Paradoks najuticajnije evropske zemlje je da je sudbinu svoje privrede prevashodno stavila u ruke inostrane potražnje. Osim prekomerne zavisnosti od sve nestabilnijeg globalnog tržišta, razlog za posustajanje rasta su i domaće slabosti. Skandali koji poslednjih godina potresaju gigante poput Folksvagena, Dojče Banke, Bajera i ruše poverenje u nemačke brendove, samo su medijski najvidljiviji signali dubljih strukturnih problema usled „tromog“ prilagođavanja nemačke ekonomije promenama koje generiše globalno potrošačko društvo. Domaća potražnja ima ogroman potencijal da pomogne privredi, ali ne i mnogo raspoloživih opcija zbog veoma rigidne budžetske politike.
Nemački savezni zavod sa statistiku je u novembru ove godine saopštio da je nemačka privreda u trećem tromesečju zabeležila simboličan rast od 0,1%, čime je izbegnut tehnički ulazak u recesiju i što bar donekle predstavlja olakšanje za evrozonu nakon letošnjih kataklizmičnih prognoza koje su dovele do rekordnog pada prinosa na desetogodišnje nemačke državne obveznice. Nešto ranije nemačka vlada je revidirala prognozu privrednog rasta za sledeću godinu na skromnih 1% u poređenju sa poslednjih pet godina kada je on iznosio približno 2%, a godinama pre i posle svetske finansijske krize bez problema dostizao 4%. U prvoj polovini ove godine industrijska proizvodnja u Nemačkoj opala je za 5% a izvoz za 8%.
Potrošnja građana je ono što će u ovoj i narednoj godini održati nemački privredni rast tik iznad vode, mada je i ona u ozbiljnom padu u odnosu na period od pre deset godina. Stoga ne čudi da se analitičari uglavnom slažu da je „zlatno doba“ nemačke privrede prošlo i da ona iz brojnih razloga neće uskoro izaći iz stagnacije.
Od viška glava boli
Odgovor na pitanje šta je uzrokovalo slabljenje najjače evropske ekonomije pre svega treba tražiti u njenim specifičnostima. Neobično je da Nemačka u tolikoj meri zavisi od izvoza kada u zemljama takve veličine i ekonomske snage privredu po pravilu „vuče“ domaća potrošnja. Takođe, Nemačka je, praktično, od početka ovog veka forsirala štednju na štetu investicija. U tom periodu zarade su najmanje porasle na srednjim i nižim nivoima, dok su poreske olakšice bile prvenstveno usmerene ka privredi a ne ka građanima.
Privreda je dobro zaradila, ali nije imala motiv da investira kod kuće i radije je „sedela“ na stvorenim viškovima. Da bi se ti viškovi vratili u ekonomske tokove potrebne su mere na koje nemačka vlada u ovom trenutku nije spremna i radije će se suočiti sa privrednom stagnacijom usled preterane izloženosti sve nestabilnijem globalnom tržištu.
Nagomilani strukturalni problemi nemačke privrede ne leže samo u geopolitičkoj nestabilnosti već i u njenoj „tromosti“ u prilagođavanju sve bržim promenama koje generiše globalno potrošačko društvo. Njena ekonomija previše zavisi od automobilske i mašinske industrije koje prolaze kroz korenite promene na svetskom tržištu, Nemačka nedovoljno investira u nove tehnologije a još sporije ih usvaja, a tamošnje banke imaju najveće oprativne troškove u evrozoni i u prvoj polovini godine su imale nulti prinos na kapital. Nastojanja Evropske centralne banke da novac učini što jeftinijim tokom poslednje decenije nisu pokrenula velike investicione cikluse u Nemačkoj, gde je finansijski sektor jednako konzervativan kao i privreda, pa banke na prve znake recesije počinju da ograničavaju plasmane kako bi očuvale svoj kapital. To dodatno pogoršava situaciju i ostavlja vladi da osmisli i sprovede podsticajne mere za atrofiranu ekonomiju.
Veliki a teško rešiv problem za privredu je i starenje populacije. Uprkos „uvozu“ radne snage, procenjuje se da nemačkim preduzećima već sada neostaje oko milion radnika. Nedavna i najavljena otpuštanja u velikim kompanijama o kojima mediji najviše pišu ne daju realnu sliku o situaciji na nemačkom tržištu rada, jer daleko veće učešće u zapošljavanju imaju mala i srednja preduzeća. Ona su sada u situaciji da uprkos nailazećoj recesiji i smanjenom obimu poslovanja čuvaju radna mesta, jer znaju da će biti veoma teško da ih ponovo popune kada krene oporavak. U vreme usporene ekonomske aktivnosti ovi hronični problemi na tržištu rada negativno utiču na produktivnost i konkurentnost nemačkih firmi, dok u vreme rasta i povećane potražnje kreiraju hiperproduktivnost i ograničavaju rast poslovanja.
