Nekada je Srbija živela od izvoza svinja, a sada je prisutna masovna seoba svinja ka Srbiji, kroz uvoz. U periodu od 2008. do 2018. godine za uvoz životinja, ribe i prerađevina plaćeno je 2,7 milijardi evra, a godišnja vrednost uvoza je udvostručena – sa 189 na 386 miliona evra, piše ekonomista Miroslav Zdravković na portalu makroekonomija.org
Uvoz živih životinja povećan je 3,5 puta od 2008 do 2018. godine. Uvoz svinja povećan je 30 puta, a uvoz ovaca i koza 360 puta, ali je ovaj drugi relativno male vrednosti (1,1 miliona evra u 2018). Životinje se najviše uvoze iz Hrvatske, pa izgleda da je došlo do istorijske inverzije: mi smo postali bečko-peštanska gospoda a oni slobodni svinjari, tj. stočari. Da nacionalnu pripadnost ne poznaju samo kriminalci, već i trgovci, dokaz je uvoz svinja iz Hrvatske i Mađarske u periodu od 2013. do 2015. godine, a kako bi se svinjetina prodala Rusiji. Takvu seobu svinja ka istoku (iz Hrvatske) i jugu (iz Mađarske) moderna istorija nije videla.
Uvoz mesa povećan je 6,1 puta, sa 17 na 103,5 miliona evra. Ukupno je za meso plaćeno 511 miliona evra, od čega 359 miliona u poslednjih pet godina. Ovde Hrvati i Mađari nisu konkrentni u odnosu na uvoz iz Španije i Nemačke, odakle dolazi preko dve trećine ukupne vrednosti uvoza. Uvoz svinjskog mesa povećan je 6,3 puta, sa 10,1 na 63,8 miliona evra, a piletine čak 36,3 puta, sa 0,3 na 11,4 miliona evra.
Uvoz proizvoda životinjskog porekla, nerazvrstanih, ima malu vrednost, tek 4,9 miliona evra u 2019 godini.
Uvoz prerađevina od ribe i mesa povećan je za „samo“ 58,6% u proteklih 11 godina, a ovde je Hrvatska opet na prvom mestu zbog plasmana ribe i morskih plodova iz Jadranskog mora, ali i kobasica i drugih suvomesnatih prerađevina, mada je izbor snabdevača i mimo Hrvatske ogroman. Jedemo morske plodove iz Tajlanda, Vijetnama, Indonezije, a kobasice iz BiH, Mađarske, Slovenije, Poljske, Severne Makedonije… Uvoz proizvoda od ribe povećan je samo za 11,5% (sa 28 na 31,2 miliona evra), mesnih prerađevina 3,9 puta (sa 5,7 na 22 miliona), a kobasica i sličnih proizvoda za 89,1% (sa 9,2 na 17,5 miliona evra).
Od Srba jedino Mađari manje vole da jedu ribu na planeti Zemlji, pa je ovo stagnantan uvozni odsek, tačnije imamo najmanji rast uvoza od samo 38% (sa 39,2 na 54,1 miliona evra). Uvoz ipak raste, jer je po svoj prilici delovala medijska propaganda kako je riba zdrava a meso kancerogeno, pa jedu ljudi sve više ribu čak i u Srbiji. Riba se najviše doprema iz Norveške, pa iz Španije, Kanade, Vijetnama i Argentine, doplivala je do naših trpeza sa takve udaljenosti da bi dok je jedemo trebalo da postavimo filozofsko pitanje: kako je mogla da dođe iz tolike daljine baš na moj sto, a da još imam i para da je kupim? I ovde Hrvatska štrči, jer je uvoz iz nje povećan sedam puta, sa 277 na 1.981 hiljada evra. Otkud BiH ispred nje sa 2,2 miliona nije mi jasno, osim ako se radi o rečnoj i jezerskoj ribi iz Prnjavorskog i drugih ribnjaka.
Poslednji, ali i najvažniji, je uvoz kože. U zbiru je na kožu potrošeno 1,2 milijardi evra, a godišnja vrednost je povećana za 80%, sa 82,6 na 149 miliona evra, najvećim delom iz Italije. To me je podsetilo ta TV-priloge u dnevnicima sa kraja 80-tih godina prošlog veka, snimljenim na graničnim prelazima ka Italiji, kako bi umesto izvoza kože Italijanima trebalo da im izvozimo gotove proizvode od kože, zbog kojih je cela Jugoslavija, ženski deo populacije, uzdisao za Trstom. Kao sa Hrvatskom i svinjama i ovde je došlo do istorijskog zaokreta: uvozimo kožu iz Italije da bi naši vredni radnici po niskoj ceni proizveli proizvode od kože za italijansku sirotinju. Uvoz goveđe kože vredan preko 130 miliona evra godišnje ukazuje na potencijal da se u Srbiji poveća fond goveda kako bi im naši mesari drali kožu.
Izvor: Miroslav Zdravković, makroekonomija.org