Od 2015. do 2020. godine u Vojvodini je sedam puta više novca utrošeno na izgradnju šumskih puteva, umesto na pošumljavanje, piše portal 021.
Prema zvaničnim podacima koje je 021 dobio od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo na pošumljavanje je, umesto namenjenih 83.081.350 dinara, od 2015. do danas, utrošeno 35.782.819 dinara. Novac ovog Fonda iskorišćen je za 260 hektara novih šuma.
Za šumske puteve, takođe, nije iskorišćena cela suma za ovu namenu, ali primetno je da je i budžet kojim se za ovu svrhu raspolaže godinama unazad daleko veći od onog za pošumljavanje. Naime, od 456.006.592 dinara koji su u okviru Fonda izdvojeni za izgradnju puteva, od 2015. do danas, utrošeno je 257.392.945 dinara.
Najviše novca za pošumljavanje iz Fonda je tražilo preduzeće „Vojvodinašume“, pa je tako za petogodišnji period ovom preduzeću isplaćeno 41.293.200 dinara, od čega je utrošen tek 22.844.181 dinar.
Primetno je da Nacionalni park „Fruška gora“ nije mnogo novca zahtevao za pošumljavanje, a još manje je trošio. Za nove šume Fruška gora je zatražila 2.832.000, a za pet godina utrošila manje od polovine, odnosno 1.982.400 dinara. Nacionani park „Fruška gora“ je, inače, u poslednjih pet godina, samo u 2016. godini tražio sredstva za nove šume iz Fonda. S druge strane, za izgradnju šumskih puteva u okviru parka iskorišćeno je 46.328.009 od 88.914.000 dinara.
Šumski putevi bez šuma
Inače, u Skupštinskoj odluci o godišnjem programu korišćenja sredstava iz budžetskog fonda za šume veća potrošnja za šumske puteve nego za pošumljavanje pravda se smanjenjem troškova transporta sortimenata, čime se postiže uspešnije poslovanje u šumarstvu.
„Za poboljšanje uslova rada u šumarstvu su neophodni dobri putevi kojima se mogu kretati teške mašine sa velikim teretom, kao i mašine za uzgojne radove, ali i za dolazak radne snage“, piše u Odluci.
Pored toga što je izgradnja šumskih puteva ubedljivo glavna aktivnost koja se finansira iz Fonda za šume AP Vojvodine, sredstva koja se planiraju za ovu aktivnost rastu, dok su se planirani rashodi za pošumljavanje iz godine u godinu smanjivali do ove godine kada za tu aktivnost nije planiran ni dinar, priča za 021 Slobodan Knežević iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije koje je i deo Mreže „Pošumimo Vojvodinu“.
„Kada su se i odvajala sredstva za pošumljavanje, za koja smatramo da ni tada nisu bila dovoljna, postotak izvršenja rashoda za pošumljavanje je ubedljivo bio najniži. Кada se uporede planirane površine i iznosi rashoda za pošumljavanje sa izvršenim rashodima, jasno je da se godišnje u AP Vojvodini podigne samo nekoliko desetina hektara novih šuma, što je beznačajno u odnosu na potrebe“, navodi Knežević.
Pokrajinski premijer Igor Mirović rekao je prilikom rebalansa budžeta kojim je i odlučeno da u Fondu za šume neće biti novca za nove šume da je najveći problem u tome što veliki broj lokalnih samouprava na teritoriji Vojvodine „nije sposoban da organizuje pošumljavanje na svojoj teritoriji, ili ih to uopšte ne zanima“.
Demotivišuća cena za pošumljavanje
Ipak, kako ocenjuje Knežević, sama cena koju lokalne samouprave moraju da plate za pošumljavanje je „demotivišuća“.
„To je zamišljeno kao sufinansiranje, jer će neko ko se prijavi za to imati korist od te šume. Očigledno je da je ta cena demotivišuća, i da sa njom ne mogu da se sprovedu mere nege šume nakon sadnje. Zbog nedostatka novca često se dešava da se te mere ne sprovedu i da sadnice propadnu. Ako već Fond želi da poveća proizvodnju, trebalo bi da poveća cenu po hektaru. To pitanje se, na primer, ne postavlja u slučaju šumskih puteva. Tu je cena vrlo lepa i prihvatljiva, četiri miliona dinara po kilometru. To je nešto što je podsticajno i što rado šumari koriste, pa se zato radije javljaju na taj konkurs nego na konkrus o pošumljavanju“, objašnjava Knežević.
Problem je, kaže, što i kada se pošumljava, to se radi sa brzorastućim vrstama koje za kratko vreme dostignu svoju fiziološku zrelost i dospeju za seču.
