samo po sebi govori da tržišni akteri negativno percipiraju budući tok događaja“, objašnjava Đukić i dodaje da na to banke reaguju rigoroznijom kreditnom politikom, što utiče na usporavanje privredne aktivnosti. „Štaviše, nakon izbijanja trgovinskog rata između SAD i Kine, krajem maja ove godine prinos na američke državne obveznice sa rokom dospeća od tri meseca je iznosio 2,36% i bio veći nego kod obveznica sa rokom dospeća od 10 godine, sa prinosom od 2,24%“.
Đukič ističe kao indikativan i primer evrozone, gde zbog nastavka politike negativnih kamatnih stopa sve veći broj obveznica donosi negativan prinos. Odluka da se podsticaj privrednom rastu nakon prethodne krize usredsredi na monetarno-kreditne mere, svedoči o nemoći da se rešavaju problemi druge prirode, u fiskalnoj politici, u strukturi tržišta rada, u pogledu efekata globalizacije… „Pri tome, ne sme se izgubiti iz vida da je to samo kupovina vremena i da će cenu negativnih kamatnih stopa platiti – i već je plaćaju – štediše. Dugoročno, to ne može ostati bez posledica“, uveren je Đukić, „jer svako seljenje štednje u neproduktivne investicije – kupovina zlata i drugih plemenitih metala, nekretnina, sve ono što se zove ubacivanje keša u trezore banaka ili posebnih institucija, samo govori koliki je stepen neizvesnosti među tržišnim akterima. Toliko gomilanje gotovine predstavlja još jedno potencijalno žarište za izbijanje krize“.
U isto vreme, najveće korporacije i banke nastavljaju da kupuju svoje akcije, posebno one s druge strane okeana. Nakon što su prethodne godine kompanije u SAD koristile za kupovinu sopstvenih akcija gotovinu proisteklu iz rastućih prihoda po osnovu nižih poreza koje je uvela Trampova administracija, one to nastavljaju da intenzivno čine i ove godine, što govori da na taj način pokušavaju da spreče potencijalno veći pad cena akcija i delom preduprede izbijanje krize. Đukić skreće pažnju i na nagli rast tržišta korporativnih obveznica u industrijskim zemljama tokom prethodne decenije, pri čemu su emitenti uglavnom kompanije sa niskim rejtingom. U situaciji geopolitičkih šokova i usporavanja privrednog rasta u ovoj godini, naš sagovornik ocenjuje kao realnu pretnju da takve kompanije neće moći da servisiraju svoje obaveze prema investitorima, „koji su bežeći od obveznica s niskim prinosom uložili u takve, rizične obveznice“.
„Bermudski trougao“ trgovinskog rata
Ono što će imati suštinski i dugoročan uticaj na celokupnu geopolitičku i ekonomsku situaciju – i što će se po Đukićevim rečima u velikoj meri odraziti i na Srbiju – jesu sve zaoštreniji odnosi između SAD i Kine, te prelivanje posledica trgovinskog rata na evropsku ekonomiju.
Ukoliko Kina odluči da kao odgovor na američke carine koje su do sada uvedene na kinesku robu, kao i na poteze kojima se eliminiše konkurencija kineskih kompanija njihovim stavljanjem na „crnu listu“ kao u slučaju tehnološkog giganta Huaveja – počne da prodaje američke obveznice, „to će direktno duvati u leđa Trampovim nastojanjima da oslabi dolar, kako bi povećao izvoz i eliminisao spoljnotrgovinski deficit sa Kinom“. Druga, vrlo verovatna posledica takve reakcije Kine bi bila odluka SAD da zaoštri mere koje se odnose na zaštitu intelektualne svojine, a što bi se u velikoj meri odrazilo na kineske kompanije koje su na različite načine koristile rezultate američkih istraživanja, ne plaćajući autorska prava.
U takvoj situaciji, nastavlja Đukić, za očekivati je da će se Kina okrenuti povećanju izvoza u Evropu, a da će EU dodatno pojačati već prisutne protekcionističke mere kako bi se zaštitila od kineske konkurencije. S druge strane, Evropa je ranjivija na eventualnu novu krizu nego Sjedinjene Države, koje su nakon prethodne krize nadomestile usporenu kreditnu aktivnost banaka izvorima finansiranja na berzi. „To je suptilni mehanizam da se zdravo tkivo jača. Spremnost tržišta kapitala, koje nosi oko 70% realnog biznisa u SAD, da odreaguje na zahteve kompanija, je glavni razlog što je Amerika smanjila stopu nezaposlenosti i ima daleko manji pad produktivnosti nego što je to slučaj u Evropi“.
Osim toga, dodaje Đukić, američke banke nemaju problema s kapitalom. „One mnogo spremnije dočekuju eventualne buduće udare nego evropske banke, zbog rigoroznosti američke centralne banke koja ih kontroliše da li imaju dovoljno kapitala u slučaju crnog scenarija. Taj scenario postavlja FED, a ne uprave samih banaka koje ne znaju koji će biti parametri tog crnog scenarija. Za razliku od FED-a, koji ne krije da su naučili gorku lekciju iz prethodne krize, nemam utisak da je tako i u Evropi“.
Zabrinjavajuće usporavanje nemačke privrede, recesija italijanske privrede koja predstavlja treću ekonomiju u evrozoni, te nizak ukupan rast realnog BDP-a evrozone od svega 1,8% u celoj 2018. godini i rast od 1,2% za 2019. koji je prognozirala Evropska komisija, takođe su indikatori moguće krize. Đukić napominje da je ovakav model monetarne unije, koju čine ekonomski vrlo heterogene zemlje po svim parametrima – od stanja javnih finansija, preko radne i poreske discipline, do odnosa prema korupciji – izuzetno ranjiv i neodrživ na duži rok.
