Komplikovan odnos države i seljaka razrešava se tek u savremenom dobu – partnerstvom u strateški važnom poslu
Komplikovan odnos države i poljoprivrednika nije nov, datira iz vremena nastanka prvih država. Na pitanje: šta je poljoprivrednik državi – odgovor je jasan. Država od poljoprivrednika dobija sve što joj je potrebno.
Prvo, stanovništvo koje uvek može da oporezuje, mobiliše ili kazni. Do polovine XX veka većina stanovnika na Zemlji bili su upravo poljoprivrednici da bi se tek u XVII i XIX veku uopšte pojavilo radništvo. Drugo, država od svojih poljoprivrednika uvek može da računa na nove stanovnike, nove poreske obveznike i vojnike, jer su upravo poljoprivredničke porodice imale mnogo dece.
Suštinski važno, poljoprivrednik proizvodi hranu, stratešku sirovinu u svakom vremenu i društvenom uređenju, a država plaća kako joj je zgodno, ili ne plaća uopšte.
Kako to?
Kroz istoriju, mnogi sistemi su počivali upravo na otimanju žitarica i stoke od ljudi koji su ih odgajili. Poljoprivrednici su bili i ostali čuvari tradicije i starih narodnih običaja, što su svi etnolozi od nastanka etnologije dobro znali. Kad zatreba podataka o običajima i verovanjima, ide se u sela, a što manje i zabačenije selo, to bolji i kompletniji podaci sa terena.
Zauzvrat, šta je država poljoprivredniku?
Prvenstveno sila koja ga oporezuje uvek, a kažnjava s vremena na vreme, što se događalo čak i u doba korone, kad su mnogi poljoprivrednici kažnjeni novčano zato što su pokušali da odu do svojih njiva za vreme zabrane kretanja. Sila sa kojom nikad nije načisto da li će mu platiti njegov proizvod, sa uračunatim radom i trudom. Država je za poljoprivrednika moć koja ga ne sluša kad se žali, upozorava i dokazuje, šalje mejlove ili organizuje proteste i nikad ne pristaje na cenu koju poljoprivrednik traži za svoj proizvod.
Dušanov zakonik iz 1349. predviđao je za isto delo različitu kaznu ako je počinilac sebar (kmet) ili vlastelin, naravno na štetu sebra – i nije to bio izuzetan slučaj nego uobičajena praksa u skoro svim državama onog vremena, i svakog drugog, sve do savremenog doba.
Carska Rusija ukinula je kmetstvo tek u XX veku, svega nekoliko godina pre nego što je propala u revoluciji. Kuluk (turska reč), obaveza seljaka da besplatno rade na imanjima imućnih zemljoposednika i „narodnih prvaka“, održala se dugo u obrenovićevskoj Srbiji, pod uslovima čak gorim i surovijim od onih u tursko doba, prema svedočenju stranih diplomata i putopisaca. Ukoliko je seljaštvo uvek bez izuzetka išlo u ratove i iskazivalo nežnu romantičnu naklonost i patriotizam prema svojoj državi, država na to nije odgovarala, osim zapaljivim govorima i saopštenjima u kojima se veličaju „pravi narodni sinovi“, a to su upravo zemljoradnici, ratari i stočari.
Da li je seljak državi partner?
U Srbiji, početkom XXI veka, poljoprivredničke penzije i dalje su najmanje, tako da se postavlja pitanje: ko može da živi od 8.000 ili 13.000 dinara?
U međuvremenu, poljoprivrednici se obrazuju, prelaze na nove mere i tehnologije u proizvodnji, prate društvene mreže i društvena zbivanja, prilagođavaju se koliko mogu promenama na tržištu, na svaki način pokazuju da žele da budu partneri države, u partnerstvu zasnovanom na međusobnom uvažavanju u ostvarenju istog cilja. Dobro organizovane države potpuno su načisto da im je poljoprivreda važna, a poljoprivrednici partneri. Ovaj jednostavan recept rešio bi mnoge nedoumice i u domaćim uslovima.
Izvor: Agroklub
Foto: Pixabay