U jeku globalne finansijske krize pre deset godina, nemačka industrija je ovaj problem u velikoj meri rešila skraćivanjem radnog vremena, pri čemu je država iz svojih fondova delimično pokrila smanjenje zarada zaposlenih. Glavni cilj je bio očuvati radna mesta za period nakon krize, što je i ostvareno. Posledica je, međutim, svojevrsni „status kvo“ usled kojeg nemački industrijski giganti nisu ulagali u sopstvenu transformaciju i kapacitet da odgovore na trendove koje donosi budućnost.
Kad globalizacija zakaže
Koliko su oni turbulentni i nepredvidivi pokazuju dešavanja upravo u automobilskoj industriji, koja je prema najnovijoj proceni MMF-a uzrokovala petinu prošlogodišnjih gubitaka u globalnom BDP-u i trećinu ukupnog smanjenja globalne trgovine. Povećana ulaganja koje zahtevaju električni pogon i sistemi za samoupravljanje, ali i strožiji zahtevi u pogledu štetnih emisija, te narasli troškovi u lancu dobavljača zbog trgovinskog rata između SAD i Kine predstavljaju samo zagrejavanje za najveći izazov do sada – drastične promene u ponašanju kupaca.
U mnogim razvijenim zemljama posedovanje automobila postaje sve veći teret a ne uživanje, pa se potrošači, naročito u velikim gradovima, okreću alternativnim rešenjima, poput zajedničkog vlasništva nad vozilom ili da više ljudi koristi isti automobil. Pored toga, veliki broj kupaca odlaže kupovinu električnih automobila, čekajući da se stvore povoljniji uslovi za njihovu masovniju upotrebu. Proizvođači su se nadali da će brzorastuća tržišta popuniti ovu rupu u potražnji, ali im je iz dva „zlatna rudnika“ – Kine i Indije – stigao ledeni tuš u vidu dvocifrenog pada prodaje u 2018. godini.
Odlukom američkog predsednika Donalda Trampa da prošlog meseca odustane od uvođenja carina na uvozne automobile, makar privremeno, samo je kupljeno malo vremena, jer to ne rešava suštinski problem: proizvođači automobila i auto delova su se potpuno globalizovali a zatim je globalizacija udarila u zid.
Trošiti ili štedeti
Šta je rešenje za Nemačku? U toj zemlji se već duže vreme čuju upozorenja da je privreda previše zavisna od dešavanja na globalnom tržištu i da joj je potreban unutrašnji podstrek: ulaganja u infrastrukturu, nove tehnologije, digitalizaciju, energiju i nekretnine. Domaća potražnja ima ogroman potencijal da pomogne privredi, ali ne i mnogo raspoloživih opcija zbog veoma rigidne budžetske politike. Nemačka je ustavom ograničila dozvoljeni budžetski deficit na 0,35% BDP-a, što će u narednoj godini iznositi za nemačke prilike skromnih pet milijardi evra.
Nemački zvaničnici, uprkos brojnim kritikama, veoma insistiraju na tome da je neodgovorno da se teret budućim generacijama dodatno uvećava, da populacija koja ubrzano stari mora da štedi novac a ne da ga troši, kao i da država treba da čuva svoje strateške rezerve i da ih upumpa u ekonomiju samo u slučaju nove globalne krize. Upitna su čak i ulaganja u infrastrukturu, jer je građevinski sektor maksimalno angažovan i imao bi velike probleme da realizuje velike državne projekte, a još veće da izbegne pucanje balona i održi se na istom nivou nakon prestanka državnih stimulacija. U oblasti za koje se smatraju pogodnim za državna ulaganja i podsticaje spadaju i tehnologije za smanjenje emisija ugljen dioksida, u koje nemačka vlada planira da u narednim godinama uloži više od 50 milijardi evra.
Na nemačkim političarima je ogromna odgovornost, ne samo zbog globalnog značaja nemačke privrede već i zbog toga što ona predstavlja model koji prate gotovo sve članice Evropske unije. Sposobnost Nemačke da pronađe ravnotežu između tradicionalnog i fleksibilnog pristupa u velikoj meri će odrediti i sposobnost evropske privrede da izbegne novu recesiju.
Milan Kokorić
Članak je prvobitno objavljen u decembarskom broju #169 časopisa „Biznis & Finansije“