Obezvlašćen javni interes
Kako bi se to buduće, još oštrije sučeljavanje interesa SAD, Kine i EU u situaciji kada globalna ekonomija već boluje od ozbiljnih simptoma nove krize, moglo odraziti na Srbiju? Ukoliko se dosadašnji scenario nastavi, dobra vest je da bi slabljenjem dolara bio umanjen teret javnog duga koji je još velikim delom nominovan u dolarima, ali tu se spisak potencijalno dobrih vesti za Srbiju uglavnom i završava.
Sa zaoštravanjem protekcionističke politike EU prema kineskim kompanijama, uvećavaće se i pritisak na našu zemlju zbog sve značajnijeg udela kineskih investicija u srpskoj ekonomiji. S druge strane, dalje usporavanje rasta u evrozoni usloviće Srbiju da traži prostor u domaćim investicijama i potrošnji, „ne zato što je to najsrećnije rešenje, već zato što nemamo drugog izbora. Umesto da smo razvijali izvozni sektor, mi smo pljačkaškom privatizacijom toliko uništili domaću industriju da sve sadašnje priče o reindustrijalizaciji u najmanju ruku deluju kao teški cinizam, jer se ovakva privreda više ne može reindustrijalizovati. To su mogle Poljska, Češka, Slovačka, koje nisu uništile sopstvenu industriju. Samo kada imate zdrav priliv deviza po osnovu izvoza roba, a uz njih i usluga, onda možete imati i ekonomiju koja će lakše izdržati buduće udare“, kategoričan je Đukić.
Uz to, domaća privreda je gotovo u potpunosti zavisna od finansijske podrške banaka, koje su u ogromnoj većini u stranom vlasništvu.
„Neoliberalni ekonomisti su insistrirali da se četiri najveće državne banke ugase, ne razmatrajući uopšte mogućnost da se bar pokuša da se neka od njih ozdravi. Zahvaljujući takvim ’stručnjacima’, dozvolili smo nekontrolisan ulazak stranih banaka i sada imamo ogromnu ranjivost domaće ekonomije na globalne šokove. Ovo što govorim nema nikakve veze sa odbranom starog sistema, niti sa podelama ’za i protiv’ stranih kompanija – to je zamena teza – već sa pitanjem javnog interesa i pripreme nacionalne ekonomije da se odupre budućim šokovima i eventualnoj svetskoj krizi“, ističe Đukić i navodi primer Poljske.
„Tamošnja centralna banka je imala dugu javnu raspravu pre nego što je donela odluku da smanji udeo stranog kapitala u domaćoj bankarskoj industriji ispod 50%, učeći na primeru globalne finansijske krize i procenjujući koliko je domaća ekonomija ranjiva ako imate jako visok procenat stranog kapitala. Oni su to učinili, očigledno anticipirajući budući tok događaja i na osnovu ozbiljnih analiza“.
Nasuprot tome, centralna banka u Srbiji se bavi posledicama prethodne krize i rešavanjem problema nenaplativih kredita. „Zašto centralna banka treba da pravi strategiju kako će banke rešiti problem nenaplativih kredita, kome to služi? Ako se dobro kontrolišu banke, eksterno i interno, i ustanovljava da li kapitalom akcionari pokrivaju rizike – čemu onda ta strategija? Ukoliko se kontrolom ustanovi da neka banka ima loše plasmane, centralna banka može da naloži da akcionari dokapitalzuju banku, a ako to ne učine biće joj oduzeta dozvola za rad“.
S druge strane, pomodna i svemoguća teza o „nevidljivoj ruci tržišta“ nijednoj vladi u Srbiji nije bila toliko bliska kada je reč o razvoju berze, osim u onom delu koji je trebalo da posluži interesu „tajkuna“. Cela regulativa je kreirana tako, kaže Đukić, „da berza posluži u jednom trenutku njihovim interesima da vrlo jeftino, preko manipulisanih cena, preuzmu određene kompanije, ali ne zbog strateškog ineteresa da se one unaprede, već da se za malo novca kupi atraktivna lokacija ili prostor“.
S obzirom da je berza, time, duboko iskompromitovana, sada je teško vratiti njenu suštinsku funkciju – da podstakne rast zdravih domaćih kompanija. „Berza je važna jer omogućava da imate kvalitetne igrače iz finansijskog i nefinansijskog sektora koji su tu ne zato što im stalno treba kapital, nego da mogu da ga pribave ako im on u jednom trenutku zatreba za investicije. Pre svega, da se ponudi opcija da domaći investitori, uključujući i fizička lica, kupe te akcije i da to imamo kao vid štednje gde se mirimo sa nižim prinosom, ali stabilnim na dugi rok“. Ovako, dodaje Đukić, u situaciji izuzetno bankocentričnog tržišta i u uslovima ekstremno niskih kamata na štednju, ulagači nemaju kvalitenu alternativu, pa ili ulaze u kupovinu zlata i nekretnina, ili svoj kapital ulažu van Srbije.
Zbog svih pomenutih okolnosti, manevarski prostor Srbije da na odgovarajući način odreaguje na eventualnu buduću krizu – stremi nuli. Ključni uzroci za to što smo uopšte došli u takvu situaciju su, ističe Đukić, stalna prevaga privatnog nad javnim interesom, nedostatak javne odgovornosti, manjak profesionalnog ingeriteta i vladavina osrednjosti. To je, dodaje, i mnogo bitniji razlog zašto nam najkvalitetniji mladi ljudi odlaze iz zemlje, nego želja da se samo zaradi više.
Zorica Žarković
Članak je objavljen u godišnjoj ediciji Finansije TOP 2018/19 časopisa „Biznis & Finansije“