U svetlu podatka da u Srbiji 64 odsto radnika u privatnom sektoru svakoga dana radi prekovremeno, mogućnost da se jednog dana i kod nas realizuje ideja finske premijerke o šestočasovnom radnom vremenu ne samo da zvuči kao naučna fantastika, već bi ona, zbog ekonomskih faktora, podrazumevala i smanjenje plata.
Situacija nije mnogo drugačija ni u nekim od zemalja za koje biste to sigurno pomislili, pa se tako u Crnoj Gori radi 44,1 sati nedeljno, u Hrvatskoj 39,6, a iznenadiće vas i Grčka i Turska, u kojima građani na poslu provode 42, odnosno 45,7 sati. Čak i globalno posmatrano, oko 22 odsto radnika u celom svetu (što je više od jednog u pet) radi najmanje 48 sati nedeljno, dok značajan procenat preostalih otpada na one koji su zapravo nezaposleni.
Vreme provedeno na poslu zavisi ne samo od ekonomskog razvoja jedne države (zemlje u razvoju imaju mnogo rigidnije propise u ovoj oblasti od razvijenih), relacija između privrede i pravnog sistema, pa i kulturnih i socijalnih običaja, već i od vrste i prirode posla, pa tako najviše rade građevinci, poljoprivrednici i zaposleni u sektoru usluga.
Oni koji bi pomislili da je takvo stanje stvari posledica kapitalističkog sistema ne bi bili u pravu: uvođenje četrdesetosmočasovnog radnog vremena (budući da je radna nedelja trajala šest dana) bio je ključni zahtev radničke klase u celom svetu još u 19. veku. Njihovi zahtevi konačno su ispunjeni 1919. godine, kada je formirana Međunarodna organizacija rada.
Uvidevši važnost očuvanja zdravlja i dobrobiti zaposlenih (čija se izmorenost pokazala kao izuzetno loša po ekonomski rast), ali i činjenice da loš tretman radnika jača nelojalnu konkurenciju i da, u krajnjoj liniji, nije u skladu ni sa principima demokratije, ona je već na svom prvom zasedanju ustanovila princip osmočasovnog radnog vremena.
Standard od 40 radnih sati nedeljno potom je uveden 1935. i to pune 22 godine pre zakonskog definisanja noćnih smena i plaćenog odmora, nakon čega je redukcija broja radnih sati sa pređašnjih 48 na 40 sprovedena u velikom broju zemalja.
Zbog značaja ove promene, ograničenje radnog vremena bilo je proklamovano ne samo kao radno, već i ljudsko pravo, pa se ovaj događaj svrstava u jedno od najvećih istorijskih dostignuća u prošlom veku.
U radovima stručnjaka koji se bave ovom temom, među društvenim snagama koje imaju potencijal da najviše utiču na promenu standarda dužine radnog vremena, najčešće se navode multinacionalne kompanije i inicijative koje pozivaju na društveno odgovorno poslovanje.
Dobra vest za pomeranje standarda u pravcu fleksibilnosti i kada je u pitanju radno vreme, jeste da je ovu ulogu kod nas preuzela kompanija Mozzart, koja i inače važi za pionira privrednih, ali i društvenih inovacija, kom je briga za zajednicu jedan od najviših prioriteta poslovanja. U skladu sa kriterijumima Međunarodne organizacije rada za određivanje dužine radnog vremena, prema kojima su očuvanje zdravlja radnika i pružanje mogućnosti da usklade poslovne obaveze sa privatnim imperativ, regionalni lider u priređivanju igara na sreću uveo je radnu nedelju u trajanju od 38 sati.
Skrativši radno vreme petkom za dva sata, Mozzart je zaposlenima omogućio benefit koji sa sobom ne povlači smanjenje plata, već predstavlja dodatno unapređenje izbalansiranog radnog vremena koje zaposlenima omogućava da se posvete porodici i ostalim segmentima privatnog života.
Osim toga, zaposlenima iz dežurnih službi, kao i onima koji rade po smenama, data je mogućnost da umesto šestosatnog radnog vremena petkom, kao benefit koriste jedan slobodan dan tokom meseca u kom su petkom radili osam sati, ili da benefit radnog vremena od šest sati koriste nekim drugim danom umesto petka, zbog čega su za njih uvedene nove smene, koje do sad nisu postojale.
Imajući u vidu da se, primera radi, u Francuskoj radi 37,3 sata u proseku, skraćivanje radnog vremena na 38 sati nedeljno koje je kompanija Mozzart organizovala za više od 600 zaposlenih pod svojim okriljem, samo je još jedan od pokazatelja Mozzartovog postavljanja modernih trendova u svim segmentima poslovanja.