„To su najčešće topola i bagrem, koji daju brzo veliku količinu drvne mase koja se može u kratkom roku iskoristiti ekonomski. Međutim, te šume su ekološki manje vredne, zato što u tim šumama nema toliko raznovrsnog ekosistema i toliko različitih vrsta biljaka i životinja, kao što ima u nekim dugoživećim šumama sastavljenim od plemenitih lišćara. Ove šume bolje ispunjavaju javni interes i uslove biodiverziteta nego što to čine šume od kratkoživećih vrsta“, zaključuje Knežević.
Finansiranje i rashodi Fonda
Sredstva za Pokrajinski fond za šume obezbeđuju se pretežno iz naknade za korišćenje šuma i šumskog zemljišta i naknade za promenu namene šuma, ali Fond može imati i druge izvore finansiranja. Prihodi od naknada obično su u visini od 60 do 80 miliona dinara godišnje, dok su rashodi uglavnom manji od prihoda.
„Planira se uvek više nego što su prihodi, što je pozitivno. Planiraju se i neka druga sredstva koja nisu od naknada za korišćenje šume i promenu namene šumskog zemljišta. Međutim, očigledno je da nešto sa realizacijom nije kako treba, zato što je realizacija uvek značajno niža od onog što se planira i tek polovina sredstava se potroši. Ali realizacija nije podjednako niska za sve oblasti. Najmanje se troši za pošumljavanje, dok za šumske puteve realizacija bude oko 70 odsto“, kaže Knežević za 021.
Dodaje da je izgradnja šumskih puteva zapravo korišćenje šuma i da ne sme biti glavna stavka koja se finansira kroz Fond.
Najveći problem nedostatak adekvatnog zemljišta za pošumljavanje
U Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo kažu za 021 da izgradnja šumskih puteva nije samo u funkciji korišćenja šuma, već je neophodna za gajenje i zaštitu šuma.
„Nedovoljna otvorenost šuma u Vojvodini u velikoj meri otežava sve vrste radova. Ukoliko postoji veća otvorenost šuma, lakše se može pristupiti radnim površinama i mnoge radove prilikom pripreme terena, sadnje, nege i zaštite, vršiti mehanizovano. Veća otvorenost šuma ima nemerljiv značaj u slučaju požara, gde je brzina pristupa parcelama veća i gde se efikasnije može delovati“, objašnjavaju u nadležnom sekretarijatu.
Kao najveću prepreku pošumljavanju označavaju nedostatak adekvatnog zemljišta i ističu da uprkos posebnim dopisima lokalnim samoupravama kojima pokušavaju da motivišu pošumljavanje, nema prijava za korišćenje Fonda u ovom smislu.
„Verovatno je to usledilo nakon negativnih iskustava prilikom realizacije ugovora, jer je u velikom broju slučajeva bilo odustajanja od ugovora i vraćanja dodeljenih sredstava nakon neuspešnog pošumljavanja ili neodržavanja zasada ili uništavanja od strane drugih lica“, navode u Sekretarijatu.
Opštine ne dostavljaju potrebne podatke
Objašnjavaju i da je potpisan ugovor sa Institutom za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu o izradi projekata pošumljavanja zemljišta čiji su korisnici opštine, a sve o trošku Sekretarijata, kao i da se radi sve moguće da se proces pošumljavanja pojednostavi i olakša za samouprave koje se za to odluče.
Ipak, kako kažu, za mnoge parcele koje se prijave za izradu projekta, dobije se zabrana pošumljavanja od strane Zavoda za zaštitu prirode, jer su površine pod određenim vidom zaštite. Takođe, ovi projekti se rade na osnovu podataka koje opštine dostave Sekretarijatu, ali, kako navode, do danas nije realizovano ni polovina od toga jer „opštine ne dostavljaju potrebne podatke o parcelama“.
Veliki problem, ocenjuju, predstavlja i nedostatak radne snage. Po iskustvu Sekretarijata, interesovanje je veliko za rasadničku proizvodnju.
Favorizuju se proizvodne funkcije šuma
Dekan šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić kaže za 021 da je optimalnu pošumljenost Vojvodine (14,3 odsto u odnosu na površinu teritorije) moguće ostvariti podizanjem 171.831 hektara šuma, prvenstveno u formi višerednih, šumskih zaštitnih pojaseva. To bi, inače, značilo da bi se dosadašnji obim pošumljavanja morao povećati bar trideset puta.
„Praktično, počevši od 2021. bi se pošumljavalo 17.183ha, zaključno sa 2030. godinom. Uzevši u obzir da je prosečna cena pošumljavanja u ravničarskim predelima po hektaru oko 1.500 evra, dobija se ukupna suma od 257,8 miliona evra, odnosno 25,78 miliona evra godišnje. Ovo je dostižan cilj uz pun angažman svih kapaciteta u pokrajini, uz podršku republičkih organa“, objašnjava Ristić.
Kako navodi, poznato mu je da je u prethodnoj deceniji Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo raspisivao javne pozive namenjene lokalnim samoupravama radi podizanja zaštitnih pojaseva, kao i da ta sredstva nikada nisu korišćena u potpunosti.
„Razlozi su nedostatak spremnosti, interesovanja ili sposobnosti opštinskih struktura da se time bave, nerešeni imovinsko-pravni odnosi na površinama pogodnim za pošumljavanje, nerešeni odnosi po pitanju brige o uspostavljenim pojasevima (u smislu nadležnosti), bahat odnos korisnika i vlasnika obradivih površina koji uništavaju tek uspostavljene pojaseve, vandalizam i nelegalna seča i nedostatak svesti o potrebi podizanja šumskih pojaseva“, kaže i dodaje da je sve navedeno dovelo do letargije i gubitka interesovanja za delovanje.
Srbija je bogata „siromašnim šumama“
Smatra da su oni koji su spremni da se bave sadnjom drveća često sputani brojnim administrativnim preprekama, uslovima finansiranja, a i time što nisu prepoznati kao mogući nosioci ovih aktivnosti. Kao primer navodi Pokret gorana Vojvodine.
Ističe da je opšta društvena klima takva da se favorizuju proizvodne funkcije šuma u smislu drvne mase, čemu u prilog govori izgradnja šumskih puteva koji omogućavaju bolju dostupnost.
„Kad se šumarstvo identifikuje kao ključna oblast u zaštiti životne sredine, onda će pritisak biti usmeren na intenzivnije pošumljavanje, bolju brigu o zaštićenim područjima, očuvanje biodiverziteta, prevenciju prirodnih katastrofa, suštinski održiv ruralni razvoj i ublažavanje efekata klimatskih promena“, naglašava i dodaje da bi zabrana izvoza trupaca smanjila pritisak na šume.
Kao posebno važnu označava melioraciju šuma na koju je od 2015. do danas utrošeno tek nešto više od tri miliona, a obuhvatila je tridesetak hektara.
„Bivši profesor i dekan Šumarskog fakulteta, sada počivši, dr Dušan Jović, jednom je rekao: Srbija je bogata ‘siromašnim’ šumama. To znači da gotovo 70 odsto svih šuma imaju izdanačko poreklo, a da svega 28 odsto čine visoke šume, koje su u ekosistemskom smislu i najvrednije. Način za povećanje stepena zastupljenosti visokovrednih šuma su upravo melioracije. Naravno, potrebni su nam i rasadnici u kojima proizvodimo sadni materijal od domaćih vrsta drveća i žbunja, prilagođen efektima aktuelnih i očekivanih klimatskih promena. Ovo zahteva odgovarajuća ulaganja u naučno- istraživačke aktivnosti i kapacitete“, priča Ristić.
Odbrana šuma
Ideje pokreta Odbranimo šume Fruške gore (OŠFG) da se stavi moratorijum na seču šuma i poveća površina zone zaštite ocenjuje kao dobre, pod uslovom da Republika i Pokrajina obezbede puno finansiranje aktivnosti unutar nacionalnog parka, sa akcentom na zaštiti prirodnih vrednosti.
„Javnost treba da zna da je uklanjanje suvih i bolesnih primeraka drveća neophodna mera u negovanju šuma, a da su šumski putevi potrebni za bolju realizaciju zaštite šuma. Dakle, neophodno je ostvariti ravnotežu između navedenih ciljeva, uz puno učešće javnosti, striktno poštovanje zakonskih propisa i primenu pravila ‘dobre prakse’, što će dovesti do održivog modela upravljanja i kiorišćenja“, objašnjava Ristić.
Naglašava da je od posebnog značaja povećanje stepena pošumljenosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja je ravničarska žitnica Srbije, pre svega formiranjem sistema šumskih pojaseva.
„Ciljevi su da se zaštiti obradivo zemljište od eolske erozije, zaštite putna, železnička i vodoprivredna infrastruktura, formiraju koridori za restauraciju biodiverziteta i uspostavi ekološka mreža. Stoga su mere pošumljavanja važne ne samo za šumarstvo, već i za čitav niz vitalnih aktivnosti koje imaju za cilj obnavljanje usluga ekosistema, prevenciju prirodnih katastrofa i zaštitu ekonomskog potencijala zemlje, što je ugrađeno u najvažnije planske i strateške dokumente Srbije“, zaključuje Ristić.
Izvor: 021.rs piše Dragana Prica Kovačević